уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:42

Стерија и Вук - мачевање језиком

Преносимо део текста из необјављене драме М. Витезовића „Стеријин пут у Србе” који нам је писац уступио поводом серијала штампаног у нашем листу „Сачувајмо српски језик“
Аутор: Милован Витезовићуторак, 16.02.2016. у 09:05
(Фото: Илустрација Драган Стојановић)

Лицеј. Дружество српске словесности. Чланови Дружества су међу гледаоцима. На сцени су Јован Стеријин Поповић и Вук Караџић. Јован има на рукама беле рукавице и држи две друге рукавице које пружа Вуку.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ставите ове рукавице. Сви чланови Дружества имају их на заседању (насмеје се). Овде нам је све у рукавицама.

ВУК КАРАЏИЋ (ставља рукавице):

Добро. Да се не вучемо за језик прљавим рукама!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (излази напред):

Господо, реч је о Називословном односно терминолошком речнику. Почели смо се бавити стварањем научне терминологије када је Атанасије Николић поднео свој Технички речник за струке математичке, земљомерне, хидротехничке, хидрауличне и архитектурне. Сад смо тај рад наставили за све области. Желимо да називословно образујемо српски језик и почели смо...

ВУК КАРАЏИЋ (упада у реч):

Погрешно! Образују се људи, а не језик! Језик образује народ и само народ!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

...а онда је из Беча стигао господин Вук Стефановић Караџић, исто член Дружества и поделио нас

ВУК КАРАЏИЋ:

Српски језик у свему, па и у терминологији, може само народ образовати, а не могу му га наметати појединци. Тај посао не треба радити, већ ваља оставити да се језик народном просветом усавршава.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Дружество нису обични појединци, већ научевнији људи народа нашег. Када сам писао правила за конституцију Дружества имао сам у виду академије наука у другим слободним и образованим народима. Није Дружество створено да ишта ради мимо народне јавности. Зато, господине Вуче, жалимо што се јавност показала немарна према овоме послу. Срби воле да им послове ураде други, како би имали све разлоге да буду против!

ВУК КАРАЏИЋ:

Нијесам ја од тих Срба! Ја мислим да Друштво треба да се окане грађења терминологије!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

 А ко ће ако неће Дружество?

ВУК КАРАЏИЋ:

То је поље дуго и широко коме се ласно не може на крај доћи.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ако се тако гледа, никад се неће почети. Поље се сагледава и са почетка и са средине. Кад будемо на крају бићемо међу културним народима са својом терминологијом.

ВУК КАРАЏИЋ:

Нема народа у Европи који би сву терминологију хтео да преведе на свој језик... и могао... Нема! (лупа шаком).

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Тачно је да се сваки народ не може сам развити и изобразити, него позајмљује просвешченије од других. Ово опет бива двогубним: или мешајући се са другим народима примамо његове обичаје, справе, орудије, па с њима и речи, или се поједини људи код изображених народа васпитавају и поцрпивши знања и вештине распрострањују их међу својим сународницима. Од речи страних првога рода није се сачувао ниједан народ нити се може сачувати. Дружество над Називословним речником жели да сачувамо својост нашег народа. Не можемо без нужде туђинство присвајати и свога се отуђивати. Успемо ли, бићемо и ми неком пример.

ВУК КАРАЏИЋ:

Посао прављења ријечи је тежак, а особито за наше књижевнике, који нити знају свога језика нити хоће да га уче, него га по своме кривом знању кваре и грде, нити знају којих ријечи има у нашем језику, којих нема! Друштво би најбоље учинило, кад би се потрудило, да наши књижевници науче свој народни језик и то како у речима, тако у мислима. Сви се они туже да у језику нема речи за њихове мисли, али они нити знају речи нити мисле српски, већ немачки или латински, јер су само на тим језицима школовани. Ви сте на латински преводили и претходног кнеза српског, који је рођен усред Србије и српски проговорио.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Нисам га преводио на латински већ упућивао на велику мудрост и на римске и грчке законе и правду садржану у њима. Зар нисам у Називословном речнику латинске речи посрбљавао према азбучном реду и у Дружеству их усвајали? Ево почетка: A posteriori – чувствоизворно, a priori – умоизворно.

ВУК КАРАЏИЋ:

То није посрбљено, то је словеносербовано!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ово: abalienare – отуђивати!

ВУК КАРАЏИЋ:

Боље је – предавати.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abalienatio – отуђивање!

ВУК КАРАЏИЋ:

Већ рекох – предавање!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abdicatio – одречење! Ablegare – одаслати, отслати. Аbelgatis – одсланик. Аbeseratio – одступање. Аbolitio – ослобођење. Аbrogatio – уништај. abonnment – заклада, претплата, предупис. Аborigines – првоседеоци. Аbortus – пометак, побацивање...

ВУК КАРАЏИЋ:

Побачај је са народних уста. Све је то, господо, велики пометак! Имали сте за граматику моју Писменицу, али уводите језиковку, а нудили су вам језикословницу, словницу и језикословље.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Језиковље се односи на језик, а остало на писмена, слова, ортографију. Писменица је агитација за ваша слова.

ВУК КАРАЏИЋ:

Узећете је кад-тад! Не можете мимо народа!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (смирује):

Знате да поштујем ваш досадашњи књижевни и лексикографички рад, сем ортографије, на коју на пристајем. Што хоћете, да срушите све до сада учињено у Називословном речнику?

ВУК КАРАЏИЋ.

Да вам поштено узвратим. Ви сами знате колико ваш књижевни рад сматрам вредним. Ви сте својим комедијама, исмевајући, показали какви су карактери и какав је језик оних који су моји највећи противници. А у својим трагедијама суочили сте наш народ са својом историјом и судбином. Али, шта ће нам у том Називословном речнику: причина, безумство, словопоборно, началник, кад имамо узорак, безумље, реч и беседа, начелник?! За двобрачје или двосупружје имамо двоженство, за браколомство ту је прељубништво! Шта ће код Хаџића у закону брачност и разведеније?! Кад су се Срби женили и пуштали. Шта ће код Николића постројница или постројаственица? Мора остати архитектура да бисмо се са светом разумели, и исто изудница мора бити анатомија...

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Да се не ловимо у неспретностима које се у толиком труду не могу избећи, а које се лако временом могу исправљати, али како, иако не можемо мимо света који напредује, сачувати себе, ако сва орудија, художества и справе која се усавршенствују не крстимо српски? Ако дампшиф не назовемо парњачом, ако за архив не кажемо чуварница, ако канцеларију не претворимо у писарницу, ако експедитора не именујемо отправљачем?! Да бисмо остали Срби морамо говорити српски у својој кући и у својој држави. Ако одмах не наставимо почети посао, ми ћемо заувек остати без Називословног речника, мимо света, или ће нас свет узети под своје својим речима. Назовимо уру часоказом, па гледајмо у њега колико хоћемо. Нека нам мајке, жене и сестре плету, а не штрикају! Нека нам одећу праве кројачи, а не шнајдери! Издајмо књиге у печатњи, а не у типографији! Имајмо уреднике, а не редакторе! Нека све пазе надзиратељи уместо инспектора! А забранитељи нам не требају ни као цензори!

ВУК КАРАЏИЋ:

Друштво кад нешто рече то треба да остане, а ако оно погреши онда узакоњава погрешке, зато све треба оставити професорима, па ако они погреше други ће поправити.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Вуче, схватате ли да сте у овом против себе?

ВУК КАРАЏИЋ:

Увијек кад сам на страни народа, ја сам код учених Срба против себе. То они не схватају!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици):

Господо словесници, што сте замучали? Покажите своју ученост! Ћутите као да своје језике немате!

ВУК КАРАЏИЋ (према Јовану):

Немају за ову прилику, јер је језик народни. Они имају туђе језике!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Господо словесници, зар ја сам да се са Вуком спорим... као да сам на двобоју!

ВУК КАРАЏИЋ:

Јесмо, на двобоју смо! Мачујемо се језиком!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици, пита):

Што ћутите?

ВУК КАРАЏИЋ:

Видите, господине Поповићу, како признају да сам у праву! (према публици) Добио сам двобој! Ваш језик је мртав! (према Јовану) Ви нисте мртви, хвала Богу!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (разљути се, скида рукавицу и баца је Вуку у лице):

Ако хоћете двобој, имаћете га! Сутра, пред народом, при изгреву сунца, иза Ташмајдана, на Врачарском пољу! Наше се оружје зна – језик! Ту је и гробље... Па ко „падне“ да се почасно сахрани!


Коментари6
86667
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

катана
Вукова реформа није ништа решила. Напротив. Да је решила, "Политика" се не би бавила предметом очувања језика који нестаје, губи се, умире и терминолопки и морфолошки. Вукова реформа је, како рече Јован Ст. Поповић, одбацила све што се дотад изградило, и приближила српски књижевни језик језику којим су писали хрватски штокавци два века пре Вука. Вук је написао своје (наордни) Рјечник (1818) и једва је скупио 20.000 речи (свака десета -- турска!), а добар део њих је извадио из хрватских и шокачких лексикона које је тражио и добио од Копитара. Вуку турцизми нису сметали. Сметали су му "славеносербизми" и "русизми" као ваздух (!) , реч коју нећете наћи у том Рјечнику. Зато данас српски врви од туђица -- англицизама, германизама, кроатизама, итд. Све је за Вука било боље од "славеносербизама" и српске православне књижевне башптине. Стварно, шта ће нам значке кад имамо "беџеве"? Шта ће нам "славеносербизам" Богородица кад може Мајка Божија? Шта ће нам вожд кад може и "лидер", зар не?
mile
eh.. kaze vuk, moj imenjak, da je to jedna njiva koju nije moguce nikada celu sagledati pa da ni ne pokusavamo. da nije mozda mislio na nazovi drzavu srbiju u danasnje vreme, ne znamo gde joj je ni pocetak a ni kraj, a ni nemamo mogucnosti da ih sagledamo.
Milosav Popadic
Vuk je cedo srpske revolucije; on je glas srpskog naroda. Vitezovic - kroz Vuka - precizno pokazuje zamah revolucije i snagu srpskog naroda u prvim decenijama XIX vijeka.
Д. З.
Тачно је то. А револуција често поједе и своју децу, а деца револуције понешто реше траљави и(ли) недовољно добро. Вук није имао редовно школовање, он се самоуко изгфрадио, истина, приличлно, али је његова реформа, ипак, била мањкава, нецеловита. Она је била популистичка у понечему корисна, док је у понечему омогућила касније назадовање је језику Срба и, посебно, у замирању српске азбуке и њено замењивање хрватским саставом латзинице. А то је по Србе, српску културу, српски језик и српски идентитет данас веома штетно за језик Срба и српску културу и идентитет.
Препоручујем 2
Д. Збиљић
ВУКОВА РЕФОРМА ЈЕЗИКА ОЛАКШАЛА ЈЕ ГУБЉЕЊЕ ИМЕНА ЈЕЗИКА СРБА И ГУБЉЕЊЕ СРОПСКЕ АЗБУКЕ. Ако умеш да се превише приближиш необразованој маси, њоме можеш и манипулисати. Вук се приближио народној језичкој маси, али половини српског народа. да није било спољњег утицаја (из Беча), да није било на челу Србије аустрофил (Михаило), Вукова реформа језика и писма тешјо би победила. Јер, поред својих добрих страна, она је бвила прилично мањкава. на основу такве (Вукове) створена је изгледна могућност на основу које је српски народ, стицајем нових околности, у Југославији из губио и име свог језика ( уместо српског "српскохрватски") и своје писмо (хрватска абецеда уместо српске вуковске ћирилице).
Немања
Не може се измерити допринос В.С. Караџића( попут Мартина Лутера,кад је превео Библију на народни Немачки језик) описмењавању, културном памћењу и на крају просвећењу Срба, овде и свуда по свету. Каснија дешавања, потоњи однос тих истих Срба према свом језику, државности, просвети, напретку...није последица Вукове реформе језика већ је последица кратке памети и лошег предвиђања будућности. Народи су се удруживали и растајали кроз целокупну историју света. Паметни народи су удруживање условљавали, они са мало мање политичке памети су своја савезништва делили без промишљаја, такта па и без користи. Нека вечно живи помен на великане нашег народа, попут Вука Стефановића Караџића!
Препоручујем 16

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља