понедељак, 23.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 15.03.2016. у 09:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Драма изгубљена у фарси

Представе „Говорна мана”, текст и режија Горан Марковић, копродукција Народно позориште Приштина (Српска драма) са седиштем у Грачаници и Звездара театар, и „Берлински зид”, текст Жељко Хубач, режија Милан Нешковић, Београдско драмско позориште
Сцена из представе „Берлински зид” (Фото: Београдско драмско позориште)

Драмски текст Горана Марковића „Говорна мана” највреднији је део његовог новог сценског тумачења, у режији писца, које је недавно премијерно приказано у Грачаници, а затим и у Београду. Текст је праизведбу имао 1997. године, на сцени Народног позоришта у Београду, у режији Милана Караџића, а његова актуелност скоро да уопште није избледела од тог времена, што је срећа текста, али и истовремена несрећа друштва. Марковић у комаду пажљиво поставља тему односа театра и живота, извођења и политике, лажи и истина. Проблематизују се неразмрсивост политике и криминала, дубинска корупција у нашем друштву, сумњиве приватизације. При томе је ова тематика никла на мелодрамским основама, што је чини питкијом, лако читљивом, односно гледљивом, хипотетички.

Представа редитеља Горана Марковића нажалост је млака и траљава, без свежијег приступа тексту, те у вези са тиме, заправо и непотребна. Сматрамо да нова продукција текста који се може назвати савременом класиком мора донети у неком битнијем смислу његово ново тумачење, на пољу значења или естетике. У противном је оно суштински неоправдано.

У погледу игре глумаца, Тихомир Станић је искусно, одлучно и уверљиво представио Мишела, уваженог глумца и професора академије, који прихвата да перспективном политичару Петру даје часове из јавног наступа. То нажалост није случај са игром двоје младих глумаца који нису довољно убедљиво представили  ликове, Славицу (Јелена Орловић), глумицу која је, попут Елизе Дулитл из Шоовог „Пигмалиона”, пустила да је обликује знатно старији мушкарац, овде Мишел, и Петра (Небојша Ђорђевић), мутног политичара и новокомпонованог бизнисмена. Ђорђевић игра сигурније од његове колегинице, али и даље знатно блеђе од искусног Станића.

Премијера ове представе одржана је у Грачаници, а Народно позориште Приштина, Српска драма, са седиштем у Грачаници је и копродуцент, поред Звездара театра. У вези са тим, промењени су детаљи у биографијама ликова, у односу на оригинални текст. У овој представи Славица и Петар нису из Београда, односно Новог Сада, већ са Косова, те се проблематика тако (површно) везује и за косовски проблем.

Радња трочинске драме „Берлински зид” Жељка Хубача, која је на Новој сцени Београдског драмског позоришта недавно имала праизведбу, у режији Милана Нешковића, дешава се на Косову 1999. године. За разлику од Марковићеве режије која је застарела и отегнута, Нешковићева је пренападна, самодовољна и врло неприкладна у односу на текст драме (заједничко им је то што су обе неуспешне).

Хубачев текст је драма у сликама које одражавају теме насиља, опроста, суочавања са страховима и преживљавања у турбулентним околностима, на основама попуцалих шавова породичног живота. Редитељ је одлучио да га на сцену постави као оштру фарсу. У самом тексту драме се тешко може наћи оправдање за ову жанровску промену, због чега ову поставку сматрамо класичним случајем редитељске тираније, грубог злостављања текста, убиства са предумишљајем.

Сцена је претрпана разноразним предметима, сликама и звуцима, у игру су укључени сонгови и наративни састојци (сценограф Мина Лазаревић, костимограф Биљана Гргур, композитор Ања Ђорђевић). Редитељске досетке јесу често маштовите и чудновато духовите, али су оне махом егзибиционистичке, саме су себи сврха. Сцена је бомбардована нападно гротескним решењима, толико да је радња угушена. Тешко се хватају нити у тој закрченој шуми знакова. Глумци играју вешто, углавном по два лика: Танасије Узуновић (Скендер/Велимир), Јово Максић (Фарук/Рашко), Немања Оливерић (Петрит/Василије), Паулина Манов (Дита/Марија), Андреј Шепетковски (Енвер/Димитрије), Љубинка Кларић (Ана/наратор). Но, у том дармару на сцени се не отелотворује драмска снага њихових ликова. Извођачи су више циркузанти него драмски глумци. Драма је изгубљена у грубој, инфантилизованој фарси. Сценска игра је распаљена фешта форме, без тачнијег додира са драмским текстом.

Коментари1
cb0b2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zivan
Profesionalno i hrabro mlada kriticcarka analizira predstave jedne pozorissno zaparlozzene sredine...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља