субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50
ИНТЕРВЈУ: Небојша Дугалић, глумац

Сви се осећамо као шести прст

Сваки је човек негде распет између Његошевог стиха: „Где се зрно клицом заметнуло, онде нека и плодом почине”.
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 21.03.2016. у 08:05
Небојша Дугалић (Фото: Ж. Јовановић)

Глумац Небојшa Дугалић као да не зна за предах. Својим сценским бравурама надахњује публику како на сцени матичног Народног позоришта у Београду, тако и у Мадленијануму, Позоришту на Теразијама, Југословенском драмском позоришту... У паузи између проба и представа глумачка искуства преноси студентима, снима филмове, бави се музиком. Пре неколико месеци Дугалић је именован и за декана Академије уметности у Београду.

У својству декана Академије уметности у Београду шта сматрате својим најважнијим задатком?

У тренутку када сам пристајао да се подухватим те обавезе нисам био ни свестан шта све она подразумева. Оно што је кључно чини ми се да свако бављење педагогијом јесте свест о томе да школа постоји због студената који су ту дошли да се обуче за нешто што ће постати њихов будући животни позив. Чиним све што је могуће у циљу квалитета њиховог образовања. Поред функције декана и даље сам професор, ево већ треће године студената глуме у својој петој генерацији студената. Трудићу се и у оквиру примарног педагошког рада да радим као и до сада, да што више искуства пренесем младим људима, да што несебичније поделим са њима свe што знам. Постоје наравно многе ствари које дођу временом. Нешто донесе сама биологија, нешто године и зрелост, али оно што су основе заната и умећа је оно што би у највећој мери требалo да науче на факултету. Мени се чини најважнијим ослушкивање посебности сваког студента. Шта су најбоље предиспозиције сваког појединца и у том смислу се треба трудити да се афирмишу њихови најбољи квалитети. Да осете да нису на академији узалуд провели четири године.

Не чини ли вам се да постоји извесна мистификација према глуми. Какав је ваш приступ према глумачком послу?

Кад год су у питању нека уметничка занимања ту увек постоји много мистификације. Наравно, уметност јесте тајна што сама реч мистификација и сугерише у извесном смислу. Много тога јесте до талента, а таленат подразумева, поред осталог, и непоновљиву способност ствараоца да садржаје свога искуства повезује у оригинални склоп. Треба наравно јако пазити и на то шта је ту аутентично. Са друге стране највећи део студирања јесте врло конкретан рад који има за циљ да оно што су неке природне предиспозиције буде засновано на опипљивим критеријумима. Врло је тежак и деликатан посао да се све то сложи. Студенти се суоче са гомилом непознаница када крену да студирају, као уосталом свако од нас када је почињао да ради.

 

Иза вас су бројни сценски јунаци Жорж Дивал, Кнез Мишкин, Жан Валжан, али и Вук Исаковић, Јован Јовановић Змај, Владимир Дедијер... Колико је деликатно носити толико мудрости у себи?

То су опет рецимо ствари које занат олакшава у смислу да ако човек занатски добро сложи ствари онда оне постају део аутоматизма и спонтаности коју је онда лако носити. Тада није проблем да се из вечери у вече играју друге улоге, ликови, други људи… Да се уђе у туђу кожу. Глумац кроз процес стварања и уопште радећи током свог уметничког века себе смести некако изнутра у оквире одређене драмске ситуације, односно лика, развојних линија које се догађају у комаду. Онда ту за њега нема непознаница, остаје му једино да се сваке вечери препусти том непредвидивом импулсу игре који сваки пут донесе неки нови детаљ и улогу чини свежом, живом, актуелном.

Чини се, ипак, да вас је посебно обележила монодрама „Исповест Дмитрија Карамазова” према делу „Браћа Карамазови” Ф. М. Достојевског . Зашто сте се одлучили баш за овог Карамазова?

То је заправо била моја дипломска представа коју сам одиграо само једном после тога. Обновио сам је 16 година после на позив фестивала „Златни витез” у Москви. Тада сам схватио да је ова прича негде у мени увек била жива и чекала тренутак да је поново понесем. Мој избор Дмитрија Карамазова поред многих ликова који се у роману „Браћа Карамазови” појављују био је из разлога што ми је Дмитриј деловао као сабирница свих њихових особина. Као да се у њему стекло мноштво и од оца и од браће и целе околине. Као да је Дмитриј у себи сабирао, сажимао и преболевао све те појединачне судбине. И као да се у њему некако ломи прича. То ми се учинило као занимљива позиција за монодрамску форму. Наравно, никада није могуће захватити цео роман, али у овом случају то се могло. Монодрама „Исповест Дмитрија Карамазова” је показала да је тако. Да се може причајући причу о Дмитрију сведочити и о Достојевском и целом роману.

Какви су ваши снови данас будући да сте хтели да за ново место живљења одаберете Канаду, а познато је да тежите ка Русији. Да ли је лепши канадски или руски сан?

Са једне стране мислим да је сваки човек негде распет између Његошевог стиха: „Где се зрно клицом заметнуло, онде нека и плодом почине”. Са друге стране ми и не можемо сасвим јасно одредити где се та клица наше судбине заправо заметнула и где она треба да почине. Цео свет је заправо једно плодно земљиште које нуди могућност да човек том клицом уроди неким плодом. То је питање неког унутрашњег зрења, надолажења, искуства унутар човека које му одреди пут. Шта ће се десити то нико од нас не зна, али мислим да је некада добро и здраво отворити прозоре и видети да је свет широк и да се може пролуфтирати дом. И да се може отићи негде изван, да то није ништа ни недостижно, ни страшно.

На сваком кораку нам се поручује да је култура шести прст. Каква је духовна клима у којој тренутно битише наша култура?

Тај шести прст је нешто што је осећање са којим се већина људи у овој земљи сусреће. Некако се сви заједно осећамо као шести прст. Не волим да кукам на контекст, време, околности. Не зато што оне нису за то да се над њима кука, јер и те како јесу, али мислим да се много снаге потроши на ту кукњаву, а заправо се пропусти да се учини нешто што се може. Верујем да без обзира на то да ли нас неко третирао као шести прст или не, мислим да треба смоћи снаге и сведочити, па макар то било и у ораховој љусци. Да смо ми ту да дајемо све од себе, да сведочимо о ономе за шта смо позвани. Да будемо посвећеници свог пута, свог дара, а да ће остало некако да се склопи. Или можда неће. Али, ако човек буде прикован само за то осећање да је шести прст онда ће пропустити да уради и оно што може.


Коментари12
d90a1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Manic
Raskosni talenat plemenitog glumca Nebojse Dugalica pleni na radost pozorisne publike i dalje punim sjajem.Duboko sam bila potresena vescu da odlazi iz zemlje,on je nacionalno blago koje treba cuvati ,vest da ostaje iskreno me je obradovala.Njegovim odlaskom vise bi izgubili mi nego on.
Sena
O majko moja! Umesto da se radujemo što je ovak čovek još uvek na našim prostorima mi ga kunemo što nije otišao. Pritom medijsku pažnju oko tog čina odlaska nije izazvao sam već su o tome drugi pisali. Treća stvar, za takav poduhvat je potrebno vreme! a i da ne ide, šta to? veselimo se ljudi što možemo mnogo toga da čujemo i naučimo od njega! Ne tezgari on po pozorištima već im vadi prosek, nažalos malo srazmerno njegovim kvalitetima.
Srki
Veselim se što sam od Nebojše naučio kako da pokušam da pobegnem iz svoje zemlje, pa se onda predomislim, dobro "podmazan". Nema šta, baš veselo.
Препоручујем 2
Milko
A teo si da vataš za Kanade? E Nebojša, Nebojša, nemaju Srbi pamćenje ko bube. Izgleda da si dobro ovlado tenikom medijskih najava.
Рђосав
- због кредита у швајцарцима `тео да бега у Канаду, сасве жену и децу. Сад је декан у Србији. Врло карактеран лик. И карактеристичан...
pilece pamcenje
Ne rece li skoro ovaj covek da putuje za Kanadu? Ma nigde takvav lebac bez motike kao u Srbijici. Mozes da izjavis sta hoces i da ostanes ziv.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља