среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Владимир Вукчевић – наш пријатељ у пензији

Дванаестогодишњи учинак тужиоца за ратне злочине може добити прелазну оцену, али је његов рад био праћен озбиљним критикама
Аутор: Ана Стефановић, Бојан Билбијачетвртак, 25.02.2016. у 08:05
Владимир Вукчевић (Фото Танјуг)

Остаће Владимир Вукчевић упамћен у историји српског правосуђа као први шеф Тужилаштва за ратне злочине (ТРЗ). За сада и једини. Тужилац Вукчевић, као добитник ласкавог признања „Новинар – ваш пријатељ” за 2008. годину, које додељује агенција „Прагма”, остаће нам у сећању и као човек који је на јавни стуб срама ставио око 50 српских новинара због наводног хушкања на ратне злочине. После безмало 13 година на челу ТРЗ-а и много озбиљних случајева на којима је радио, Вукчевић у пензију одлази као човек који је помогао да се гоне ратни злочинци и да Србија добија прелазну оцену тужилаца из Хашког трибунала, а пре свих његове колегинице Карле дел Понте.

Осим што је заслужио ту част да његов лик глуми лично Раде Шербеџија у филму „Устаничка улица”, Вукчевићев укупан учинак на овој важној функцији такође може добити прелазну оцену, али је његов рад често био праћен озбиљним критикама. Он ће рећи да то лобији ратних злочинаца раде против њега, али је чињеница да је шеф ТРЗ-а уживао снажну подршку из иностранства. Тако је ТРЗ 2003. формиран са задатком да процесуира ратне злочинце на територији Србије, односно оне случајеве које делегира Хашки трибунал, али се у пракси то често сводило на припомоћ Хагу око испоручивања српских високих функционера и официра.

Са друге стране, наде да ће се и злочини над Србима коначно из Вукчевићеве бележнице преточити у конкретне оптужнице, остале су углавном изневерене у очима оних који су од тужиоца очекивали правду за своје ближње. Вукчевић је то објашњавао техничким разлозима, потешкоћама у прикупљању доказа, недовољним капацитетима и ограниченим материјалним средствима, али је чињеница да су правоснажне пресуде за злочине над Србима по правилу изостајале. Неретко је помињао и политичке притиске којима је ТРЗ био изложен, али остајући недоречен ко је вршио те притиске.

Да ли су то можда били Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, који сваки пут ескивирали српске међународне потернице? И како се догодило да због недостатка доказа Гњиланска група ОВК буде ослобођена оптужби за злочине над Србима и неалбанцима 1999. године? Или је Вукчевић трпео притиске од Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији, које је директно прозивало ТРЗ да је, уз Хашки трибунал, главни кривац што српске жртве нису дочекале правду?

На зиду преко пута зграде ТРЗ Вукчевић и данас види транспаренте са именима и фотографијама око 2.500 несталих и убијених Срба на Космету. Да ли се то може тумачити као вид притиска на тужиоца, или се неуспех на овом пољу ипак може третирати као Вукчевићев пораз? Његове изјаве о томе да жртве и злочинце не треба делити по националности и да ТРЗ поступа у свим предметима у којима постоје докази, ипак не умањују утисак о томе да су капацитети ТРЗ-а били више усмерени ка домаћим злочинцима. Али, ови капацитети нису били довољни да се после 16 година оконча случај браће Битићи, односно убиство тројице америчких држављанина албанског порекла, због чега трпе српско-амерички односи.

Према сопственим наводима, Вукчевић и његов истраживачки тим били су много успешнији у прикупљању доказа о такозваној жутој кући, где су терористи ОВК вадили на живо органе заробљених Срба. Још крајем јануара 2011. усвојен је извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија о трговини људским органима на Косову и Метохији. Сам Марти, међутим, одмахује главом и каже да му српски истражни органи нису били ни од какве користи. Истрагу је, уз помоћ Вукчевићевог тима, наставио амерички тужилац Клинт Вилијамсон, али је и он морао да призна да бројних доказа за трговину органима нема.

Исто тако, „најбољи медијски пријатељ” Вукчевић није успео да пронађе адекватне доказе кривице за педесетак домаћих новинара, чијем је чешљању ратних биографија приступио после 2007. године и сада већ чувеног договора у Дубровнику – мада у ТРЗ наглашавају да је реч о „регионалном међународном семинару о говору мржње” – када је решено да се на чистац истерају сви ексјугословенски „ратни хушкачи”. Приљежније од свих бивших република овај посао је обављен у Србији, јер је ТРЗ објавило и своју чувену публикацију „Речи и недела”, којом су многи новинари означени као злочинци или подстрекачи, иако читава ствар није померена из предистражног поступка.

Оптужнице, па чак и пресуде никада нису биле подигнуте, али су зато многи новинари тужили, и добили на суду, Независно удружење новинара Србије, по чијим је „материјалима” Вукчевићев заменик Бруно Векарић уређивао поменуту књигу. Често се у јавности мистификују донације и финансијска подршка коју је уживало Вукчевићево тужилаштво, али није тајна да је књигу о новинарима спонзорисао ОЕБС. Једно од питања са којим ће се Вукчевић придружити шаховској секцији на Калемегдану јесте и – зашто се овај „новинарски пријатељ” није бар извинио колегама које је јавно жигосао без ваљаних доказа. Извињење за јавно изговорену реч није злочин.


Коментари17
30db6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mike kos
Primer za mlade generacije ako se boris za otadzbinu ovakvi te salju tamnicu a oni dobijaju penzije I nagrade.
Stavio se na stranu mocnijeg
Dok nasi heroji poput Tolimira umiru na pravdi Boga po haskim kazamatima on koji ih je tamo slao mirno ce da krcka penziju zaradjenu obavljajuci svoj "nepopularan" posao. Boze, ima li pravde?
Politiko Politiko
Pa podanika ni cenzura ne opra.
Милош Московљевић
Није ми јасан наслов. "Наш пријатељ"?! Пријатељ нас Срба? Звучи ми као сарказам.
Милош Московљевић
Звучи као некролог али нажалост није.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља