понедељак, 23.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 02.03.2016. у 22:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Остали само дугмићи

„Човек, звер и врлина”, према тексту Луиђија Пирандела, режија Егон Савин, Београдско драмско позориште
(Фото БДП)

„Човек, звер и врлина” Луиђија Пирандела (1919) је, како су теоретичари драме то утврдили, салонска комедија префињеног хумора који изражава пишчев дубоки песимизам, разочарење у живот и неповерење у реалност. Овај Пиранделов комад оживљава традицију комедије дел арте, сочну италијанску гротеску, кроз заплет и ликове препуне животних сокова који се цеде и прскају на све стране, обузимајући читаоце својом пуноћом.

У представи редитеља Егона Савина упадљиво је исисана та живахна, разграната Пиранделова комика. Прво, на плану драматургије, текст је битно скраћен, избачено је много комичких делова који имају и функцију стварања детаљнијих портрета ликова, продубљују приказ њихове покварености, али и њихову трапавост, невештост у том погледу (адаптација Савин). На пример, изостављено је Паолиново подуже објашњење Доктору Нину због чега госпођа Перела настоји да одвуче супруга у кревет, како би му Доктор касније у томе помогао, уз помоћ афродизијака, што је мотив који асоцира на Макијавелијеву „Мандраголу”.

Друго, важније, можемо рећи да је у редитељском читању Пиранделовог текста дошло до промене жанра, снажног сузбијања комичности, а наглашавања и појачавања трагичног апсурда радње и ликова. У вези са тиме су промењени карактери ликова. На пример, госпођа Перела (Љубинка Кларић) је на сцени прилично туњава и млака, крута је и одбојна прељубница која би својом појавом реално тешко успела да заведе било кога. У шестој сцени другог чина у којој се она труди да одведе свог мужа у кревет, Пирандело ју је удесио као кипуће сензуалну. У Савиновој представи се Кларићева ту појављује у оријенталном стилу, мртвачки бела, одсутна, млитава. То је репрезентативно за њену промену, у смислу тога да је у представи изгубила бујнију животност коју је имала у тексту.

Марко Живић са великим трудом игра Паолина, приватног професора који маскира своју аферу са госпођом Перелом, од њеног мужа, пречесто одсутног морнара. У Паолину стоји идејна срж представе, критика индивидуалног и друштвеног лицемерја. Он говори против зла и лажи, док их у стварности итекако практикује. Но, то је постављено на врло општем, танушном, не много инспиративном нивоу, због драмске оскудности сценског текста. Скраћивањем оригиналног комада и редитељским померањем тежишта на поље трагичног апсурда, његова основна вредност, јака и театрална комичност, са крупним симболичким вредностима, скоро да је нестала, а то се највише одразило у губљењу снаге главних ликова.

Морнара Перела такође предано игра Јово Максић, као мрзовољног, натмуреног и строгог, понекада и физички агресивног. Његов лик по сензибилитету више припада руској реалистичкој драматургији, него што је близу италијанске комедије, а на сцени нема потребну упечатљивост, због штриховања оригиналног текста и померања жанра. Пирандело је за њега утврдио да је он гротескан, као „огроман брекчући чекињави дивљи вепар”. Како је таква гротескност у представи повучена, у лику није остало много занимљивости, што није кривица глумца, већ драматуршко-редитељске поставке. Ни у једном од ових актера се не огледају дубље Пиранделове идеје, луткарска природа ликова, италијанска комичка традиција, која иде унатраг до Пулчинеле и Арлекина у комедији дел арте.

Секундарни ликови доносе више шарма на сцену. Паолинова гувернанта Розарија (Милица Милша) уноси комичке нијансе, мада суздржане, притегнуте, апсурдне, као и Перелова слушкиња Грација (Сандра Бугарски). Комичке црте имају и Паолинови ђаци Ђиљо (Владан Милић) и посебно Ноно, Перелин син (Милица Гојковић). Избор да глумица игра дечака је сценски ефектан, доприноси грађењу јачег утиска о његовој крхкости.

Сцена представља стешњен, клаустрофобичан дом господина Паолина, постављен укосо, као падина, са симболички очигледним значењима пропадања, што визуелно одражава теме представе. Овако утврђен простор је коректан, али је већ и сувише општи, у последње време је то често коришћено решење (сценограф Весна Поповић).

Поставља се питање зашто се уопште овај Пиранделов комад постављао на сцену, ако је одлучено да од њега „остану само дугмићи”, да употребимо речи Топаловића, односно Душка Ковачевића. У таквом облику, он никоме много не служи.

Коментари3
3ca8d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Darko Puric
ČZV igra teatar "Levo" već godinama i Nonoa igra takođe glumica?! U režiji Jovana Ljubenovića. Dakle pravu predstavu pogledajte u ovom teatru...btw ja igram prof. Paolina :-)
Radmila Mišić
Pre oko 50 godina, ista predstava je igrana pod naslovom "Čovek, životinja i vrlina" a uloge su tumačili Pepi Laković (profesor), Ljubiša Bačić (mornar), Z.Rankić (doktor) i mislim da je gdja Perelo bila T.Lukjanova. Televizija je prenosila pa sam je tako i videla. Bilo je urnebesno! Bilo bi lepo da je u RTSu sačuvan snimak.
bogdan basaric
Luidji Pirandelo,1867. umro 1936. dobitnik Nobelove nagrade za knjizevnost.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља