субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ВЕЛИКИЋ

Лаж је креативнија, па и занимљивија од истине

Писац, овогодишњи добитник „Нинове” награде за роман „Иследник”, говори о писању из властитог искуства, Пули и мору, Београду, ком ће посветити наредни роман, култури, доследности…
Аутор: Славко Трошељпонедељак, 22.02.2016. у 08:05
(Фото: А. Васиљевић)

За роман „Иследник” Драгана Великића је прошлог месеца добио другу „Нинову” награду, после „Руског прозора”, који му је исто признање донео 2007. године.

Рођен је 1953. у Београду, а одрастао је у Пули. У родном граду је дипломирао општу књижевност с теоријом књижевности на Филолошком факултету. Од јуна 2005. до новембра 2009. био је амбасадор Србије у Аустрији. Писао је колумне за „Нин”, „Време”, „Данас”, „Репортер”, „Статус”...

Досад је објавио десет књига: „Вија Пула”, „Астрaгaн”, „Хамсин 51”, „Северни зид”„Случај Бремен”, „Досије Домашевски”, „Дантеов трг”, „Руски прозор”, „Бонавија” и „Иследник”. Бавио се и музиком. Свирао је у рок саставима.

Живи у Београду у љубави са Александром Гловацки, новинарком Радио Београда и драматургом. Из првог брака има сина Вида (30), неуролога који живи у Бечу.

Како почиње прича „Иследника”?

Почетак овог романа је интригантан. Писмо о мајчиној смрти затиче писца у Будимпешти и оно постаје повод за отварање „црне кутије” због расплитања вишеслојних прича и детективског проницања у свакодневицу времена које више не постоји.

Да ли у роману пишете и о личним догађањима?

Да, али не само у овој књизи, већ у свакој пре ње. Овога пута сам главном лику дао своје име и презиме. Лична искуства су гориво за кретање сваке моје приче. Увек се полази од личног живота, чак и онда када се измишља. Пише се из властитог искуства.

Који је мото овог романа?

Једна значајна животна чињеница да се човек, после исповести, осећа горе него пре тог чина – јер остаје само са оном верзијом животне приче која се никада никоме не исповеда. То је из „Златног руна” Борислава Пекића.

Како доживљавате званичне истине?

Домаћа и светска дневна политика нас стално засипају низом информација којима се врши хипноза народа. Заблуде су неодвојив део живота. Лаж је креативнија, па и занимљивија од истине. Међутим, градити на лажи, значи градити без темеља.

У „Иследнику” пишете и о одласку у Пулу. Зашто?

Оба града, Београд и Пула, јесу моји градови. У њима сам провео највише времена и најлепше године живота, они су ме, сваки на свој начин, формирали. Али за разлику од Београда, Пула има море и медитеранске мирисе.

Шта вам даје море?

Тишину и мир. И то више у зимском периоду. Лети ми је на мору чак и досадно, смарају ме велике врућине и гужве. Наравно, на другој страни те приче о мојим градовима јесте Београд. Овај велеград има и посебан шарм, о коме је, на најлепши начин, писао Пекић у „Златном руну”, као и многи други писци и новинари. Поред Пуле и Београда, у животу су ми били важни Беч и Будимпешта.

Где проводите лето?

Углавном у Ровињу, али, наравно, и тада свратим у Пулу, јер мени је море чиста метафизика. Сви градови на мору су посебни. Ту ми је живот лепши зато што смо и ми, наш организам, 70 одсто вода.

Да ли имате нешто или неког у Пули?

Не, немам никога сем Пуле, а оно материјално што сам имао то је изгубљено у овом прошлом рату, који је, између осталог, био и рат пљачкаша на свим зараћеним странама. Тајкуни у читавом региону су настали на штету средње класе која једва да постоји на просторима бивше Југославије.

Шта вам је у животном плану најважније...

Одлука о месту где ћу убудуће живети. По свему судећи, биће то, ипак, и даље Београд. У то ме „убедио” и Пекић, кога и сад повремено прочитам, а у Пулу ћу, као и досад, одлазити понекад на по десетак дана, кад се у том граду одржава сајам књига, или на пропутовању из Ровиња...

... а шта у писању?

Од писања, које траје по две-три године за сваку књигу, овога пута ћу се одмарати мало дуже. Можда и годину дана. Након ове друге „Нинове” награде дуга је листа градова у којима су заказане књижевне вечери. Надам се да ћу од маја почети да радим на следећој књизи. Биће то роман о Београду. У том роману ћу се, како сад планирам, искључиво бавити једним сегментом Београда, града у коме сам добио најважније знакове поред пута.

Које писце посебно поштујете?

То је из ове перспективе тешко рећи, јер их има много. Али, лакше ће ми бити да поменем оне који су највише утицали на мене. То су, у најужем избору: Итало Звево, Набоков, Ками, Булгаков, Андрић, Црњански, Пекић, Киш, Крлежа, Сингер... Они су писали књиге чија је вредност вечита.

Колико је за писца важан избор професије?

Образовање је врло важно, али избор професије није пресудан. Има много писаца који нису студирали књижевност. На пример, Ернесто Сабато је био светски познат физичар, а лекари су били Чехов, Булгаков, Лаза Лазаревић...

Шта вам у култури посебно смета?

Кад је наша култура у питању, смета ми небрига власти. Ове године је за културу одвојено много мање новца него прошле. Није само сад за културу одвојено мање од један одсто буџета. Знам да је Синиша Ковачевић, пре неколико година, као народни посланик, рекао у скупштини да „буџет за културу није мали, већ увредљив”. И ником ништа. Та прича се понавља из године у годину.

Да ли сте бунтовни?

Никада се не мирим са постојећим стањем. Није важно да ли нешто заиста суштински можемо да променимо, много је важније не одустати. Ако нисте искрени према себи, једном ћете, неминовно, завршити на депонији. Зато више верујем у еволуцију него у револуцију.

Коју особину посебно поштујете?

Доследност. То је особина оних људи који вам, без задршке, у очи кажу оно што мисле.

Сви моји писци су за мене живи светови

Како доживљавате свет око себе?

Моје виђење света је лирско. Волим поезију. Моји песници су Кавафи, Дерек Волкот, Бродски, Збигњев, Херберт... Сви моји писци су, за мене, живи светови. Са њима комуницирам преко њихових дела.


Коментари2
b437a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ljubica
Cestitke gospodinu Velikicu na odlicnom romanu I prestiznoj nagradi.Zao mi je sto ga cesce ne slusamo,kao I mnoge druge umne ljude u Srbiji,sto im mediji ne daju vise prostora I vremena,sto se ne pitaju za mnoge vazne stvari u nasoj zemlji.Zao mi je sto su se mnogi misleci ljudi sklonili I ustupili mesto praznim glavama,polupismenim kreaturama koje su se,ne znam kako, nametnule da budu mera svega.Molim ga ,kao I mnoge njemu slicne,po pameti I znanju intelektualce da se ne skanjaju,da kazu sta misle,da se udruze i budu najbolja opozicija svemu losem u Srbiji.U suprotnom cemo ,ne samo kao pojedinci,vec kolektivno zavrsiti na deponiji.A toliko talentovanih i mudrih ljudi ima nasa mala zemlja.
neki to kazu drugacije, ali urade isto
"Kad god cujem rec kultura, ja se uhvatim za novcanik" (bivsi kanadski ministar kulture)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља