петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05
„ПОЛИТИКА” У ЂАКОВИЦИ

Албанска музика за задушнице

Само су ретки успели да нађу своје покојне сроднике. Мила Делић је имала среће, чупала је и секла драче, дошла до непорушене плоче, пољубила очеву слику и оставила му две јабуке
Аутор: Живојин Ракочевићнедеља, 06.03.2016. у 12:05
Мила Делић

„Не могу да их нађем, ево, ту су ми били отац и мајка”, прича Мирко Абрамовић и неком алатком за крчење шикаре гура преко поломљених надгробних плоча велику гомилу грања на српском гробљу у Ђаковици. Иде даље, тражи, пита самог себе, не може да препозна то место. Таман је дечански јеромонах Петар Ројевић завршио помен на темељима срушене цркве, кад су из оближње албанске куће пустили толико гласну музику да се чула на целом гробљу. Ужурбано тражење и потреба да се нађе неко ближњи или неко за кога су вам рекли да би му требало запалити свећу, страх и уплашеност местом у почетку чине да се музика и не примећује. Кад су свеће почеле да горе, кад је из расељеничких торби извађено послужење, кад је Мирко Абрамовић на сасвим другом крају гробља нашао своје, већина је застала и схватила да ће уз албанске патриотске песме обележити задушнице и посету свом родном граду. „Могуће је да они то намерно раде”, одговорио је на питање новинарке Јелене Петковић полицајац задужен за безбедност и није могао да уради ништа.

„Понижење, понижење”, говори Давор Стојановић и глас му се не чује јер је поред ограде одакле долази музика. Полиција закључава гробље, аутобус расељених креће пут центра града, на свакој раскрсници полицајци, кола и огромно обезбеђење, град је на ногама.

Кад би било логике, елементарне правде и разума, власти из Ђаковице и Албанци овог града вратили би сваки камен, кућу, стан, отето имање њиховим српским суграђанима. Подстакли би повратак, нашли посао, укључили протеране Србе у живот и тако их утопили у апсолутну већину из које о њима не би допирали ретки или готово никакви гласови. Овако, већ деценију и по, сваки долазак Срба у свој град изазива велику пажњу, страх, често каменице, протесте, полупане главе и аутомобиле. Шта би се догодило да се, неким чудом, у свој полусрушени дом у Српској улици ушуња и преконачи расељена српска сиротиња.

„Гледам своју кућу, гледам свој стан, а ја овде између и не могу да одем”, каже Војислав Димић у црквеном дворишту, где се две ђаковичке старице и две монахиње радују сваком свом суграђанину.

С друге стране, албански страх од те групе градских људи попримио је епске размере и, у међувремену, најпре у албанској тајној служби, а потом и у јавности, Ђаковицу претворио у град који је забрањен за Србе. Међутим, ова мала група људи толико је аутентична и везана за свој град да су њени потези и упорност на ивици фанатизма. Јуче је у Ђаковицу дошла цела породица Ранка Ђиновића, и они тај поступак виде као нешто потпуно нормално. Јасно је да нису пристали на брисање бивших живота, посебности и припадности, што се и огледа у упорном враћању на само две градске тачке – гробље и цркву. Одатле, потпуно небезбедни, оживљавају и виде свој град. Већина би одустала, као што и јесте, али ови грађани, уместо да за Божић – без обзира на то где и у каквим условима живе – буду макар у топлом и с ближњима, понижени чекају да донесу Бадњак у Цркву Богородичиног успења. Кроз кишу каменица, псовке, увреде и кордон полиције годинама прослављају своје празнике, обнављајући сећање на изгубљени град. Често ће се и од самих Срба чути реченица: „Нису нам јасни ти људи, зашто не остану тамо где су, шта их то вуче, зашто иду да провоцирају Албанце?”

Један од одговора крије су вези аутентичног становништва једног оријенталног града са свим његовим симболима, вековима грађеним у потпуној обесправљености и трпљењу. Та веза нема идејну или интересну црту, она је до те мере повезана са животом Срба и Албанаца да је тај живот претворила у сведока зла које је убило један град. То зло је одлучило да Ђаковица постане први и једини град у Европи у 21. веку у којем су градске власти одлучиле да један храм затрпају земљом и изнад његових остатака направе парк и игралиште за децу. Претходно је храм рушен експлозивом 1999, а потом, у мартовском погрому 2004, докрајчен и разнесен. Данас је на његовом месту зелено брдашце, око којег се налазе клупе за одмор шетача и пролазника.

„Овде сам живео као човек. Никад не бих могао да седнем на ту клупу”, каже Војислав Димић. Јасно је да би сваки Србин који би сео на ту клупу окренуту према његовом затрпаном храму постао, између осталог, и неподношљиви сведок несреће која је, овим ужасним чином, задесила и Албанце.

Странци и међународна заједница са свим овим „балканским примитивизмима” нису имали никаквих проблема, њихова припремљена свест и савест имали су прецизно „уцртану мапу пута и место у демократском развоју новог друштва.” Такав став их је „ослободио” одговорности, чак и за своја обележја и споменике. Због тога, шефа Унмика Бернара Кушнера ниједног тренутка – иако је био питан – није заинтересовала чињеница да су на Старом гробљу у Ђаковици Албанци прекопали и однели осам надгробних споменика француских војника страдалих у ослобођењу 1918. године.

Иста она сила која је Србе јуче довезла до завичаја, испраћа их до гробља Петровац и села ван Ђаковице. Ту је све потпуно зарасло, а колона људи пробија се кроз густу драчу, да би секирама на средини гробља искрчила место за помен и послужење. Само су ретки успели да нађу своје покојне сроднике. Мила Делић је имала среће, чупала је и секла драче, дошла до непорушене плоче, пољубила очеву слику и оставила му две јабуке.

Иза свега остаје тишина. Већина у ушима носи онај горки звук музике с градског гробља у Ђаковици, али и чврсту намеру да се увек враћају свом отетом и незаборављеном граду.


Коментари11
2fe92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

SrbinCG
Amerika i Evropa uz NATO su krivi sa sve sto se desilo na Kosvo,podeljeno je svima na nekoliko delova pa sad crpe sve sto mogu a Srbe hoce do temelja da izkorene a to im je i cilj....Treba mi da ustanemo i pocnemo da kosimo po kosovu sve redom od 0-100 godina
Милан Крајишник
Српска историја после другог светског рата је историја прогона и брисања свега српског на просторима на којима су били вековима. Наше власти говоре стално о некој регинионалној стабилности, ње нема, а мислим да је никад неће ни бити, ово су банални примери да између нас и Албанаца неће бити помирења, да би се помирили са неким, треба жеља бити обострана...Јако ми је жао ових људи, јако тужно... Кроз историју су само дивљаци рушили споменике културе, шта друго рећи
dejan sakovic
Na samo par stotina kilometara do nas,nasa nesreca. A mi se zaboga miloga,bavimo sirijskim izbeglicama,pomazemo izgradnju Srebrnice i slicno.....dok nasa groblja i hramove zatrapavaju praveci setalista....
dejan sakovic
Na samo par stotina kilometara do nas,nasa nesreca. A mi se zaboga miloga,bavimo sirijskim izbeglicama,pomazemo izgradnju Srebrnice i slicno.....dok nasa groblja i hramove zatrapavaju praveci setalista....
Milos Moskovljevic
Gledam lice onog ozlojedjenog Filipa Davida ispod i pitam se sta bi on rekao na ovaj uzas. No pravda je spora ali dostizna...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља