субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

Принц Чарлс и принцеза Милица

Аутор: Живојин Ракочевићпонедељак, 21.03.2016. у 22:00

„Овај принц нема ни плашт, ни мач”, каже дечак Димитрије у Грачаници, а његова сестра Симонида додаје: „Ма он је само дедица у оделу”. Није им баш најјасније зашто је без белог коња, принчевске младости, а не вози се ни кочијама и зашто би он, такав, посетио њихову другарицу Милицу која живи у Призрену. Ми старији знамо да, откако је несврстани принц, Јосип Броз Тито одустао од путовања, занемоћао и коначно пао у постељу нисмо имали овакву јавну пажњу усмерену на једног путника. Опште и лично, локално и глобално, везиље и улични свирачи, држава и црква, свети протокол, па онда и његово кршење, Ђоковић, деца, сиротишта, здрава храна, српски језик у скупштини... Све је то, и још више, стало у два дана.

Принц је стварно био у свакој кући и видело га је свако наше дете, па ред је био да га лично упозна и Милица, једино српско дете у Призрену.

И би тако. Дочекала је Милица принца с цвећем. Није то њој новост, поздрављала је председнике, причала с патријарсима, дочекивала познате и непознате, али никако да дочека да се врати обично дете које ће живети у њеном комшилуку и прихватити је за другарицу. Онда ће она, сама без пратње деде или мајке, с плочника испред зграде викнути на српском језику: „Драгана, силази идемо у школу! Сврати код Јете и узми моје нинџа корњаче.” Ово је реченица из дела бајке у ком се живи срећно и где влада добро.

Милица је истинска принцеза: она сада – као што то бајка налаже – живи у тамном делу приче, она је једино дете у великом граду, она је сама и има за себе учитеља, њу стално прате мајка и деда као да ће се убости на вретено, понекад – кад јој допутују другари из далека, или за црквене славе и празнике игра кошарку, трчи, игра се међу зидинама срушеног манастира Светих арханђела. Све је као у бајци, наизглед предвидљиво, а сада ево и принца да види и пољуби Милицу. Јесте, није на белцу и у одори, јесте дедица, али је ипак принц. Светски принц који се међу нама понаша по оним стиховима из песме Џонија Штулића: „Није важно одакле сам/ све док знадем куда путујем…” То је само наизглед тако, јер принц зна одакле долази и није први пут овде. Био је ту у униформи британске војске, пре петнаест година, одлучан да заштити немоћне, по законима бајке на челу своје моћне армаде. Међутим, његове војсковође, а самим тим и он, нису урадили ништа: сви који би се играли с Милицом, или су могли да живе с њом, нису више ту. Наивни и лаковерни, а то су истинска деца и читаоци, помислиће да је он допутовао да призренској принцези врати игру, детињство и школу. Она ће за пола године оставити свога путујућег учитеља и кренути у пети разред. То је крај њене призренске бајке, мораће да крене на пут јер дванаест наставника, који би само за њу дошли у Призрен, превише је чак и за једну принцезу.

У међувремену, принц „дедица у оделу” отпутоваће на другу страну света. Он и његова породица знају хиљаду година куда путују, једино српско призренско дете не зна где ће, догодине, ићи у школу.


Коментари39
ce2f5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nataša
Odlican tekst koji mu je izmamio suze na oči. Strašno. Da je obišao grob Milice Rakić, mozda bih malo i poštovala "uvazene goste".. Predstavnik perjanice svih ratova u kojima je stradalo najviše Srba, jos nam vređa inteligenciju komentarom da su nas mnogo bombardovali. Mozda je trebalo "malo manje"??
Penzioner Caka
Господине Живојине Ракочевићу.Изврстан текст осим једне ситнице а то је:Могло је проћи све ово без Спомињања Јосипа Броза.Оставите његове кости да у миру почивају у гробу ма где да су.Доста је времена прошло од како га нема.Дуг је период који су имали "наследници" како до деведесетих тако и после"револуције"од 2000,да би вам он служио за поштапаље у вашим текстовима.Мислим да је то људски и хуман предлог.
Običan čitaoc
Šta bi sa našim prinčevima, princezama, knježevićama, kneginjama i inim.., jesu li oni ottišli da posete Milicu Od Prizrena!. Makar inkognito, ako ne drugačije!?
Slavko Krivokapić
Odličan tekst, bravo Živojine! Već je sve rečeno i napisano, ali moram dodati i ovo:stidim se ponašanja zvanične Srbije i one svjetine što se tiskala oko Čarlsa i Kamile..Čekao sam da vidim kako će ih dočekati CG vlast,ali moram priznati da sam pozitivno iznenađen reakcijom građana, nije bilo onog ludila i samoponižavanja kao u Srbiji!I na kraju, da Srbijancima stave do znanja kakvo mišljenje imaju o njima,"prinčevski par"(kako to otmeno zvuči za Bg čaršiju..)ode i u Prištinu, u posjeti državi Kosovo.Tako piše u njihovom zvaničnom saopštenju. Rođaci Karađorđevići ništa ne saopštavaju, volio bih da javnost čuje mišljenje sppskog prestolonaslednika o posjeti prinčevskog para Kosovu.
maki
Dosta nam je bilo poseta, Haskih tuzioca, sudija i generala? Sad malo sa finijim da se druzimo. Mnogima to smeta?
Hipokrizija
Не, смета лицемерје и хипокризија те "финије господе", српске власти и медија!
Препоручујем 20

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља