среда, 02.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 18.03.2016. у 08:15 Владимир Вулетић
ПОГЛЕДИ

Тиранија тренутка

Људи угрожени немаштином који из разлога егзистенцијалног опстанка трагају за било каквим послом нису економски већ присилни мигранти, на исти начин као и избеглице који главу спасавају од бомби

Обиље информација којима смо свакодневно бомбардовани доприноси утиску да смо добро информисани. Један британски социолог је, почетком деведесетих година прошлог века – док још није било ни интернета, приметио да је сваки сељак данас боље информисан од председника било које владе пре сто година. Но, добра информисаност не значи нужно да боље познајемо свет који нас окружује. Један шведски аутор је десетак година касније проницљиво приметио да обиље информација није довело до боље обавештености, већ до веће збуњености становништва.

Живимо у време када нашим поступцима управља фрагментирана мисао, а не целовита замисао. Због тога се све чешће дешава да на проблеме реагујемо тек када се појаве. Тада њихово решавање постане обично немогуће или веома скупо. Изнова нас изненађују догађаји који пост фестум изгледају тако очекивано. Да ствар буде гора, институције које су надлежне (а и плаћене) да уместо нас прате и превентивно реагују на велике проблеме понашају се на сличан начин. Делује, на пример, потпуно невероватно да је ЕУ почела да се бави проблемом избеглица тек пре шест месеци, мада рат у Сирији траје већ шесту годину. Данас делује сасвим логично да су људи који су изгубили домове и наду да ће се рат икада завршити кренули у потрагу за животом који им нуди бар мало више од пуког преживљавања у избегличком кампу. Но, упркос томе, у развијеним земљама изостало је стратешко планирање одговора на највероватнији исход избегличке кризе.

Данас се понавља готово идентичан сценарио. Главне вести у вези са избеглицама јесу да је такозвана балканска рута затворена. Свакодневно смо бомбардовани информацијама о враћању избеглица који покушавају да упркос контроли пређу границе, раздвајању такозваних економских миграната и људи са ратом угрожених подручја, кријумчарима који за велики новац превозе невољнике и мноштвом других сензационалних, а заправо, безначајних ствари.

У сваком случају, шаље се умирујућа али погрешна порука да Европа може да одахне. (Уместо избеглица ударна вест ових дана је делимично руско војно повлачење из Сирије, што, опет, ван целовитијег контекста остаје једна у низу фрагментарних информација.) Једино што изостаје јесте промишљање целине избегличке проблематике. Данас у свету, према подацима УНХЦР, више од 60 милиона људи има избеглички статус. Наравно, број оних који су животно угрожени многоструко је већи. Постоје бар три извора присилних миграторних токова. Ратови, који све више погађају цивилно становништво, само су један од тих извора. Живот у беди испод границе апсолутног сиромаштва није ништа мање присилан мотив миграција, а ништа више није погрешно него те људе називати економским мигрантима. Економски мигранти су они који зарад веће плате или напретка у каријери мењају место боравка. Људи угрожени немаштином који из разлога егзистенцијалног опстанка трагају за било каквим послом нису економски већ присилни мигранти, на исти начин као и избеглице које главу спасавају од бомби. Најзад, све више људи је присиљено да напушта своје пребивалиште услед еколошких и климатских промена. Процене су да већ данас више од милијарду људи нема приступ пијаћој води, а ситуација постаје све гора. Укратко, ратови, беда и еколошка девастација усмераваће све већи број људи ка развијеним подручјима. Другачије речено, ситуација са избеглицама је тек привремено решена, а оно што данас зовемо избегличка криза ускоро ће постати трајно стање.

Потпуно је извесно да већ сада мора да се осмисли стратегија суочавања са новим околностима. У основи, постоји неколико могућих одговора. Било би свакако најбоље да се проблеми реше на извору, односно да се предупреде ратови и да се подстакне одрживи развој у подручјима из којих долазе избеглице. Но, такав приступ подразумева промену правила игре у постојећем светском систему, што је мало вероватно, а у вези са актуелним проблемом делује и прекасно. Други приступ подразумева насилно спречавање доласка избеглица из политички, економски и еколошки девастираних подручја у развијеније делове света. Питање степена насиља може варирати од присилног заустављања избеглица бодљикавом жицом до нечега што у измењеним политичким околностима може подразумевати и употребу војне силе. У сваком случају, такав приступ је нељудски. Они који не желе да приме избеглице нису ништа бољи од оних који врше етничка чишћења.

Други начин је стварање избегличких кампова који, као што искуство показује, нису нити могу бити трајно решење. Штавише, управо такав приступ ствара тензије и сукобе локалног становништва и придошлица.

Једино дугорочно одрживо решење јесте интеграција придошлица. Нажалост, избори у Немачкој су показали да тренутно такав приступ нема потребну подршку. Но, ако нас је историја нечему научила то је да они који се боре за голу егзистенцију имају више изгледа за успех него они који бране свој комфор.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Коментари10
50106
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Naučna istina
Nije jasno kako ovaj kolega Vuletić ne shvata da su ovi tekstovi koje objavljuje ugledni list Politika upravo TIRANIJA TRENUTKA. Zaista užasavajuće....
Дејан Михаиловић
Ако ништа друго онда последњи параграф показује да аутор не зна много о теми. Штета је што квари свој углед тиме што пише о стварима које не познаје. Препоручио бих му да прати и алтернативне изворе информисања а не само сорошевске медије. Евентуално да се распита код наших људи који живе и раде у земљама које треба да "интегришу".
mp
Bila sam nekoliko nedelja u Beogradu i imala sam prilike da vidim izbeglice o kojima se pise. Meni to lici na masu ljudi koja je pokrenuta, finansirana i dobro planirana. Niti znam odakle su, ni kuda idu, niti sam u mogucnosti kao pojedinac da mislim o problemima takvih ljudi, jedva mogu da resim probleme moje porodice. Pred zgradom u kojoj boravim videla sam sa balkona coveka koji je da kazemo u redu obucen, sa povecim mob. telefonom i dugo je sa nekim razgovarao glasno, jezikom koji nisam razumela, a ni prepoznala. To glasno pricanje mi je licilo na dogovaranje, zgrada gde se ovo desava nije u zoni kretanja migranata; Prica o "integraciji" V. Vuletica je jos jedno njegovo tipicno povrsno gledanje ovog puta na migracije. Ovde imamo manipulaciju ljudima gde neki koriste ljudsku nesrecu za svoje geostrateske ciljeve i gledaju da taj problem rasire na sto veci prostor. Turska, SAD i ko zna ko su pozadina ove price. Srbija ne moze da resi ni jedan problem svojih gradjana a kamoli drugih
branislav popović
Najbolji tekst od kada je autor prešao u SNS.
Goran
Dobar tekst, gospodine Vuletiću.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља