уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:51
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Батргање у балканском мраку

Представа „На Дрини ћуприја”, према роману Иве Андрића, режија и текст Кокан Младеновић, Српско народно позориште, Нови Сад Из представе „На Дрини ћуприја”
Аутор: Ана Тасићпетак, 25.03.2016. у 09:15
(Фото: Српско народно позориште)

Одмах на почетку ћемо изразити став да је за критичко вредновање Младеновићеве представе „На Дрини ћуприја” много боље, не само тачније, да се ауторство текста експлицитно припише Кокану Младеновићу, наравно уз додавање напомене да је текст инспирисан делом Иве Андрића, и остварен уз подршку драматурга Светислава Јованова. Навођење да је примаран аутор текста представе Иво Андрић, што је случај у програму, отвара Пандорину кутију. Већина негативних коментара о представи који су званично или незванично обелодањени у јавности након њене премијере, односи се (оправдано) на изневерена очекивања од инсценације Андрићевог романа. Проза Иве Андрића намеће очекивања која представа (не) мора да испуни.

Представа је, по нашем мишљењу, самостално дело које не мора увек да се вреднује у оквирима односа према полазном тексту. То је нарочито случај са представама чија је форма разграната, сложена, самостална, мултимедијална, да кажемо и постдрамска, где је драмски текст један од бројних елемената у сложеној сценској структури, а то је у Младеновићевој представи свакако случај.

Дакле, инспирисана делом Иве Андрића, представа „На Дрини ћуприја” је визуелно-музичко-драмско-епски спектакл чија се радња протеже кроз неколико векова, у сликама исписујући крваву историју Босне. Радња је у односу на роман проширена до краја двадесетог века, до 1992. године. Текст је вишејезичан, осим на српско-босанско-хрватском језику, ликови добар део текста говоре на турском, немачком, мађарском, што је праћено титлованим преводом.

Младеновићева режија је раскошна у визуалном, музичком, кореографском погледу, и овде је суптилнија од његових последњих рукописа (кореографија Андреја Кулешевић, композитор Ирена Поповић, сценограф Марија Калабић, костимограф Татјана Радишић). На идејном плану доследно се спроводи тема истицања непрестаног, безизлазног чињења зла. Босански простор је у том смислу врло изражајан, и конкретно и метафорички, јер је то средина сударених, а узаврелих страсти, вулкан мултинационалних конфликата. Власти се у одиграним фрагментима босанске прошлости смењују као на траци, а тлачење, ропство, послушност и заслепљеност народа остају, без изгледа да се у будућности избави из утопљености у крви историјских пирова. У вези са тиме је финале представе заокружујуће болно, истинито. На сцену излазе три дечака у војничким униформама, с пушкама, праћени аудио снимцима ишчитаних делова текста Дејтонског споразума, који ту има разорно иронично значење. У контексту приказане вишевековне историје ратовања, склопљени мир делује као фарса. А клинци под пуном ратном опремом су узнемирујуће јак симбол будућности која ће тешко донети окончање пакла насиља.

На драмском плану су најупечатљивији монолози различитих ликова који имају највише андрићевског у себи. Од Луде Илинке (Марија Меденица), трагичне мајке чија су деца Стоја и Остоја уграђена у зидине моста, затим страдања лепе Фате Авдагине (Даница Грубачки), невоља Косте Баранца (Југослав Крајнов), до Лотике (Гордана Ђурђевић Димић) и Ћоркана (Радоје Чупић), локалне луде која у једној сјајно упечатљивој сцени постаје величанствено мудар. Налик Шекспировој луди краља Лира, он је ту најразумније биће, децентно свесно укорењеног зла и примитивизма средине.

У овим монолошким призорима се употребљавају микрофони, говор ликова се на тај начин театрализује, њихова трагичност постаје друштвени ритуал, понављани чин страве политичких одлука. Механизација њихових гласова се може разумети и као брехтовско онеобичавање, дистанцирање од емотивног учинка, али и његово истовремено, неоспорно постојање. Контрапункт стварају бројни поетски призори, актери се често губе у диму, цеде се под кишом. Сцена је и буквално поплављена водом, изливеном Дрином, што се може схватити и као ознака нажалост и даље актуелних друштвено-политичких проблема са поплавама.

Представа „На Дрини ћуприја” је захтевна у сваком погледу, не само за извођаче, већ и за гледаоце. У вези с тим, у драматуршком погледу има простора за њено чишћење, згушњавање, али и увођење паузе. Скоро два и по сата трајања без паузе је и капиталан гледалачки подухват (извођачки се, наравно, подразумева). Уз ове мале замерке, Младеновићева представа је успешан театарски чин, спектакл батргања по балканском мраку и непрестане акробатике на танкој жици између примирја и ратова.


Коментари4
507ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petković Slobodanka
Žao mi je što se unapred nisam informisala o predstavi, pre nego što sam je pogledala. Išla sam da gledam neponovljivog Andrića, a gledala sam Kokana Mladenovića sa svojim političkim stavovima. Za mene je najupečatljivija scena u kojem pripadnici Republike Srpske kolju stanovništvo Višegrada uz pesmu Višegrade grade. Da se naježiš ! E, sad, njega treba pitati da li je njegova poruka da je od svih zla i zločina koji su učinjeni u Višegradu najgore ono koje je on prikazao? I da li je Republika Srpska izjednačena sa NDH? Moj utisak je da je to njegova poruka...A Andrića nigde...
straja
Ideja da se Andricevo delo(adaptirano,ukradena ideja,licna tumacenja,scenska neopravdanost...Itd) stavlja sve obozavaoce u dilemu da li se radi o zelji za izlaskom iz anonimnosti ili nekom vrstom egzibicionizma.Ipak je to u suprornosti sa Andrcevim stavovima. Mislim da je ulozeni trud I finansiska sredstva trebalo da se ulozi u neki drugi projekat....mozda cak I da pomalo VREDJA.
Milosav Popadic
Nisam gledao Mladenovicevu verziju. Ali, da se Andric - ne bez razloga - protivio ekranizaciji svojih romana. Njegova poruka se krije u filigranski finom vezu. Njegove poruke su samo citaocu dostupne. Vrlo je tesko (ako je uopste moguce?) prenijeti na ekran (ili na pozornicu) sve nijanse kompleksnog lika Alihodze koji ne moze da prezali 'slatki mir' turskih vremena, protivi se Karamanliji koji ce ga cavlom prikovati za cuprju, a svabski bolnicar osloboditi, da se i ne govori o Semsibegu Brankovicu i mnogim drugim likovima koje mozemo razumjeti samo u autenticnoj autorovoj interpretaciji.
Milosav Popadic
"На идејном плану доследно се спроводи тема истицања непрестаног, безизлазног чињења зла. Босански простор је у том смислу врло изражајан, и конкретно и метафорички, јер је то средина сударених, а узаврелих страсти, вулкан мултинационалних конфликата." Naprotiv. Poruka Andrićevog romana je ČINJENJE DOBRA BEZ OBZIRA KOLIKO SU USLOVI ZLI, što najbolje ilustruje veličanstveni most, koji je Mehmedpaša - uprkos svemu - uspio da ostavi u nasljedstvo potomstvu. A tu su i Dauthodža mutevelija, i pop Nikola i Ćorkan i Lotika ... i mnogi drugi. Univerzalna perspektiva i produhovljenost imaju blagotvorno dejstvo, oplemenjuju naš duh.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља