субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:38

Трку чини Поповић Лазаре

Лазар се опклади у сто дуката да ће са својим вранцима у колима стићи од Бања Луке до Босанске Градишке прије него иједан бициклиста. И заиста, на велико чудо свају, Лазар утече свим бициклистима, али му оба вранца цркоше у првој улици Градишке чим их је зауставио
Аутор: Бранко Ћопићсубота, 13.02.2016. у 14:53
Скупштина међу навиљцима

Teшкo се крећу и цвиле кола Симе Џакуле натоварена планинским сјеном и cпopo попут пужа одмичу друмом што води од Бање Луке за Босанску Градишку. Два омања мршава шарена вочића у јарму, згрбивши се у леђима, нијемо се упињу и тегле теретни воз опирући ce раскречених папака и ногу о тврду прашњаву цесту. Поред њих лагано корача Симо Џакула, ситан сув и мало погурен сељак, сав зарастао у косу, и тихо и отегнуто, напола кроз нос, пјевуши:

Трку чини Поповић Лазаре;

На биљегу сто дуката меће,

Бициклисти да утећи неће.

Бициклисти хају и не хају,

У своје се точкове уздају...

Пјева Симо омиљену и познату стару пјесму о томе како се негда, још прије четрдесет година, овим истим друмом утркивао силни и поносити Поповић Лазар, наш човјек тежак, с првим бањалучким бициклистима. Лазар се још као младић спустио одозго на Врховине у чаршију и за кратко вријеме у Бојић-Хану, предграђу бањалучком, отворио биртију. Имао је два надалеко чувена вранца, његов највећи понос, и кад се једном у његовој биртији поведе нешто ријеч о бициклима (који су бап некако у то вријеме први пут пошли кроз Бања Луку па се о њима претјеравао и много причало). Лазар се опклади у сто дуката да ће са својим вранцима у колима стићи од Бања Луке до Босанске Градишке прије него иједан бициклиста. И заиста, на велико чудо свају, Лазар утече свим бициклистима, али му оба вранца цркоше у првој улици Градишке чим их је зауставио. Пуче тад Лазарева слава по целој Крајини и убрзо иначе пјесма о његову подвигу, а села прихватише његову славу као своју рођену, јер је, ето, њихов човјек тежак утекао целој тој надуваној бањалучкој господи и свима им довијека освјетлао образ.

Пјевуши Симо ту стару пјесму о њиховој тежачкој краишкој слави и сваки час притеже око себе ократак потијесан овчи кожун, јер се већ јавља прво блиједо свитање и с њим рана јутарња студен. Око пута се мутно бјеласају дугачке устајале локве, остаци пролетњих киша, и у њима се огледају и плове згрбљена леђа волова, прва четворица натовареног сијена и горњи дио Симина лика. Чудна и невесела тишина притисла бијели широки друм баш као да је малоприје туда прошао какав велики сиромах па за њим на друму заостала његова голема невоља и нијема туга. У тишини се само чује тешко јецаво шкрипање кола и покаткад, на махове, Симин глас како прижурује волове:

– Ос Пероња! Сту Шарота, брнте! ’Ајд, ’ајд, мили моји...

Вочићи се онда још више погрбе и потегну јаче и живље, а Симо поново утоне у своје мисли и све једнако полугласно пјевуши ону пјесму:

...Кад потече Поповић Лазаре:

Мили Боже, чудније чудеса,

Тутњи земља, а звече небеса...

Пјева тако Симо о јунаштву Лазара Поповића, а мисли су му на сасвим другој страни.

И онако Симо једва веже крај с крајем откад памти себе, а ово задњих година отело му се баш сасвим, па макни не макни – сам себе заварава и обмањује, нада се бољему времену, али све узалуд. Зна он добро и сам да је та његова нада пуста и јалова као и толике друге, али, тек, у нешто човјек мора да вјерује и да се нада, јер, брате рођени, да још тога није у овој пустој и несретној Врховини човјек би морао у воду да скаче. Па куд толике невоље притегле Симу, туд му ове године, рано с пролећа, полипса пола оваца. Није имао бољег чобана него за њима послао дијете, а оно лудо, шта зна, зауставило се с њима доље у некакве баре и ништалине крај потока (купало се дијете) па, к’о брдске овце, зачас се пометиљиле. Надао се Симо да ће од њих избити који динар па да се штогод покрпи у кући и да купи кукуруза колико да му дотегне до новог жита, али му се, ето, све изјалови. Успиштала се по кући гладна и сувотна дјеца, слушати од греоте не можеш, па друге не би, него Симо разврши већ допола очупани сташчић брдског сијена и натовари га на кола па крену с њим пут Градишке, јер се тамо сијено још понајбоље плаћало и продавало.

Волови су и онако тешко и напорно вукли претоварена кола па му бијаше жао да се и он попне горе и тек кад се кола оборише низ једну благу дугачку низбрдицу попе се и он на њих и намјести се на сијену.

Цијели боговетни дан јуче Симо је орао на овим истим вочићима и тек се у сами мрак вратио кући и чим је вечерао изашао је заједно са женом и најстаријим сином, дјечаком од петнаест година, и онако према мјесечини трпали су и садијевали сијено на кола, а јутрос, још прије раних јутарњих пијетлова, кренуо је Симо од куће, само да за хлада стигне до Градишке. Од јучерашњег рада и посртања и ноћашњег неспавања Симу бијеше освојио тежак умор и некаква немоћ, и неснага налила му се у све удове па су му у ходу чисто поклецава кољена. Волови су и онако тешко и напорно вукли претоварена кола па му бијаше жао да се и он попне горе и тек кад се кола оборише низ једну благу дугачку низбрдицу попе се и он на њих и намјести се на сијену.

Чим се мало понамјести горе на возу, осјети Симо како га умор лагано напушта и он се поново завезе у своје мисли.

 „Еј, Боже мој, како ли је негда овим истим друмом јездио Поповић Лазар кад се оно утркивао с бициклистима. Стари људи и стара добра времена кад се још могло да људује и да живи. Да су ми сад нешто, јадна мајко, онаки вранци к’о у Лазара, онаке виле, па да појездим одавле зачас ли би у Градишци био. Ајде! – пуцнем ја мотком..., овај, није него камџијом, а коњи се џилитну и опуче низ цесту и тек само видиш како покрај тебе бјеже и нестају живице и ограде и у прашини се лепршају и скакућући бјеже сеоске кокоши. Налетиш крај механе, тандрчу и отскачу кола, а људи се помаљају на вратима и надносе руке на очи: Ко ли је оно, људи моји, ’нако силан... Лазар... овај, Симо Џакула. Та одма’ сам познао да је то он... А ти само гониш и не обзиреш се док се чобани још на пола километра унапријед довикују:

– Склањај овце с цесте, ето Симе Џакуле... Брзо...

А како је негда Лазар трку правио у и бициклистима утјец’о и ја би тако. Ја, једини Боже, тутње и зврче друмом кола, ништа се од њи’ не чује, а ти чисто растеш у њима од некакве нове снаге.

„Мили Боже, чудније чудеса.

„Тутњи земља, а звече небеса...“

И несвјесно трзајући рукама, као да у њима држи узде, Симо се бијаше скупио и сасвим нагнуо напријед као да бијесно јури па се све боји да га од силна зора вјетар не збаци. Из сањарија се трже тек онда кад под собом осјети лаган потрес и посрну мало унапријед. Волови су се били зауставили пред једном овећом узбрдицом не могући да крену даље. Као да се тек пробудио, Симо изнајприје зачуђено погледа око себе, а онда скочи с кола и стаде да креће волове подупревши и сам једним раменом воз.

– Ос, Пероња! Ос, Шарота!

Волови несложно тргоше напријед, најприје један па други, па исто тако неједнако и немоћно стукоше један за другим назад. Симо поново повика и покуша да их крене, али волови се и други пут узалуд одупријеше – кола се нијесу мицала ни за стопу. Кад ни послије неколико узалудних покушаја волови не могаше да крену, Симу, поче да спопада љутина и очајање па стаде немилосрдно да удара грабовим прутом по мршавим воловским леђима; јадне животиње само су се беспомоћно увијале и дрхтале под ударцима. Најзад кад видје да ни то не помаже, Симо се досјети старог лукавства које му је дотад често пута помогло: ишчупа из воза добру руковет сијена па се измаче мало испред волова и пружи им је готово на дохват. Гладне животиње пожудно оњушише сијено пустивши кроз ноздрве читав облак влажне вруће паре, па се очајнички упеше да се крену и да га дохвате језиком. Кола само тешко и кратко шкрипнуше и поведоше се мало устрану, а млађем и слабијем волу од умора и напора задрхташе и омакоше се ноге и он се тешко свали на цесту.

Малаксала животиња мукну жалосно и промукло и тужно погледа у газду и у недосегнуто сијено. Од тога нијемог жалосног погледа измучене гладне животиње Симу мину сва малопређашња љутина и некаква му се студена туга сави око срца од једне безнадне жалосне помисли што му је тога тренутка ненадно синула у свијести. Ама зар и он није један оваки исти измучени малаксали во, који читавог живота тегли без престанка своја тешка претоварена кола. Зар и он није већ исто овако сустао и смалаксао, а сва његова досадашња ишчекивања и надања у боље дане, зар нијесу исто што и ова шачица сијена којом је заваравао и мамио волове да издрже и крену даље.

И док се тако борио са том својом горком и жалосном помисли и гледао измучену животињу како лежи у прашини тужно спуштене главе, из мисли га трже продоран звук аутомобилске сирене.

Друмом од Бање Луке јурио је свом брзином један црн луксузни ауто остављајући за собом сиву клупчад подигнуте прашине. Кад налете крај Симиних кола шофер успори брзину, скрену мало устрану и очешавши се о воз сијена прејури као ништа ову узбрдицу гдје бијаху запели Симини волови и зачас га нестаде у правцу Градишке. Гледајући за њим Симо је шутио жалосно и беспомоћно као бродоломник и однекуд му је било јасно, до бола јасно, да се више неће никад нико родити и наћи ни у Врховини нити нигдје у њиховим планинама, ниједан нови Поповић Лазар, који би престигао и посрамио ово чудовиште; ова је сила престигла и прегазила све њих и јури даље, немилосрдна и неосјетљива.

Смућен и ојађен, Симо још једном погледа у своје волове, а затим баци у прашину ону руковет сијена па немоћно присједе у крај друма и загњури главу у руке. Нешто горко и тешко поче да га стеже у грлу да се у томе истом тренутку на њ навалила да га кида и гуши сва његова голема биједа и љута сиротиња.

И други во, уморан и склопљених бокова, прилеже у прашину.

(Политка , петак 3. јул 1936. године)


Коментари1
47424
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Velibor Popović
Ehhh teška krajiška sudbino!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља