среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:22

Првак наше приповедне прозе

Аутор: Голуб Добрашиновићпонедељак, 03.03.2008. у 22:00
Симо Матавуљ (Фотодокументација „Политике”)

Прва деценија минулог века била је помор за српску књижевност. Између погреба Јована Илића (1901) и Лазе Костића (1910) умрло је више од десет српских писаца: 1902. Љубомир Недић и Милош Цветић; 1903. Матија Бан; 1904. Јован Јовановић Змај и Драгомир Брзак; 1905. Јанко Веселиновић; 1906. Стеван Сремац; 1907. Павле Марковић Адамов и Милорад Митровић. Наредна, 1908. отела је Милована Глишића, Радоја Домановића, Милана Ђ. Милићевића и Сима Матавуља.

Учестало умирање наших списатеља – неким од њих (Змају, Јанку Веселиновићу, Стевану Сремцу, Павлу Марковићу Адамову) држао је и говоре и некрологе писао – као да је подсетило Матавуља на неумитност скончања. После ненадне смрти Стевана Сремца, ведрог и руменог, коме је у име Академије требало и говор да одржи, Матавуљ је сачинио тестамент. Није, на жалост, прошло ни годину и по дана до његовог испуњења… Изненада је, 20. фебруара/4. марта 1908, умро од мождане капи. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. „Ту је, у последњој парцели, на узвишици иза Цркве св. Николе, чекао нов, посве обичан гроб, да у себе прими земне остатке пок. Матавуља.”

Према изричитој опоруци својој, Матавуљ је сахрањен веома скромно, „без помпе, без ларме, без музике, без венаца, без силних попова, без говора, без споменика, без парастоса, дискретно и отмено”. Човек, који је заузимао прво место међу нашим књижевницима, како ће за њега многи рећи, академик, почасни члан Матице српске, члан управног одбора Српске књижевне задруге, председник Српског књижевничког друштва (три пута биран на то челно место), носилац три ордена (Даниловог, Таковског и Светог Саве) починуо је у обичној хумци. Тек доцније, по жениној жељи, премештено је његово тело у раскошну гробницу од белог мермера, с рељефом Богородице и речима „Пресвета Богородице спаси нас”, рад угледног оновременог вајара, Ђорђа Јовановића.

Матавуљева смрт доживљена је уистину као велики национални губитак. На здањима Академије наука и Народног позоришта истакнуте су црне заставе, а две угледне институције приредиле су комеморације: у Академији наука говорио је умни Стојан Новаковић; у Матици српској одржао је топлу беседу његов Кирије (Лаза Костић). Матавуљеву смрт ожалило је и неколико песника (Мићун Павићевић, Тодор Поповић, М. Димитријевић, Новица Шаулић и други).

Штедро у хвалоспеву , саучесно, топло, величајно, обележило је растанак с великим писцем и педесетак листова, готово сви српски и не мали број осталих јужнословенских (загребачки – 3 листа), шибенски, сарајевски, мостарски, дубровачки итд.). „Бранково коло” посветило је своме упокојеном сараднику читав двоброј, прештампавајући осврте оновремених медија. 

Сарајевска „Српска ријеч” је поредила почивалишта двојице српских посленика пера, преминулих месец дана један за другим: „То је чудна игра судбине: два добра пријатеља, који су годинама друговали и били нераздвојни, у смрти су размијенили мјеста своја. Милован Глишић, син сјеновитих шума шумадијских, почива на обалама Јадрана, а Симо Матавуљ, чедо са обала српског Приморја, оставља кости своје у престоници слободне краљевине Србије.” Загребачке „Народне новине” напомињу да је „Симо Матавуљ, који је родом Далматинац, једнако био познат хрватској кано и српској публици, па је стога и његова ненадана смрт једнако велик губитак за српску кано и хрватску књижевност”.

Београдска „Штампа” обзнанила је и својеврсну анкету о Матавуљу на питање „Његов таленат и његово најбоље дело” уз удео двадесетак списатеља – Драгутина Илића, Јована Дучића, Бранислава Нушића, Јевте Угричића, глумца Чича Илије Станојевића, Ристе Одавића и других. Одзив би се могао свести на три закључка: да је Матавуљ првак наше приповетке или у врху њеном; да је најобразованији наш писац и да му је „Бакоња фра Брне” најбоље дело.

Матавуљ је уистину писац особен, самосвојан. Васпитаник романске културе, италијанске и француске за разлику од тадашњих писаца наших, подложних утицају немачке, руске, мађарске писане речи.

Увео је у нашу приповетку више наших подручја: завичајно море, Боку, црногорске горштаке, београдски шаролики градски живаљ итд., по Андрићевим речима – „проширио географску основицу српске приповетке”. Оставио нам је пунокрвне ликове својих приповести: „Поваретом”, која би сама, речено је, могла обезбедити творцу место у нашој књизи, започео је прве стране и наш најугледнији часопис, „Српски књижевни гласник”.

Уз сеоско поднебље тада преовлађујуће у највећем делу наше писане речи, отворио је широм врата и градском живљу. Пленио је читаоце и језиком и богатством лексике. Из средине чакавско-икавске, пуне талијанизама израстао је сопственим трудом у врсног творца наше уметничке прозе, лексички богате (преко пет стотина речи расутих у његовим радовима нема у Вуковом Рјечнику).

Сматрао је себе прилењим, а оставио нам је, пак, велико дело и бројем и разноврсјем, близу две стотине радова: стотинак приповедака, по два романа, мемоарска списа и драме; шест стихотвора, један етнографски спис, 12 чланака, по три предговора и дописа, осам реферата и приказа, шест путописа, девет некролошких написа, седам предавања, два говора, четири јавна писма и 22 превода. „Матавуљ је своје књижевне другове”, рећи ће Јован Скерлић, „надмашао својим интелектуализмом, својом књижевном културом, својим знањем књижевног заната, и он је у српској књижевности врло лепо представљао европског писца”.

Један од првака наше приповедне прозе, по многима и првак њен, Матавуљ је и последњи представник нашег класичног реализма, и данас драг и свеж, неотуђен и неотуђиви део наше књижевне баштине.


Коментари0
0f807
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља