Колико сте само пута имали прилику да чујете како је Винстон Черчил рекао да Балкан производи више историје него што може да свари? Данас бисмо били богатији да нам је макар по један долар плаћао сваки туђинац који је имао амбицију да том лењом, излизаном досетком своди овдашње историјске билансе и отписује своје огромне уделе у њима. Черчилу се барем мора признати да је са себе и својих сународника реторички елегантно одбацио сваку кривицу за балканску трагедију, смештајући је искључиво на наша леђа.
Но нама се увек чинило да има много истине и у горком запажању Иве Андрића да смо увек били „ситан крвав кусур” у трговини великих нација.
Једном смо заједно правили и велику заједничку државу управо са идејом да сами производимо, и трошимо, историју. Још сводимо рачуне те бивше, сломљене државе, и сваког је боговетног дана неки историјски датум, нека годишњица. Идуће недеље „Политика” ће читаоцима показати како је наш лист 1941. године извештавао о пучу од 27. марта 1941. године.
Од тада је прошло 75 година. Јесмо ли тај тестамент прочитали? Знамо ли од кога смо ту буну наследили?
Али нису сви наши датуми славни и за понос. Навршило се и седамдесет година откако су Британци новој партизанској власти у Београду изручили човека чије је име деценијама било синоним издаје: Милана Недића, председника колаборационистичке „Владе народног спаса” по избору Адолфа Хитлера. Нека читалац сам просуди о његовој улози: наредних дана објавићемо записник са његовог саслушања. „Политика” се у окупираном Београду никад није штампала.
Годишњица изручења и смрти српског квислинга можда и не би била значајна да на београдском суду није у току поступак који су Недићеви наследници повели за његову судску рехабилитацију.
Наши руски пријатељи кажу да се код њих за две године све промени, а за две стотине година – ништа. Нешто ми је слично пало на памет када сам прочитала да је један од тих наследника на листи Демократске странке Србије и Двери на априлским парламентарним изборима.
То су странке које своје политичке противнике најрадије каљају оптужбама за издају нације, али се изгледа слажу са Александром Недићем, ког су ставиле на листу, да генерал није био издајник. Не могу да се начудим.
У праву је млади новинар „Политике” Никола Белић који каже да реч издајник треба избацити из српског језика ако није синоним за Недића. Зар се данас у Србији некоме исплати да плати тако високу цену за скакање у политички кревет са Дверима?
Јасан ми је лични интерес Недићевих наследника, али где је ту интерес политичких наследника Војислава Коштунице? Ваљда га не виде у томе да постанемо први народ у Европи који је рехабилитовао своје квислинге.
