недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 05.03.2016. у 08:15 Горан Марковић
ПОГЛЕДИ

Царство лошег укуса

Друштво којим доминира неукус не сме себи дозволити да на сцену дођу праве вредности. Оно мора затрети све што је разумно, уклонити компетентне људе и не дозволити добром укусу да се појави. Зато што их он угрожава

Сви знамо за латинску изреку: De gustibus non est disputandum (о укусима се не расправља). Шта она, заправо, хоће да каже? Како на овоме свету има толико различитих укуса да је бесмислено препирати се око тога који је прави? Или, како је неотуђиво право сваког човека да има сопствени укус који се не сме доводити у питање?

Моје је мишљење да о укусима и те како треба расправљати. Поготову ако нечији постане доминантан, ако нам се натури као општа вредност. Наиме, од једног тренутка, ова врста притиска може почети да угрожава modus vivendi (начин живљења). А то подразумева заједништво оних који су сагласни да о питању укуса нису сагласни.

Навешћу један наоко безазлени пример. Седамдесетих и осамдесетих у моди је био такозвани жанровски филм. Група младих синеаста била је окупљена око свог гуруа који је пропагирао жанр као крајњи циљ филмске уметности. Јасно је дефинисао жанровске обавезе и забране и међу својим следбеницима завео неку врсту гвоздене дисциплине око тога шта је добро, лепо, исправно и шта - није. Такозвани ауторски филм био је проглашен за смеће и оспораван свим средствима док су разни чудни наслови, углавном комерцијални холивудски производи као, на пример, „Конан варварин” Џона Милијуса, били слављени као ремек-дела.

Добро, рећи ћете да о укусима не треба расправљати и да те мале естетске заврзламе нису вредне помена. Да, али убрзо затим, подржавање естетског става прерасло је у неку врсту политичког становишта. Слепо придржавање естетских упута вође претворило се у безусловну обавезу подржавања његових политичких погледа. А они су деведесетих нагло скренули ка национализму. Гуру је, уз извесне напоре, прешао са ијекавице на екавицу, оставио по страни Холивуд и обрушио се на Америку, до мало пре идеализовану као постојбину свих значајних жанровских остварења. Један од његових омиљених следбеника завршио је чак на ратишту, као командант неке паравојне јединице, док су остали, оставши без теоријске подлоге, углавном безуспешно покушавали да остваре „чисти жанр”. Гуру се губио у разним политичким иступима, који су све више подсећали на естраду, а његови студенти, они који су му толико веровали, били су изгубљени у свету у коме више није било ни трага јасним правилима којима их је учио.

Ова прича ме подсећа на оно што нам се овог тренутка управо догађа, на „Београд на води”. И ту је у основи питање укуса. Вођа нације, неоптерећен било каквом сумњом у сопствени естетски суд, прогласио је овај пројекат „лепим”. Чуди се онима којима се његова „визија” не свиђа, не налази за сходно да о њој консултује многобројне домаће архитекте и полицијски удаљава оне који би да изразе своју сумњу у смисао оваквог подухвата. Усуђује се да промени језгро насеобине старе више хиљада година, за то ангажује архитекту из сасвим другог краја света, који је у Београду боравио свега неколико дана. Уопште не хаје за то шта о његовом избору мисле људи рођени у овом граду, он Београд мирно, из основа мења, ношен убеђењем како је то што чини оно право и да ће све то бити - лепо. Неко ће рећи: „Можда ће тај Београд на води бити стварно леп.” Али, такође, неко може тврдити: „То је чиста бесмислица, гомила ружних зградурина која ће потпуно покварити изглед нашег града.” Уколико су ови први у праву они, нажалост, неће имати прилике да ликују јер већина њих неће бити жива када овај пројекат буде завршен. А овим другим, чак и ако буду у могућности да се увере како су жртве лошег укуса, биће жао што нису нешто предузели да се овакав наказни пројекат осујети.

Лош укус се, међутим, не задржава само на том урбанистичком пројекту. Он почиње да прожима цело друштво. Узмимо само изглед женског дела државног апарата: претераност у шминкању, неадекватно, често неумесно инсистирање на модним детаљима који само истичу мане. Примитивни начин изражавања, простачко понашање и очајни смисао за хумор разних функционера. Или, по укусу „жанроваца”, додела српског држављанства звезди акционих глупости Стивену Сигалу и фотографисање највишег државног руководства са тим свеже офарбаним шмирантом.

Ту уједно лежи одговор зашто је у овој земљи култура гурнута у страну. Није то случајност. Друштво којим доминира неукус не сме себи дозволити да на сцену дођу праве вредности. Оно мора затрети све што је разумно, уклонити компетентне људе и не дозволити добром укусу да се појави. Зато што их он угрожава. Прети да сруши њихово царство. Царство лошег укуса.

Редитељ

Коментари43
7e61b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gastarbajter
Dočekali smo barbare. Šta sad? Civilizovati. Ponovo? A šta drugo?
TRADICIJA i KULTURA
G.Marković ne želi da kaže da su glavni krivci za ovo "carstvo lošeg ukusa"u Srbiji Titovi komunisti i njihova demokratska deca, koji su preko MEDIJA pokušali da unište tradicionalne srpske vrednosti i kulturu koja se počela ubrzano razvijati od Berlinskog kongresa 1878. (i priznanja Kraljevine Srbije kao samostalne evropske države). Tada su naši susedi bili sluge i konjušari u tuđim državama, dok ih nije oslobodila srpska vojska.
milija suzović
Tatin i Mamin sin,Titino detence ,komentarise ukus vremena.Da je vladalo vreme znanja, sigurno naebi bio tu gdeje.Vreme oponasanja Zapada su pretvarali u nekakva majstorstva.Postao mi je simbol folirantskog drustva,koje broji zadnje dane.milija suzovic ,
aleksandra
on je izgradio ime bez obzira ko su mu roditelji. Etiketiranje ljudi samo na osnovu stvari koje on nije mogao da bira je ravno dziberizmu. Elem i da jeste tatin i mamin sin moze samo da bude ponosan ko su mu bili roditelji. A vi? toplo vam preporucujem da pogledate barem jednu od brojnih predstava u nasim pozoristima da se uverite u Goranov talenat.
zenica
Sve se vrti oko novca, kada ce to nekome biti jasno, ali bas sve... kada se malo napune dzepovi sve je lepo pa i Beograd na vodi i zaklonjeni vidici kako neko u komentaru rece . I tako dan po dan, mesec za mesecom, godina za godinom, ukusi su se menjali , a pohlepa nije jenjavala. I tako nesta drzave , nesta ljudi, nesta ukusa, nesta naroda, nesta pravilnog suda, nesta Boga... e tuzna zemljice, udari se maljem po obrazu ako ga imas.
ivona rajacic barandovski
Ne znam ko je napravio nepismenu gresku, novinar ili uvazeni Goran...ako zeli da citira strane reci..u ovom slucaju latinsku poslovicu, mora da zna pravilno da je napise na latinskom.Ovde je jasno da ne zna, sto je takodje deo kulture pismenosti.Svaki iole solidan djak iz gimnazije reci ce isto. Dovoljno je pogledati na netu radi provere. De gustibus non disputandum est je pravilan oblik, a prevod na srpski je ok!...
milija suzović
A sta mu je trebalo to na latinskom,da napiše.Titino detence.eto, zna latinski,ko u stara vremena valja to pokazati.milija suzović
mira simic
vama je bitna forma recenice a ne sustina teksta! na zalost!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља