понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Божић на Калемегдану

У моју душу увлачи ce и зима и сета у исти мах. Жалосно цичи смрзнут снег испод мојих ногу, а звезде бледе на недостижном, затвореном небу.
Аутор: Милутин М. Ускоковићсубота, 13.02.2016. у 15:05
Поглед са Калемгана на ушће Саве у Данав

Време је за спремање прошло. Ко се могао спремити, спремио се. Сад сви чекамо Божић и његову ноћ, која се све више спушта с неба и обузима град.

Прасад су још од подне престала да скиче. Купило се што се могло купити. Ролетне се спуштају на трговачким излозима. Светлост из дућана избија још само кроз стаклена врата. To газде пребројавају пазар, па ће онда кући. На улици све мање пролазника. Свако се повлачи у свој кут, да међу својима дочека новог Бога. Још да не запљешти понеки пуцањ по снегу и леду, мислио би човек е је мир на земљи, а међу људима љубав и добра воља.

Ја немам где да се повучем. Цео је свет мој, и, у исти мах, цео ми је свет туђ.

Лутајући по улицама, дошао сам на Калемегдан. И у њему је зима, али ми је ипак пријатније.

Снег је данас падао цео дан, те Калемегдан изгледа као да се и он спремио, да у новом, свечаном руву дочека свету ноћ. Чиста простирка од плавичастог снега, ишарана леденим шљокицама и опшивена нежним велом ведре ноћи, покрила је све алеје и пропланке. И на дрвећу је дебео снег, те се гране превиле, да се дрво с дрветом загрлило, па тако спава дубоким зимским сном. – Што ја не могу да преспавам снег и лед?

– Пред вече, снег престао да пада и небо се изведрило, да су на све стране заиграле бледе зимске звезде. Мраз стегао.

 У парку нема нигде никога.

Чак ни гаврана нема, да загракћу над бившим животом. Нашли и они неко топло место. Остао сам Калемегдан, да, тако усамљен, са мном светкује ноћ кад сe Бог родио.

He чује се више песма заљубљеног гимназисте нити кашљуцање беспослених пензионера. Нема више ни осамљених парова. Отишао и чувар, те његове тешке потпетице не кваре својом лупом мекоту парка. Чак ни гаврана нема, да загракћу над бившим животом. Нашли и они неко топло место. Остао сам Калемегдан, да, тако усамљен, са мном светкује ноћ кад сe Бог родио.

У моју душу увлачи ce и зима и сета у исти мах.

Жалосно цичи смрзнут снег испод мојих ногу, а звезде бледе на недостижном, затвореном небу.

Тихо и мртво.

Ни грана да се покрене, да заигра и зашушти.

Мир, мир, мир. Свуда око мене мир.

Као да сам у гробљу!

Али шта то шушка у врх стазе, у сенци оседелог дрвећа?

Из угла где се Калемегдан састаје са бедемима београдске тврђаве, појави сe једна прилика.

Мала и погурава.

Жена.

Хм, познајем је. Свако је познаје. To је она жена, у извешталој црној хаљини, што свако вече шета по Калемегдану, и стално носи кишобран, једини свој накит. Гига се кад иде, с ноге на ногу. Увек изгледа, да јој јe досадно, да je уморна од дуге шетње и да неког чека. Кога? Ма кога! Сваког човека она дочека својим сувим, изафектираним погледом и осмехом као по дужности, пa се онда окрене, неће ли добити одзив. Али се нико не одзива, те она продужује да се гига и чека.

Hoћac, кад ми се приближила, загледао сам је мало боље. Светлост звезда и одбљесак свега то су ми допуштали. Лице јој јe избраздано дубоким браздама преживелог живота. У кожу као да јoj је био урастао неки сив, прљав прах. Косе су јој неочешљане, масне и измешане са тракама и дроњцима од исквареног шешира на глави. Гурава и мршава, у оној извешталој хаљини, била је врло бедна.

Ова је и мене погледала сувим погледом и осмехнула се осмехом по дужности, па ce после окренула за мном, не би ли се одазвао. Али ја то нисам урадио, већ сам се намргодио и прошао даље.

После ми је било жао. Шта би ме стало, да сам се и ја осмехнуо по дужности! Њој би то можда било пријатно. Та cpeћнији сам бар од ње; могао сам од те cpeћe нешто одвојити.

Еј, али тако! Наша срца нису тако танка, да одмах осете кад их дирне туђа сиротиња.

Она је продужила ићи наниже, ослањајући се на свој кишобран, a ја навише ка зидинама београдске тврђаве. Њени и моји кораци, у дисхармоном дуету, одјекивали су тупо по замрзнутом снегу и опустелом парку. Ослушкивајући те кораке, учини ми се, да се њиховом гласу придружује још нешто, нешто потмулије, што ми се чини да долази испод земље. Спроћу мене, тамо иза бедема, под земљом, у казаматима има људи, који знају да је ноћас света ноћ. Глас је болан и пун дрхтаја. Да ли то певају или плачу робијаши?

О, ја нисам сам. Ниси ни ти сама, презрена жено! Стотине, хиљаде, милиони људи дочекују, као и ми, у снегу и леду ноћ кад се Бог родио, и варају себе, да ћe се он вратити. Ја видим велику трагедију живота. Она се непрестано одиграва пред нашим очима. Не жмурите, па ћете је видети!

Густе гомиле људи, везане ланцима судбине, пролазе сваког часа на губилиште, да као и њихов Бог, који се ове ноћи родио, умру савладани, понижени и презрени. Али ти људи не умиру великом смрћу на pacпећy. Beћ за туђим плотом, као изгладнели пси, непознати, неодевени и неоплакани, они испуштају своју душу. Гомила за гомилом скапава. Цркавају стари јунаци, долазе нови и лешинама сакривају старе.

Неки нису свесни своје улоге, те певају. Да ли то, и овде, певају или плачу робијаши?

Никога нема да ми да одговора. Она ce жена згубила. Мир, мир, мир. Свуда око мене лажни мир. Место одговора иза грања се помаља мршав месец и смеје се као мртвац.

(Политика  25. децембра 1906. године)


Коментари5
914de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dinko Lucic
Gledam ratno ostrvo, i njega nema pre sto deset godina, ali bi ipak preporucio citaocima lepe reci da procitaju knjigu Smrt u Veneciji, Tomasa Mana u prevodu Anice Savic Rebac. Kada sam citao tu knjigu na nasem jeziku, imao sam utisak da je ona jos nesto dodala lepoti te knjige, bogatstvo naseg jezika.
Dinko Lucic
Gde je reka Neva ?
Dr. No
Tad se Bozic slavio 25og Decembra :)
Ljubitelj lepe reci
Bozic se uvek slavi (slavio) 25-og decembra. U Srbiji je tada bio zvanican samo Stari kalendar, a tamo odakle je Dr. No Bozic se slavio 13 dana ranije.
Препоручујем 4
Milena
Prelepo. Tuzno tacno. Vec sam citala, pa iako mi nije prvi put, i dalje me sledi taj sneg, i samoca junaka...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља