понедељак, 26.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
ХАГ, МАРТ 2006 – СРБИЈА, МАРТ 2016.

Јесмо ли прочитали Милошевићев тестамент?

Ко је био човек кога су Срби најпре масовно прогласили за божанство, а потом акламацијом ражаловали у нечастивог, да би га, како време пролази, ипак сместили тамо где заслужује: у фиоку препуну трагичних ликова националне митологије
Аутор: Александар Апостоловскисубота, 05.03.2016. у 22:00
Слободан Милошевић и Мирјана Марковић гласају, септембар 2000. (Фото Танјуг)

Да ли је Слободан Милошевић пробудио успавани српски национализам, нудећи им минули рад цара Лазара, или је само узјахао на његов талас, као први сурфер српске историје који је ухватио залет на Газиместану, уместо на Морави?

Ко је био Слоба? Наследник Карађорђа, рођен тек век и по касније, или човек који је својом политиком вратио свој народ у време Првог српског устанка? Десет година после његове смрти у Хагу (11. марта 2006) можемо са много мање страсти оцењивати и њега и нас, и фамозне деведесете године. Ко је био човек кога су Срби најпре масовно прогласили за божанство, а потом акламацијом ражаловали у нечастивог, да би га, како време пролази, ипак сместили тамо где заслужује: у фиоку препуну трагичних ликова националне митологије. Ако је у његово време кружила узречица која га је много нервирала, да је „бравар био бољи”, да ли би му сатисфакција била да, од 5. октобра, нису ретки они који кажу – и банкар је био бољи!

У његово доба извршена је првобитна акумулација капитала тајкуна и мафије, а Удба је доживела и лингвистичку и идеолошку трансформацију. Откинути су јој прво и последње слово и створен је фамозни ДБ, који је, уместо да истребљује четнике, почео да их масовно производи.

Тако је Милошевић постао маестро масовне халуцинације и мајстор политичког прагматизма, који је владао од 1987. године, наизглед без савезника у свету. Самопроглашени кандидат за новог Тита, оживљавао је Дражу. Банкар који је у Њујорку пушио томпусе с Рокфелером, ваљда их је спојила Борка Вучић, каже легенда, одобрио је историјску хиперинфлацију у којој сам са неколико стотина милијарди динара у џепу куповао мармеладу и кифлу. За кусур сам добијао неколико стотина милиона. Истовремено су земљи уведене санкције због спорног „случаја Маркале”, што су најјачи државни привредници искористили да на егзотичним острвима, прапочетак је био Кипар, отворе приватне рачуне и почну трговину акцизном робом. Нафтом, пре свега. Тако су тајкунчићи порасли у тајкуне, али су после укидања санкција заборавили да стотине милиона дојчмарака и долара врате народу, стварајући нову касту која се тек удебљала начином исхране у досизму.

Тако је од земље великих шанси, до које је добацивало камење срушеног Берлинског зида, као симбол нове Немачке и нове Европе, Слоба водио земљу растурену тим камењем. Да ли је заиста веровао да је то само тренутак слабости Варшавског пакта, а не велики обрт историје? Да ли је заиста веровао у повратак црвених у Кремљ?

Запад га је истовремено сматрао и творцем рата и творцем мира. Називао га је извозником хаоса, а потом га позивао да буде жирант стабилности. Од Вуковара до Дејтона, па до пада, Слоба је мењао неколико лица, као лидер превише кооперативан с Америком, а, опет, све време загледан у Москву

И, коначно, зашто се вратио из Њујорка да би се бавио комитетским радом по Београду, а потом извршио партијски преврат на Осмој седници, чији ће га духови пратити читавог живота? Зашто је мењао Волстрит за Градски комитет? То је црна рупа у његовој биографији. Да ли је талентованог банкара његова супруга и породични идеолог Мира Марковић коначно убедила да је могуће да постану породична династија која ће водити Србију или су нешто од утицаја имали и Американци, шаљући га назад да преузме престо и замути воду са осталим председницима испарцелисаних република у некадашњој заједничкој земљи оптерећеној вишком историје? Или је, можда, његова кључна слабост била што је супругу волео више од Србије, поклонивши јој ЈУЛ, медије, полицију и Службу.

Запад га је истовремено сматрао и творцем рата и творцем мира. Називао га извозником хаоса, а потом га позивао да буде жирант стабилности. Од Вуковара до Дејтона, па до пада, Слоба је мењао неколико лица, од лидера превише кооперативног с Америком, преко вође чије су очи биле упрте у Москву, да би на крају његове владавине Вашингтон и Брисел показали колико желе да он оде, а Москва да је равнодушна према његовој каријери.

Не може се рећи да у појединим тренуцима није изгледало да се сјајно забавља, као када је за савезног премијера Југославије поставио Милана Панића, гротескног али пребогатог Американца српског порекла, те је од Србије створена експериментална екстериторија. Премијер је постао амерички грађанин, са специјалном дозволом федералних власти Америке да води Југославију. Председник је постао отац нације и Титов дисидент Добрица Ћосић. Тако је писац, а потом национални лидер, са статусом етаблираног мистика и политичког кума који вуче конце из дедињске виле, једнако моћан у партији и Академији наука, међу писцима и дисидентима, међу слобистима и демократама, међу четницима и партизанима, постао део естаблишмента.

Шта је Добрица мислио о Слоби? Најпре је био одушевљен, а потом нимало одушевљен. Затим је постао поново опчињен његовом одбраном пред Хашким трибуналом.

Кад је Слоба успео да се поигра и с таквим играчима као што су Панић и Добрица, не рачунајући лидере опозиције, осим Коштунице, који су се смењивали на сада већ легендарном делу српског политичког намештаја званом канабе, да ли смо ми, обични, уопште имали другачији избор? Није ли Слоба довео деда Аврама за гувернера и стабилизовао динар, а потом је и доброћудни декица, гле чуда, доведен управо из Америке, избачен из владајућих структура?

Све илузије о могућностима било каквог избора лидера из Пожаревца падају у воду. Да ли је Милошевић у свом обраћању нацији 2. октобра 2000. године баш то желео да нам саопшти – да тај избор нисмо имали ни ми? Тај говор сада би потписали и Војислав Шешељ и Војислав Коштуница, а вероватно и Жарко Кораћ, али кријући се, да га не види Весна Пешић

С мање или више острашћености, његови непријатељи остају при оптужбама да је Милошевић наручивао политичка убиства и гушио медије. Они који су му наклоњенији, питају се како би играч таквог калибра, дакле светског, могао себи да пуца у ногу, тако што је наручивао да другима пуцају у главу.

Заправо, чинило се да је после Дејтонског споразума и стварања Републике Српске Милошевић успео да се коначно учврсти у седлу несмењивог српског вожда. Остаће енигма због чега га Американци, од архитекте мира, убрзо претварају у балканског касапина, отварајући проблем Косова. Да ли се то поклапа са доласком Владимира Путина на чело ФСБ-а у јулу 1998. године и Јевгенија Примакова на место премијера Русије, 11. септембра исте године. И да ли се због тога истовремено формирају јединице ОВК, кад су се излегле Тачијеве и Харадинајеве снаге на Косову?

Слоба почиње да схвата како се од архитекте постаје кољач и инфантилно снева о Трећем светском рату, очекујући да ће постати Асад пре Асада. Зато је прича о његовој судбини постала предвидљива по доласку америчког амбасадора за специјалне операције Вилијема Монтгомерија у Будимпешту и извесности да Руси још консолидују снаге унутар Кремља и да не желе да се директно мешају у бомбардовање Југославије.

Све илузије о могућностима било каквог избора момка из Пожаревца, коме његов пријатељ Милутин Мркоњић као основну ману наводи недостатак мангуплука, падају у воду.

Да ли је Милошевић у свом обраћању нацији 2. октобра 2000. године баш то желео да нам саопшти – да тај избор нисмо имали ни ми? Тај говор сада би потписали и Војислав Шешељ и Војислав Коштуница, а како се драматично мењају политичке околности и њени актери, не би нас изненадило да то за коју годину учини и Жарко Кораћ, али да га не види Весна Пешић.

Зато је Милошевић то рекао, зато се спокојно опростио са Србима пре одласка у Хаг, зато се тако жестоко борио у Трибуналу, сам против свих. Зато што је знао да је одавно мртав.

Слутим да ће тај говор за 50 година бити обавезно штиво у школама и да ће историја, која је била иронична према Милошевићу док је владао, бити благонаклонија према њему кад га коначно буде оцењивала.

Његов тестаментарни опроштај са Србима доказ је да је Слоба коначно схватио, као приправник у агенцији за продају некретнина, да је сав капитал и све проклетство Србије садржано у њеној локацији. Смештена између Истока и Запада, Американаца и Руса, православља и католичанства, хришћанства и ислама, она је осуђена да се шири и скупља, повећава и смањује, да се мири и да ратује и да њена судбина не зависи толико од мудрости или глупости вођа, колико од односа снага које је черече.

Знао је то Карађорђе, кад је кренуо да сече Турцима главе. Знао је то Милош, кад је послао да одсеку главу вожду. Знали су то и краљ Петар Први и његов син Александар Карађорђевић, знао је то мудри кнез Павле, знао је то квислинг Недић, као што је то знао и комесар Лека Ранковић.

Знао је то Дража, кад су га пред зору водили на стрељање. Знао је то Крцун, који је посматрао како његов „мерцедес” изненада скреће ка стаблу, на путу без кривина.

Знао је то Иван Стамболић, кад су га убацивали у бели комби. Знао је то Милошевић, када су га убацивали у хеликоптер за Хаг.

Зна то и Војислав Коштуница, човек који је победио Милошевића, зато што су пријатељи који су га прогласили човеком године у свету, управо током његовог мандата, одвојили Црну Гору од Србије. А потом су од Србије отцепили и Косово.

Знао је то Зоран Ђинђић, кад је схватио да ће му одузети Косово исти они који су Милошевићу дали Резолуцију 1244 и Републику Српску, што су такозване демократске власти могле само да сањају. Зашто су лидере ДОС-а велике силе понизиле пред мртвим Милошевићем. То је империјални цинизам који се поигравао и с њима и с нама.

Знао је то Борис Тадић, кад је Ангела Меркел дошла код њега и препоручила му да одмрзне односе с Приштином, како, у супротном, њему не би постало превише вруће, како на Андрићевом венцу, тако и у Крунској улици.

Отуда тринаест година са Слобом, од Осме седнице до 5. октобра, и десет година без њега, представљају тек зрно историје у великом жрвњу који нас меље вековима. Временом ће успомене избледети, али сви владари који се буду смењивали треба да знају оно што су искусили и Коштуница, и Ђинђић, и Тадић. Једног јутра, урликнуће док се буду бријали. Не зато што су се посекли, већ зато што ће их с оне стране чаробног српског огледала саосећајно посматрати стари знанац – Слободан Милошевић.

И Вучић ће, када дође време за то, а о томе неће одлучивати он, доживети ту паранормалну појаву у Срба.


Коментари181
58886
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentator
Vidim, svi su drugi krivi (veliki, moćni...itd) samo nema našeg učešća. Gde je tu naša Služba... naivna,jadna... Ko je slao oružje u Knin, Arkana u Hrvatsku, pravio srpske garde, pucao po Sarajevu s okolnih brda, napravio masovnu grobnicu u Batajnici...? A za to vreme, jadni Sloba otkupi kuću za 10.000 DM, Marko noseći gajbe skrpi par milijardi DM, ...itd.
maki
Podrzavali ili ne Milosevica, i njigova pisanja , treba videti rezultat, njegove vladavine? Ja licno vidim , za sve sto se uhvatio da je unistio? Nije mogao vise? Proterivanje Srba iz Krajine, bombardovanje, sankcije, inflacija, prvi predsednik u svetu koji je ozakonio mafiju. Pusto ih u skupstinu , na celu sa Zeljkom Raznjatovicem Arkanom, i njih osamdeset sa debelim dosijeima. A baska sto smo ostali kusavi za Kosovo.
Razmisli svojom glavom...
Zivim na "Zapadu", u jednom od najboljih gradova za zivot na svetu. Inace sam iz Beograda. Video sam i jedno i drugo. Kriminal, hiperinflaciju, i ostala cuda devedesetih, doneli su ti rat i sankcije. Rat je nenormalno stanje. Sankcije su kao da te neko ostavi bez hleba i vode, i jos te zakljuca sa 10 miliona drugih ljudi: za nekoliko dana prestaje normalan zivot i formiraju se klanovi i krimi grupe. Sankcije unistavaju srz ekonomije, a onda i organizacije drustva, sirom otvaraju vrata kriminalu, a sve sto sledi su samo logicne posledice. E to ti je unistilo zemlju i tvoju i moju buducnost! Da li je Sloba kriv za ratove? Hajde da razmislimo zajedno, naglas... Da li je on proglasio novi ustav Hrvatske kojim se Srbi brisu iz ustava i koji je Ustavni sud SFRJ odbio, proglasio nevazecim, i vratio Hrvatima na razmatranje? Da li je naoruzao Slovence i zarobio mlade vojnike JNA? Da li je iz snajpera ubio svata na (srpskom) vencanju u Sarajevu? Da li je neustavno otcepio HR i SLO? Razmisli.
Препоручујем 17
Doca
Фантастичан текст који показује судбину малих народа коме припадају Срби. Само слеп човек не види ко доводи и одводи "вође" на власт, ко одлучује о државним границама о судбинама и страдањима малих и бунтовних народа. Тако је било и биће. Без обзира колико смо били против политике 90-тих време показује да скоро ништа друго није ни могао учинити јер се није ни питао. А био је Србин и поред тога што је доведен из САД. Катастрофа Срба је у умишљености да ми одлучујемо о држави, границама, страдањима а не творци светске политике. Они доводе оне који спавају на каучу, упадају у НБС или случајно студирају у Мађарској или Немачкој и по истеку рока одводе. Ми смо само један мали напаћени народ који се мора окренути себи и својим привредним проблемима (колико нам дозволе) а за то имамо много успешних Срба у дијаспори којих се узгред сетимо пред изборе.
Zoran
Sloba je samo poceo da prica sta se desava na Kosovu. Pre toga je to izbegavano. I normalno da se javi zelja za nacionalnim. Problem sa njim je sto je bio los politicar.
Simon
svi su zaboravili ono divljanje Siptara nad Srbima na Kosovu. Zaboravili su ono nabijanje na flasu onog jadnog coveka. Srbi su to zaboravili i pre(o)dali mozak ujka Samu. Nije Milosevic vec Ivan Stambilic i ta garnitura. Zasto su Srbi zaboravili siptarske zlocine 80.godina, kada su upravo oni isprovocirali reakciju na zlocine prema Srbima na Kosovu tada? Od 1981 pa naovamo???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља