уторак, 20.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 24.03.2016. у 22:00 Аница Телесковић

Нови гости у кафани „Код тајкуна”

Некадашње представнике пословне елите потиснули нови играчи који нису презадужени и који су углавном инвестирали у пољопривреду
Плодне војвођанске оранице доспела у руке тајкуна (Фото Танјуг)

Бизнисмен Андреј Јовановић, генерални директор „Мојих брендова”, нашалио се недавно на Копаоник бизнис форуму, како би клуб „Привредник” требало да промени име па да на улазу пише „Код тајкуна”, ко у кафани. Оно што је, међутим, пропустио да каже је да се друштво у том клубу значајно променило од почетка кризе.

Користећи Јовановићево поређење са кафаном, сликовито може да се каже да се екипа, која је некада заузимало место за централним столом, постепено преместила у ћошак. Где, рекли би злобници, музика стално свира исту песму. „Несаницу”, наравно.

Некадашње представнике пословне елите, потиснули су нови играчи. Јовановић је, свакако, један од њих.

Два некадашња синонима крупног капитала: Мирослав Мишковић и Милан Беко не седе више за истим столом. Милана Бека дугови су гурнули међу презадужено друштво у ћошку „кафане”, док Мирослав Мишковић још успева да одржи место за централним столом у Шекспировој улици. Беко, због кредитних обавеза, сада у бесцење распродаје имовину „Луке Београд”, док је Мишковић без обзира на значајан ниво дуга према банкама, који превазилази 35,5 милијарди динара, успео да одржи пословне приходе на стабилном нивоу (око 50 милијарди динара) и оствари добит од 789 милиона динара.

Од старог друштва за истим столом са Мишковићем од крупних играча остао је и Миодраг Костић, власник „МК групе” који приходе држи на нивоу већем од 30 милијарди динара. На крају 2014. на нивоу групе инкасирао је плус од милијарду динара.

И Костићева пословна империја има велики дуг, али је судећи према финансијском извештају, његова позиција пред кредиторима, далеко боља од Мишковићеве.

Без обзира на то што су обавезе „МК групе” на крају 2014. године превазилазиле 26 милијарди динара и што већи део дужничког терета чине краткорочни кредити, Костић jе на рачуну у кешу имао чак 11 милијарди динара, што у многоме релаксира његов дужнички однос према банкама.

Могуће је да је у децембру на рачун групе легла и нова позајмица која је увећала износ готовине, али се из финансијског извештаја не види. Такође, свом власништву Костић је придодао и АИК банку, па може да има приступ јефтинијим изворима финансирања.

И док је неке пословне империје криза жестоко пољуљала, било је и оних који су паметније прошли кроз турбулентне године. Како показује „Политикина” анализа, реч је углавном о привредницима који су знали да препознају добар тренутак за продају. Некадашњи хокејаши Андреј Јовановић и Бојан Миловановић уочи кризе 2008. године продали су фабрику чипсева „Марбо”. По систему да не треба сва јаја држати у истој корпи, новац од продаје инвестирали су у некретнине („А блок” поред Делта ситија), основали ланац брзе хране „Биг пица”, уложили у систем приватне здравствене заштите „Меди група”. На крају, Андреј Јовановић постао је и партнер Мид Европа, партнерима приликом куповине „Дунав храна групе” („Бамби”, „Имлек”, „Књаз Милош”).

Још један привредник који је знао да осети када је право време за продају је Станко Поповић, некадашњи сувласник „Викторија групе”, а данашњи власник компаније Еликсир” из Шапца. Пословни приходи његове компаније расту (са 15 на 17 милијарди динара), а на крају 2014. забележио је добит од 262 милиона динара. Ипак, ни Поповићеви дугови нису за потцењивање (око седам милијарди динара).

Поповић би већ сада требало да упали црвену лампицу, јер краткорочни кредити чине више од 90 одсто укупних кредитних обавеза „Еликсир групе”. Кад је реч о онима који су добро знали да препознају када је право време за продају, не треба заборавити ни већ поменутог Мирослава Мишковића. Када је 2010. године продао „Макси” белгијском „Делезу”, фирма је била у плусу од 18 милиона евра. Већ следеће године компанија је била у минусу од 80 милиона евра.

Касније је „Делез” поново успео да се врати у плус, али је Мишковић несумњиво добро препознао моменат за продају. Иако је изгледало да га држава присиљава на тај потез, јер је тадашњи председник Борис Тадић у то време говорио како има непристојно богатих привредника.

Као и Станко Поповић, Мишковић је новац уложио у пољопривреду. Чини се да је агробизнис током кризе постао профитабилан јер компаније које послују у овој области прилично добро стоје.

 Осим Костића, Мишковића и Поповића у пољопривреди је присутан и Петар Матијевић. За Матијевића је, рецимо карактеристично то што уопште није задужен. На крају 2014. године, на пример, имао је више кеша него кредитних обавеза. Његови укупни дугови износили су свега 400 милиона динара, а на рачуну је имао више од милијарду динара у кешу. Пословни приходи његове компаније прелазе 15 милијарди динара.

 У пољопривреди успешно послују и неки анонимни играчи, који се уопште не појављују у медијима. Један од њих је Душан Мојсиловић из Крагујевца, власник „Агромаркета”.

– Пословна политика компаније је да се јавни наступи и нека врста медијске промоције избегавају. Промовишемо производе, а не менаџере. Верујте да и у Крагујевцу има људи који уопште нису чули за нас –  речено је једном приликом „Политици” у телефонском разговору из седишта његове фирме.

Према оцени Ненада Гујаничића из Вајз брокера, за добар пословни резултат појединих фирми у кризи заслужни су добар менаџмент и ваљана организација. Већина ових бизниса ослоњена је на пољопривреду и сродне делатности, а фирме су углавном синергетски спојене у оквиру пословног система. Током минулих година је, према речима нашег саговорника, било важно и ефикасно управљање дугом, као и његова одрживост на почетку кризе.

– Током протеклих година праву пословну империју изградили су крагујевачки „Агромаркет” и панчевачки „Алмекс”. Трговинска компанија „Нелт” наставила је тренд раста, док се у жестокој конкуренцији страних трговачких ланаца и даље одлично сналази ДИС. Праву експанзију пословања у протеклих неколико година бележе новосадски „Промист” и шабачка „Еликсир група”, док је међу добитницима кризе и „Амасис”, која послује у оквиру „Алко групе”, бизнисмена Мирољуба Алексића – закључује Гујаничић.  

Алексић је током кризе проширио свој бизнис па је данас власник фабрике слаткиша „Пионир” из Суботице и „Хисара” из Прокупља. У његовом власништву су и „А хотели”. Извор у Аранђеловцу је један од њих. У оквиру његове групе послују и: „Алфа плам”, „Форест Алфа плам”, „Типо пластика”, „Гобекс”, „Амасис”, „Југотехна” и „Наш стан”.

Коментари8
64ace
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља