четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:44

Вечити пољубац

Доле, испод улице иза вароши, бљештао би разливен Дунав, испресецан острвима од врба. Из извиканих кућа и ноћних кавана одлазили би последњи гости. Нарочито тамбураши, свирачи, који тада, пијани, за свој рачун свирају и певају
Аутор: Борa Станковићсубота, 12.03.2016. у 20:58
Млада жена - Милан Коњовић

Изненада, без икаква повода у години дана, а некада у две и три године, тек морао би једном да снива тај сан.

У приземној и широкој соби а застртој већ олињалим ћилимовима и јастуцима, лежи. Али не као дете, некада, него као сада, у годинама, готово стар. Само као некада осећа како су на њ набацане старе колије које су мирисале на бурмут и на масан задах од дугог ношења. У соби је потпун мрак, а осећа како је и тамо у кујни мрачно и пусто. Пуст је био и горњи спрат; одаје, балкон; пусто двориште, башта. Исто онако пусто као што је знао да су и све околне куће одавно пусте од изумрлих комшија.

Осећа како миришу плоче у трему, како суве, већ црне греде једва држе на себи горњи напукли и трули спрат. Једино са усахле чесме последња кап, мада није зима, као да се замрзла и остала на устима цеви, сјајећи се и цаклећи се као суза.

А око куће све исто тако стоји. Исто као и некада улице се паралелно једна до друге пружају. По баштама исто дрвеће. Само суво.

Кроз грање назиру се дужине комшијских зидова. И све се то чак иза вароши продужава, губи по пољима и њивама, док као некада исто тако не буде пресечено реком са воденицама, баштама, са редовима врба и топола. Али и тамо све празно. Кроз стабла као да осећа како вода, не као некада, бистра и свежа, жубори и прска, већ као замрчена и замртвљена, а сва мрачна, мили и преко брвна, јаза као при крају свога корита, ваља се и нестаје је у као неки понор. И све то као скамењено, мрачно и немо. Једино што осећа како отуда, са реке, а баш над оним понором допире шум, и то као од крила. Као треперење голуба. Као да се брани, отима од воде која га к себи вуче и хоће собом да свали у тај понор.

А њему овамо све теже. Колије којима је огрнут све га јаче и загушљивије притискају. Осећа како га очи боле и грло стеже. И никако не може да се начуди и дође к себи откуда сада овамо. Зна да је његова то кућа, да се у њој родио, одрастао. Али зна и да ју је одавна продао. Више се није ни враћао, а камоли да је долазио.

А уста јој, што је ето опет дошао, у мили осмех у пола отворена и тамна, а плаве јој очи уморне и оперважене белим, али мало подбухлим обрвама, ваљда услед дугога чекања и чежње за њим.

Чак зна да ју је други купац порушио, нову сазидао, тако су му бар причали док је још био млад и још се интересовао за њу. Доцније у животу није ни мислио о њој, сасвим ју је заборавио, нити му је икада она на памет падала. И сада откуда овде и баш у овој соби и све ово око њега? Док, му све не постаде јасно. На врата улази она. И то као отуда са тих воденица и башта где тај голуб трепери; чувши за њ да је дошао, отуда одмах овамо к њему долази.

Улази. Сва сија од радости. И као до сада да је била с њима па послом наишла и враћа се – тако му прилази. Заузима своје место до њега, лактом се подбочује и надноси се над њиме. Али кад га таквог, са бором на челу и скупљеним устима, види, она, преплашена, пита га:

– Шта ти је?

 А уста јој, што је ето опет дошао, у мили осмех у пола отворена и тамна, а плаве јој очи уморне и оперважене белим, али мало подбухлим обрвама, ваљда услед дугога чекања и чежње за њим.

– Тешко ми је! Одговара јој он.

А у томе „тешко ми је“ осећа како јој све казује, откада се са њоме растао, одавде отишао: цео живот, све наде, љубав, по који постигнут циљ, добивени положај, доцније разочарање, засићеност, отупелост; све сведено на јело и пиће; онда лечење, мучење самога себе да би се могло још да једе, још да живи; за све време да је њему једнако, увек, свуда, ма где био, ма шта радио, ма шта му се десило добро, зло, њему је једнако, једнако, било тешко и да је зато што му је толико тешко, ето, на крају крајева, опет дошао овамо, код ње.

Она, мада је боли што њему није добро, али ипак срећна што је њему свуда без ње тешко, грца, диже своју пуну и меку руку и почиње полако да га грли. И да би га јаче, боље загрлила, држи му потиљак својом ручицом. Он осећа врелину њеног длана и притисак меких прстију по коси.

Она обезумљена од радости и среће, што је код ње, што га има, што га грли, јаче га грли, држи му главу својом ручицом, муцајући: „Мило, мило моје“, и љуби га по очима, по челу и коси. А највише у уста

Привлачи га к себи, уноси му главу у своја недра, а сва се она уноси у њ. Он почиње да осећа мирис њене косе. Онај мирис, за који се целог живота надао да ће га, љубећи, осетити. Са врелих јој јагодица, образа, и сасвим голог врата почиње да га потреса она врелина љубљена тела. Није знао зашта му је слађа, милија. Да ли што га као сестра, мати, толико жали, бде над њим, што га толико воли, или као жена, девојка.

Грлећи је, и то не рукама, него целим собом, испод пуних јој плећа, под прстима своје руке, осећа како јој је месо врело. И што је најглавније, услед додира њеног раскошног тела, не осећа, као што је целог живота осећао грлећи друге жене, оне безумне страсти и пожуде, него са неисказаним блаженством осећа, грлећи њу, како му се душа чисти, а тело, снага, изумире, нестаје је.

Она обезумљена од радости и среће, што је код ње, што га има, што га грли, јаче га грли, држи му главу својом ручицом, муцајући: „Мило, мило моје“, и љуби га по очима, по челу и коси. А највише у уста. Он не зна да ли су њена уста у његовим или његова у њеним; само зна да од свега једино та њена уста осећа. Топла, са грчевитим трзајима. Осећа како се све дубље и дубље, у њ упијају и љубе га. Осећа ону њену ручицу на своме потиљку. Друго ништа. Тоне, заваљује се, предајући се сасвим том њеном дубоком пољупцу, који као да му сву душу вади, упија је у себе, опија и пуни срећом и бескрајним треперењем. Друго ништа не осећа и не мисли. Код ње је, код ње, створења његових нада, жеља и вапаја; код ње, прво рођене замиловане. Још када је био овде и растао, када је још башта цветала, са чесме у млазевима вода шикљала, горе по горњем спрату винова се лоза ширила, овде у соби мирисали опајани ћилими и чисто рубље, у кујни горела ватра, био жив отац и мати а он већ био велики. И онда први пут кад је у њу осетио, први пут кад је о њој почео да мисли. Она почела да му се јавља, око чела да му, облеће, на уши да шапуће и, као милујући, да га буди. И када у сваком цвету њу поче да гледа, у свакој песми њу да осећа, у свакој комшиници, девојци њу да тражи. Са њом да лежи, спава, са њом да се буди и диже. И од раздраганости и среће што ће доцније у животу сигурно на њу наићи, што ће га волети, љубити, тепати јој, није могао ваздуха да се надише, неба да се нагледа, сунца да се наужива.

Пробудио би се. Брзо би видео шта је и збацивао би јорган са себе.

– Ух! И потресен до дна душе дизао би се. Глава и коса била му је врела. Али не она врелина због неиспаваности и главобоље већ нека лака, пријатна врелина. Јетко осмехнувши се, почео би да се облачи. Излазио би у кујну. Као увек тада би било рано. Ни слушкиња, нити ико од његових не би био устао да почисти и распреми. На столу стајали би неопрани тањири од вечере, кости, које парче меса и остаци од непоједених јела и све то помешано са угашеним цигарама, са преврнутим шољама, са исцурелим талогом.

  Доле испод стола, у углу, до фуруне бректала би са закрвављеним очима кучка. Ваздух би био устајан, тежак и горак. Излазио би у предсобље. Не би хтео никога да буди. Узимао би сам воду и лавор и умивао би се. И сама вода би му изгледала некако млака, као испуњена оним масним мирисом од јела из кујне. Али би се ипак зато, умивајући се, дуго и дуго пљускао водом по лицу, која би га колико толико освежавала. И, што би га највише потресало, увек додирујући прстима руке, лице и уста, осећао би из њих неки мирис који би га чисто варао, као да све то није био сан, варка, већ...

У соби деца и жене још би спавали јутарњим сном, разбацани по постељи, са мирним и сувим изразима лица. И жена, коју је целог живота толико волео, и деца, са којом је толико имао среће, поноса и мука, тада би му изгледали некако друкчији. Кроз стаклена врата гледајући у другој гостинској соби намештај: фотеље, канабета, још са отисцима тела од јучерањег седења, слике, књиге и украсе што је он целог живота скупљао и мислио да му је то највеће благо – све то, цела кућа дође му страно. И то не они њему, него он њима, као да је неки гост, путник... Чешљајући се испред огледала једнако би осећао како су му уста још увек слатка, како му кроз грло једнако клизи пријатна голицавост. Провлачећи прсте кроз косу осећао би дражи милину.

Испред капија, са многобројним становима унутра, стајале би млекаџијске чезе, са малим ситним и угојеним коњићима и млекаџијама обученим пола маћедонски, пола варошки, који су у масним кантама разносили млеко

Тихо, да се не би нико пробудио, чисто бежећи, као да би сачувао све ово чега је још пун, излазио би на улицу.

Јутро би тада већ било у велико. Сунце одавна изгрејало. Средином улице, као обично том његовом улицом, мирно би лежала устајала, зеленкаста вода. Испред капија, са многобројним становима унутра, стајале би млекаџијске чезе, са малим ситним и угојеним коњићима и млекаџијама обученим пола маћедонски, пола варошки, који су у масним кантама разносили млеко. На прозорима, готово свуда по капијама, одударале би нагомилане објаве, једна преко друге, са старим маркама и избледелим словима: „Стан за самца“. Доле, испод улице иза вароши, бљештао би разливен Дунав, испресецан острвима од врба. Из извиканих кућа и ноћних кавана одлазили би последњи гости. Нарочито тамбураши, свирачи, који тада, пијани, за свој рачун свирају и певају, и са њима, вечито пијан, стар, беле браде а црних очију и обрва, без куће, без игде ичега а увек чисто обучен, „Марош“. Ишао би он у среди, тетурао се, упињао да пева. Над њим би се надносио какав млад тамбураш, висок огрнут капутом, са накривљеним и цвећем закићеним шеширом, свирајући му и певајући дубоким, топлим, али већ начетим, туберкулозним гласом.

Одозго, где су биле главе улице, средина вароши, велика пијаца, отуда би већ одавно допирала хука трамваја, тутањ и брујање.

Видело би се како се људи, слуге и слушкиње разилазе отуда са купљеним намирницама.

Али брзо би он све то остављао. И једнако грабећи и као бежећи од свега тога, прелазио би преко те своје улице – из које је одавно знао, да се треба иселити, али из лењости и навике на њу једнако одлагао – и пео би се на више, излазио би горе. Али тамо, чисто као уплашен, застајкивао би. На раскрсници од које су полазиле остале улице и кроз коју се морало да прође и уђе у њих, све је, обасјано сунцем, бљештало. И почишћена калдрма, лепо оивичени тротоари и редови збијених, истесаних кућа. Једино што су се горе, по крововима, црниле и право штрчало гвоздене мотке са сноповима електричних и телефонских жица.

Свет би врвео, готово трчао. Главна улица, где је била пијаца, сва би се црнила од света. Над њом би се издизало исечено, модро парче неба, а средином њеном сјале би се и бљештале шине од којих би допирао потмули шум трамвајских кола, која би се приближавала.

Све би он то као претрчао, једнако журећи, грабећи, гледајући да све то пређе и опет зађе у простије, усамљеније улице и што пре оде у своју канцеларију, седне сам у својој соби, за свој сто, једнако узрујан, раздраган, једнако држећи прсте и гладећи њима лице, чело и косу, осећајући једнако онај мирис, дах и потрес.

*

И то би трајало по два, три и више дана. Не би могао самога себе да позна. Све би му било страно као и он сам себи.

Кући, код жене и деце, осећајући се као какав кривац, бежао би од њих и крио се. Никако не би смео очи да затвори а да не би одмах било оно. Њена уста и тај пољубац, и одмах још јаче, двогубо, да му снага и душа дрхте и миришу. У ушима једнако би му зујали, одавна заборављени напеви. У устима неке речи, чак и стихови; док на послетку, једва једном не би све то ишчезло, и он се смирио. Па да опет, ко зна када, али сигурно после две, три и више година исто тако одједном не зграби га, потресе и одбаци од себе тај сан, тај пољубац, и да га понова, ма да би мислио да је већ нестало, усахло, обузме љубав, миље и срећа, и да опет људе, свет, који би се морали мрзети због свакидашњице, понова заволи, поново осети сву радост живота.

 

 (Политика 22. април 1907. године)


Коментари2
2a3e8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mara M.
Bora Stanković je majstor od pera koji otvara dušu... Hvala za ove redove.
Ada Buzurovic
Predivno! Vredi procitati.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља