уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 24.03.2016. у 20:05 Мирјана Сретеновић

Иде чиле да разјури омладину

Објављена монографија о двојцу „Деи лечи”, који је пре пола века перформансима забављао Новосађане, a амерички уметнички часопис објавио је њихов портфолио на шест страна
Бора Виторац, Драгољуб Павловић (Фото: Јован Недељков)
Драгољуб Павловић и Бора Виторац, Дангубе, 1960.(Фото из књиге „Деи лечи”)

По двориштима, трговима, парковима и речним обалама Новог Сада, још пре пола века, између 1957. и 1965, гимназијалци Драгољуб Павлов и Бора Виторац изводили су своје акције, хепенинге и перформансе, правећи пародије на малограђански дух и спасавајући пролазнике од уштогљености и досаде. Филмофили, одрасли на стрипу и рокенролу – млади и бунтовни, мангупчићи с кипућом жељом да се побуне, да шокирају и да не пристану, били су у сталној потрази за неком фрком, збрком и игром. Снимали су филмове и фотографије које је часопис „Art in America” објавио на чак шест страна, а кад су се ове претече новосадске концептуалне уметности мало уозбиљиле, почели су да пишу поезију и да привлаче пажњу својим изложбама.

Алергични на сивило и једнообразност, деловали су на периферији уметничког система, јер су институције за њих гето, затворен за дух ове урбане гериле. Драгољуб и Бора, који су се појавили пре европских перформера Џилберта и Џорџа, у онеобичавању свакодневних ситуација видели су прибежиште слободе. А ако би усред њихових акција наишао полицајац, узвикивали би „Деи лечи”, а потом и свој двојац прозвали тако, што на шатровачком значи „иде чиле”, чилац, старији човек да разјури омладину.

Причу за наш лист почиње Бора Виторац (76): „Обојица смо били слабијег материјалног стања, и уместо да одемо на уметност, завршили смо пољопривредни факултет. Мене привлачи периферија града, где налазим другаре, игранке, али и туче, и у једној задобијам повреду, због које сам ослобођен војске. Радио сам и као тапкарош, друговао и са носачима са железничке станице. Отац ми допада затвора због вербалног деликта и говора против комуниста, а ја ћу касније правити своје неке вербалне каламбуре.”

„Инспирисани немим комедијама, у филму ’Протрчавање’ снимили смо како четвороношке прелазимо прометну раскрсницу. Фотографија ’Споменик’ је пародија на споменике дизанe без јасног повода, а испод постамента монтирали смо славину из које цури вода, да детронизује уважену фигуру са споменика. Забележили смо и како на пијаци једемо бурек. Бунили смо се против оних који желе да нахране народ са некаквим илузијама”, сећа се Бора Виторац, познат по изложбама рађеним хемијском оловком и налив-пером.

Тек од 2007. „Деи лечи” праве своје изложбе у Новом Саду, Бечеју, Београду, Зрењанину, Нишу. Историчар уметности Славко Тимотијевић прави монографију „Деи лечи”, у издању Музеја савремене уметности Војводине, која је представљена недавно у Дому културе „Студентски град”, а Ненад Милошевић снима о њима филм.

Било је то доба када двојац ауто-стопом иде из Новог Сада до Кинотеке. Откривају дадаисте, Џојса, стари џез који је за њих тера инкогнита. Знали су за Армстронга, Бенија Гудмана и Глена Милера, али не и за Кинга Оливера, Бадија Болдена, Беси Смит.

„Сазнајемо за Ма Рејни, а њену ствар ’Misery blues’ и данас кад слушам обузме ме усхићење. Док слушате Вилија Џонсона и Лемона Џеферсона као да сте негде боси на прашини, а кад Ледбели свира на гитари на 12 жица, то је невероватан доживљај, малтене као оргуље”, описује Павлов.

Наш саговорник је осмислио своје изложбе са биљним пигментима, назвавши их флорелима. Каже да су правили и слике – омаже драгим ликовима, комичарима из немих филмова: Бастеру Китону који није користио мимику, основно оруђе глумца у немом филму, него је имао камено лице и поглед као једино изражајно средство. Фотографија „Четкар” инспирисана је Гручом Марксом; воле и комичаре првих звучних филмова, који су задржали ту бурлескност.

И у војсци је Павлов снимао фотографије, на којим је носио чаплиновске бркове, а осмелио се и на перформанс. Први – у Опатији у луна-парку, где се публика ваљала од смеха. Говорило се да руши углед армије, али капетан је видео да је безазлен и да се само лудира.

„Други сам извео на војној вежби у Учки, на ивици шуме. Први сам се пробудио и извео римејк сцене из филма ’Седам самураја’, где самурај сам вежба одбрану за напад с леђа, уз онај њихов крик. Капетан је мислио да сам скренуо... Једном је Тристан Цара рекао: ’Уметност је приватна ствар. Уметник ствара сам за себе.’ И ми смо били апсолутно слободни у својим световима који су недодирљиви”, истиче Павлов.

Његове прве песме излазе 1966. у „Пољима”, а последња збирка „Дунавска”, у издању „Прометеја”, 2010. посвећена је Новом Саду. Из те збирке, песмичурак „Ледара” каже: „Спокојан, пун неостварених жеља, пролазим крај ледаре”. А песма „Пред распуст” гласи: „Нагли долазак лета, глас наставника добија боју, какотања.”

„У часопису ’Спорт и свет’, излазио је курс за јогу, са описима вежби. У гимназији откривам невероватан полет за те вежбе које су ми дале смиреност и ентузијазам за разноразне акције”, истиче Павлов.

Овај инжењер воћарства и виноградарства овако је маштао о животу: запослиће се у Срему, на неком имању. Неће да иде трактором и мопедима, то му је безвезе, већ ће да узјаше коња кроз плантажни бресквик. „Брескве су процветале, пчелице зује, ја јашем, долазим кући, пуштам Баха и сликам. На факултету су ме занимале генетика и органска хемија, које су повезане са суштинским стварима тела и живота, тако да ни то није у колизији са уметношћу. Можда бих био уметник – вук самотњак, али завршио сам као берзански агент. Од нечег се морало живети. Живот је пун изненађења!”

----------------------------------------------------------------

Уникатне фотографије

У часопису „Art in America”, скулптори Вејд Саундерс и Ана Рошет записали су: „Месец јул 2009. провели смо боравећи као artists-in-residence у северној Србији. Тамо смо упознали Бору Виторца и запањили се када смо прегледали каталог из 2007. са изложбама фотографија које су сачинили он и његов друг од детињства Драгољуб Павлов. Ми смо издвојили своје фаворите међу више од 40 њихових фотографија. На једној, под називом ’Манифест’ (1957), у тамно одевен младић са штриканом капом из мале бележнице чита

момку који стоји пред зидом везаних руку и са повезом преко очију. Та сцена могла се одиграти било где, било кад, а момци се играју у доба рата, као увод у погубљење. Данас се може тумачити као језгровита предигра југословенског крвавог расплета. Престали су да фотографишу и ове слике остале су тајна до 2007. Негативи развијени у кућној радиности, нестали су. Већина фотографија представља уникате. Ниједна није ретуширана. Прикази стоје мирно и дивно.”

Коментари0
810af
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља