петак, 20.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Трагедија српског села Рашке области

Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив
Аутор: Добросав Никодиновићсубота, 19.03.2016. у 08:15
(Фото „Пољоинфо”)

Српско село Рашке области одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Коров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.

Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се било шта о њој каже. А са друге стране, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење. Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.

Ево истините епизоде која све каже.

Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи и као да проверава да ли ме види, одједном пита: „Јеси ли ти Добро”? Потврдих. „Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не рaзумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: „Је ли хоћеш да ти напишем да си болесна?” „Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” „Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” „Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.” Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем. „Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” „Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.

Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.

Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишао за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)

Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот. И после смрти ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело. Преосталa родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом. А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. То није село већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ни једину краву немају. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме. Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себе лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.

Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.

Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.

Лекар


Коментари37
e4d86
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nina Jerković
Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући...Oва је и трагедија лекарске професије јер нормалан човек не оставља полуслепу жену да се сама враћа кући,. ... U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka, nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju stvorilo i proslavilo - seljačko je. Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog seljaka. Seljaštvo je izlagano ruglu i podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska "inteligencija" i, naravno, gradsko stanovništvo. Čim su srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih "gedžama", i zaturili ih kao moralni i politički činilac. U rušenju "kulta seljaštva" najviše su se isticali seljaci koji su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i kabinete. Seljaci su bežali iz svojih sela, samo vladajući nisu napuštali svoje položaje. Seljaka se stide u Srbiji, dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci, koji su na vlasti bez prave legitimacije.
Obivankanobi
Pa ne iseljavaju se samo Srbi sa sela i uopste iz provincije vec svi. To nam je rezultat ekstremno centralistickog uredenja srbije gde se sve koncentrise u beograd dok se provincija devastira. Jedini spas nam je decentralizacija i regionalizacija srbije gde ce se mnoge ingerencije beograda premestiti u provinciju i time stvoriti i radna mesta i bolji servis gradanima pa ce biti privlacnije ostati u svom kraju.
Stop Ustavu iz 1974.
Za sve je kriv Ustav iz 1974. po kome je planiran raspad države. Zato za početak potrebno je pored Vojvodine i Beograd, formirati još dve pokrajine : Centralna i Jugostočna Srbija , normalno sve pokrajine bez autonomije (nezavisnosti) u državnim nadležnostima.
Препоручујем 2
peric
Ako ostavimo po strani drzava, sta radi SPC. Oni mogu da pomognu zivot u selu. Ne ogranicava ih duznost drzave da bude jednaka prema svima.
Ima li ovde srpskog političara pravoslavca
Svi srpski političari govore da je državni interesi Srbije da se OBNOVI Raška oblast, jer je ona KOLEVKA i IZVOR srpske državnosti i vere. Međutim mali broj to pokušava da realizuje, nego to prepuštaju Rasimu Ljajiću koji je musliman (ili Bošnjak). Izgleda da je glavni problem što iz Raške oblasti nema ozbiljnog srpskog političara pravoslavca koji prihvata evropske principe u borbi za nacinalne interese.
Prvokrunisani 1217.
Kratko rečeno : Bez Kralja - ne valja ! To Raščani i svi potomci Nemanjića vrlo dobro znaju !
Препоручујем 7
ОБНОВИМО СЕБЕ
Е мој брате у вери и Христу, па главни проблем је што ми Срби немамо часне православце који су у врху политичких странака !! То је последица : 1) специјалног комунистичког рата против православља и Краљевине, и 2) што су им Титови и Слобини идеолошки наследници у свим странкама, својим неморалом и лажима згадили политику и страначке изборе.. Без ОБНОВЕ главних вредности из српске традиције и вере, нема напретка Србима и Србији !!
Препоручујем 6
citac HU
Necu do kraja zivota zaboraviti moj razgovor sa rodjenim ujakom koji se vratio iz Amerike 1981-ve da obidje moju mamu i njegove stare pajtose sa VMA. Kada smo napustili Backu Topolu i krenuli prema Starom Beceju, on je poceo pricu: "Necace pogledaj ove njive, sve su u neobranom kukuruzu, a pre rata bujao je zivot ovom Vojvodinom, salasi svi u sumarcima, a po njivama kombajni neki traktori na sve strane ... Sad idemo u Becej da zadnji put obidjem srpsko groblje i da vidim dal je korov oko groba mojih predaka."Bese to jos onda, davno, u nekom zivotu za koji sam mislio da je najlepsi, o svih zivota na planeti.
Nada se vraća
Tvoji komentari i svi drugi, pokazuju da ima velike šanse da Srbija obnovi srpske sela u Raškoj oblasti.
Препоручујем 3

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља