Политика Online - Плаћени против плаћеника
четвртак, 16.08.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:00
ШИРА СЛИКА

Плаћени против плаћеника

„Цензоловка” замера „Политици” да је „оставила широк простор за погрешне интерпретације и опасне закључке”. Занима ме да ли је наслов „Звери српске” из „Пешчаника” уопште могуће погрешно интерпретирати и извући неки закључак који није опасан
Аутор: Зоран Ћирјаковићсубота, 13.02.2016. у 22:00
Илустрација Д. Стојановић

Изгледа да је на Другу Србију ударило зло веће од Исламске државе, Мартина Шкрелија, зика вируса и ракета Ким Џонг Уна заједно – „Политикини” плаћеници. Према бизарном заплету достојном холивудске фантастике, ови подли клерофашистички плаћеници нападају тако што поштене антинационалисте, од којих су многи фантастично плаћени, дифамирају као плаћенике.

Сад, изгледа да „Политикини” лоши момци забушавају, па Рокфелерови добри момци упадају у кризу идентитета (или новчаника) – неке мукице морале су саме себе да назову „страним плаћеницима”. Биће да су амерички милијардери, лудо заљубљени у дозиране медијске слободе, склони да у оклеветаној Србији доларима целивају „антифашисте” који кажу да су таргетирани. Сећам се тако и да је после 5. октобра у листу „Данас” један недовољно донирани професионални грађанин сам себе обележио као „издајника”. Није лако, све је мања донаторска бара, а све је више гладних НВО крокодила.

Онима које, уместо Рокфелера, плаћа „Политика” бавила се и Биљана Србљановић. Она је написала да Љиљана Смајловић дели „не баш тако ситне мрвице својим сарадницима који су спремни на све” и истакла мене као главни пример плаћеника који врши „дифаматорски задатак”. Да би лажи деловале драматичније, наша најпознатија докторандкиња је додала и да је „новац који се врти око Љиљане Смајловић заиста замашан”.

Дакле, колико зарађује један домаћи плаћеник који је хонорарно ангажован „и то на више начина”? Колико кула и градова добија један „плаћени сарадник ’Политике’”? Како се богати предавач на школи новинарства УНС-а? Коначно, зашто је све ово важно?

Лажи лако почну да личе на истине. Главни уредник „Цензоловке” измишљотине изнете у цитираном тексту, који је недељама био најчитанији на овом сајту, искористио је као оправдање да испод једног, како сам истиче, нарученог текста, дода: „Негде почетком идућег месеца, ауторка ће за свој рад бити и плаћена, мора се рећи – више него скромно.”

Нажалост, не може скромније од онога што „Политика” плаћа за полемичке текстове које пишем. Чак и док сам као редовни колумниста био плаћен, то је било – мали је Београд, а чак и „деконтаминирани” Балканци су брбљиви – неколико пута мање и спорије од оног што „Цензоловка” плаћа лумене НУНС-а.

Тачно је да УНС плаћа – за годину дана добио сам девет хиљада динара, током два викенда, и то 1.500 по предавању. То је сума због које новинарски крем Друге Србије недељом не би устао из кревета, а камоли дошао да предаје. Зашто то тврдим?

Данас су актуелне и неке теме које не занимају стручњаке који, када кажу „цео свет”, мисле на Запад, па сам видео шта су „мрвице” и шта је „скромно” у рокфелерско-штифтунгашком транзиционом Дизниленду. Једном су ми се, збуњеном, извињавали што немају да ми дају више од, чини ми се издашних, 9.000 динара за једно предавање. (После сам сазнао да је познати „грађански” интелектуалац рекао да је то за њега понижавајуће мала сума.)

Као и Ђинђића, некрополитичка Друга Србија и њена новинарска удружења Ћурувију су „заволели” тек после стрељања

Као преводилац и новинар који је радио за западне медије, некада сам и сам био одлично плаћен – и гајио слатку илузију да је то само зато што сам имао среће и био вредан. Знам да има и (селективно) антинационалистичких колега које су зарадиле кућу у Лондону – један од њих данас воли да вређа колегинице које раде за тридесетак хиљада динара месечно.

Оно што не знам, мада ми се ту понешто јавља, јесте да ли би Биљана Србљановић била велика драматуршка звезда – и „Њузвикова” „жена за 21. век” – да су њени утучени ликови имали другачији морални или идеолошки предзнак. Да ли би и тада најпрестижнија западна позоришта плаћала да поставе њене текстове? Питам се и колико би јој хонорари били мрвичасти да зло у њеним комадима не мирише на Србију и да, на пример, није алкаидизовала Младу Босну.

Оно у шта сам, и из сопственог дугогодишњег искуства, сасвим сигуран, јесте да је дивно кад неко својом вољом пише оно што се на Западу очекује и, при томе, прелепо плаћа. Чак и кад нису паметни и елоквентни као славна докторандкиња, аутоколонијални умови и „корисни идиоти” немају цену.

Наравно, постоје и прави плаћеници – људи који говоре оно што не мисле и у шта не верују, само да би били плаћени. Али, незахвално је судити о мотивима. И „издајници” и „фашисти” имају и мозак и своју вољу – новац, по правилу, није њихово погонско гориво. Чини ми се и да многи од оних који су одлично плаћени сасвим искрено верују у, нажалост исплативу, црно-белу слику Србије. Зато сви који инсистирају на плаћеништву само хране два велика српска зла – шовинизам екстремних десничара и аутошовинизам умишљених космополита. Они тиме вређају многе добре, искрене и поштене људе и наводе их да буду још нетолерантнији.

Нажалост, фама о плаћеницима данас у Другој Србији бива инструментализована на два веома ружна начина. Један доводи до тога да, колико год да је монструозан или нехуман текст који цитирате, ако наведете име „антифашистичког” аутора, стиже твитер черечење и медијски „топли зец”, оправдан лажним оптужбама за лов и прављење листа.

Растислав Динић је тако чињеницу да је поменут као творац недопустиве синтагме „звери српске”, представио као део „актуелне хајке на ’стране плаћенике’” у „Политици”. Чак и ако оставимо по страни (реторичко) питање шта би наша „Друга УДБА”, неуморна НВО полиција мисли, урадила ономе ко би објавио текст под насловом „Звери албанске”, остаје, ваљда неупитна, људскост – можемо да пишемо о животињама у нама и зверским поступцима, можда и о људима као зверима, али онда оне не смеју да „имају” националност – ни српску, ни хрватску, ни било коју другу.

„Цензоловка” замера „Политици” да је „оставила широк простор за погрешне интерпретације и опасне закључке”. Занима ме да ли је наслов „Звери српске” из „Пешчаника” уопште могуће погрешно интерпретирати и извући неки закључак који није опасан. Зар цитирање људи који јавно износе гнусне ставове не представља темељни принцип сваког новинарства које претендује да буде професионално и одговорно. Или за „Цензоловку” и „Пешчаник” правила важе само кад је реч о њима неприхватљивим тезама, док је све друго недопустиво прављење спискова.

Притом, наши „питоми” ауторасисти превиђају да листе на које алудирају данас прави власт у узорној, сертификовано европској Хрватској, а не у Србији, коју овдашњи деконтаминатори, неки плаћени, неки не, упорно избацују из Европе, нацификују и бестијализују.

„Цензоловка” нуди и други, још опаснији, ућуткујући и сатанизујући аргумент. Њихова ауторка пише да је Србија „из личног примера Славка Ћурувије могла да види колико је кратак пут од упирања прстом до метка у чело”.

Нажалост, Ћурувија је и пре монструозног убиства служио за ућуткивање. Замало крајем деведесетих због њега нисам остао без посла. Моћна челница једне „невладине” организације, не знајући да сам ја бирао цитате из домаћих медија, замерила је мојој шефици на крају интервјуа што у текстовима у утицајном америчком дневнику у позитивном контексту цитира вечног „Милошевићевог човека”, „високо рангираног оперативца тајне службе” – Славка Ћурувију.

Посао су ми сачували угледни приштински Албанци, који су наредних дана на тест питање редом одговарали да од „српских новина” купују само „Дневни телеграф” и највише воле да читају баш мудрог и храброг Ћурувију. Његов лист тада је био једна од ретких ствари које су уједињавале два одвојена косовска света – српски и албански. Као и Ђинђића, некрополитичка Друга Србија и њена новинарска удружења Ћурувију су „заволели” тек после стрељања.

Оног тренутка кад се јавна критика, цитирање и навођење имена аутора срамних сентенци изједначе с „таргетирањем” и метком у чело, новинарство је осуђено на смрт. Амови које новинарима на главу набијају цензори из „Цензоловке” и „Пешчаника”, медија који нам је већ сервирао „мање зло” коме се не назире крај, могу да произведу само једну ствар – још неслободе и медијског мрака.


Коментари20
dc6d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

protiv jalove diskusije
Ovo je toliko malogradjanska diskusija izmedju dve strane koje su umislile da ce spasiti Srbiju da kada ovo citam odmah mi bude jasno sto smo u ovom glibu. Prvo, 'Druga Srbija' vec neko vreme samo deluje sa svoje vecinom destruktivisticke pozicije. Drugo, 'posteni intelektualci', kao sto je autor, svaku kritiku domace javnosti i tradicije obelezavaju kao rasizam. I nigde prostora da se neko bavi stvarnim problemima gradjana Srbije. Mozda kad bi gospoda malo izasla iz svojih kafica po Beogradu i prosetala se do Lajkovca, Uzica, Beceja i sl, MOZDA bi tada poceli i da pisu o ovim problemima.
Mil L
Nije lako biti placenik i zadovoljiti gazdu. Kako je bara sve manja, krokodila sve vise, a crte sve skuplje onda i konkurencije sve zesca, zato su valjda "srpske zveri" podignute na visi nivo. Tesko je ziveti sa osecanjem da narod zna, ko sta i kako radi, ko zivi u neizvesnosti kada ce doci svi racuni na naplatu. Do tada, neizvesno putesestvije naroda i drzave im idu na ruku i racun, a casnima i skromnima je duznost i obaveza da bar sa malo svetlosti razbijaju tu tamu na putu.
kipreos
iskreno, ne znam dovoljno da bih mogao da imam definisano misljenje, ali kako mi se stvari cine, Politikine akcije su na berzi, i neko je kupio deo tih akcija. Naravno da sve traba da bude transparento i jasno oko vlasnistva, i to zbog monopola ako nicega drugog.. ali to je po meni dosta drugacije od medijskih organizacija koje ne bi mogle da funkcionisu, niti prezive, da im nije direktnih donacia i raznoraznih fondova. Tako da, po meni to nije nikako isto .. Da se politika takmici na tim 'tenderima', i da zavisi od tih para koliko zavise i te NVO, onda bi to moglo da se baci u isti dzak.. ovako, sve mi to izgleda na zamenu teza, ili vec na naprednjacku 'kuku i motiku' na sve koje imaju bilo kakvu, pa cak i konstruktivnu krititku na njihov rad ..
Kipreos
a kad smo vec kod 'kuke i motike', zabavno je gledati nase 'wanna be' kosmopolite kako, valjda onako 'gradjanski', posezu za tom srednjovekovno kmetovsko - 'kontaminiranom' metodom .. valjda je to zato sto kruske ne padaju pod drvo jabuke .. no, sto je jos zabavnije u celoj toj prici je da se ti, nasi intra-orjentalisti, gnusaju svega sto ima i malo blata na djonovima, a i dalje nekako najvise vole da zamasu vilama po etru ... kako meni licno metafora lezi bolje od (multidimenzionalnih) metafraza, ja bi da probam da budem sto precizniji mogu sa - 'svak' se cese gde ga svrbi .. nekog pamet, nekog dzep
Препоручујем 3
Alek Kostadinovic
Наивно представљање програмиране наивности. Ваш коментар баш због те наизглед наивности, ни мало није наиван. Не вређајте нашу памет!
Препоручујем 6
Neša (Glodur)
Nažalost, zaludna je borba domaćih medija jer im o glavama rade oni koji nas vode. Aktuelni premijer je prošle godine ugasio Međunarodni radio Srbija i Tanjug a pre njega je u poslednjoj deceniji ugašeno preko hiljadu radija, televizija i novina uglavnom neutralnog i nacionalnog opredeljenja. O kakvoj onda perspektivi govorimo? Čemu da se nadamo? Interesi se brane informisanjem i propagandom a Srbija gasi svoje meko oružje. Aktuelna SNS vlast je odmah po njenom osvajanju 2012. godine nastavila gašenje medija i sa određenih pozicija koji regulišu medije uklonila svoje ljude, npr. smenila je ministra kulture i informisanja Bratislava Petkovića i njegovog zamenika Dragana Kolarevića a na to mesto postavila Tasovca i Mirkovića. Novinari i mediji su žrtve sprovođenja "demokratizacije" kojom smo "oplemenjeni" slično uranijumom u vreme "humanitarne" akcije "Milosrdni anđeo". Sve dok Srbija ne bude ulagala u propagandu ne može da očekuje dobre rezultate. A ona čini suprotno.
Dragan
Puna podrška Vama nivinarima Politike za to što ste isterali na čistinu strane plaćenike iz domaćih NVO i što je njihovo delovanje protiv države Srbije potpuno ogoljeno i to ne može da vidi samo onaj ko ne želi da vidi ili ko je njihov plaćenik. Treba da Vam bude čast što Vas žestoko napadaju takvi kao što je Biljana Srbljanović koja je narkoman i izrazito nemoralna osoba. Takve nemoralne osobe jedino i mogu da pristanu da za pare rade protiv svog naroda i države, a za račun raznih Soroša, Rokfelera i drugih vladara iz senke.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља