субота, 27.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 25.03.2016. у 14:41 Славица Вукасовић

Чај од нане у енглеском предграђу

Трпео и јадиковао, прижељкивао и псовао, љут и разочаран што се од њега тражи нешто што је он сматрао понижењем – одбијао је да види поново своју земљу. Жени је дозвољавао да иде. Она му је била добра спона са родном грудом, родбином, сељанима у родном селу
Гајдаш на улицама Лондона (Фото Ројтерс)

Била сам млада професорка када одлучих да обиђем мало света током лета 1976. године. Нађем се тако у Британији, у Бирмингему, са пријатељима. Одосмо у посету рођаку једног од њих. Дођосмо у једно лепо предграђе, пуно приватних, добрих кућа, са двориштима и воћњацима. У једној од њих живео је Момир, шездесетпетогодишњак нашег порекла, са женом Мери, Енглескињом. Дочекали су нас домаће, присно, као своје рођене. Заседосмо, у кући топло, пријатно.

Момир, стасит, маркантног лица, на прагу старости, али добродржећи. Свој матерњи језик говорио је чисто и јасно. Мери, жена му, од њега изгледа млађа неколико деценија. И јесте. Једноставна је, лепушкаста, љубазна и гостољубива жена; изнесе пред нас домаћу ракију, кафу и колаче налик ванилицама. Момир, коме је једно око нервозно жмиркало док је гледао у нас, одмах поче да прича о свом пореклу. Показује нам бројне касете наше народне музике. Касетофон је био поред њега док је седео на каучу и слушао музику. Видело се да нашу музику слуша често.

Зидови удобне дневне собе, у којој смо примљени, били су покривени шареним сељачким, клечаним ћилимима. Пошто смо поседели неко време и послужили се, Мери ме позвала да јој се придружим у кухињи, на коју је била поносна. Кухиња је била пуна домаћег посуђа: туфнасте шерпе и шарени лонци, бакрене џезве и осликани лончићи окачени по зидовима, са натписима успомена из разних места у Србији.

Мери је говорила добро српски језик, помало тепајући гласове ш, ћ, ч... Видело се да језик учи и говори годинама. Причала ми је: „Знате, ја идем свако лето у село мог мужа. Он тамо има брата, сестру, њихове породице. Сви ме они дочекају фино. Гледају ме лепо, дају ми да радим. Знам да музем краву, правим сир и кајмак, кувам наша јела. Момир не иде са мном, ја богами идем сваке године. Мени је лепо тамо. Ја могу тамо живети. Много добри људи. Момир је тужан, ја кажем: ’Хајде, идеш’, он неће. Видим, ти си добра девојка. Остани овде, има добрих енглеских момака, да се удаш и лепо да живиш.” 

Пописмо нас две чај од домаће нане коју је Мери гајила и сушила. Мери направи и палачинке за све нас. Натенане прича и све стигне да уради током нашег разговора. Ја – као да сам код куће. Мери се дивила посуђу и кућним радиностима које је донела из земље свог мужа. Добијала је на поклон везене и плетене ствари и ћилиме, који су били свуда унаоколо у кући.

У углу дворишта налази се казан за печење ракије, покривен и заштићен од невремена, све са веригама, огњиштем, мешалицом. Ту су и дрвени троношци за седење. Све домаће. Комад отаџбине коју је Момир чувао 

Након вишечасовне седељке Момир и Мери нас изведоше у двориште, да нам покажу шта све имају. Воћњак са двадесетак стабала шљива које рађају. Њих двоје гаје и скупљају шљиве за сушење и ракију. У једном углу дворишта налази се казан за печење ракије, покривен и заштићен од невремена, све скупа са веригама, огњиштем, мешалицом. Ту су и дрвени троношци за седење. Све домаће. Комад отаџбине коју је Момир чувао за време рата као припадник југословенске краљевске војске. 

Из војног логора, у коме се нашао негде у Немачкој, успео да се пребаци у Енглеску, где је и остао. Могао је после рата да се врати у родни крај, али је тражено од њега да положи рачуне о свом деловању током рата, што је он одбио. Послератне југословенске власти тражиле су да докаже да је чист, а њега је то, како каже, вређало и одбио је да се врати. Тако је трпео и јадиковао, прижељкивао и псовао, љут и разочаран што се од њега тражи нешто што је он сматрао понижењем и одбијао да види поново своју земљу. Жени је дозвољавао да иде. Она му је била добра спона са родном грудом, родбином, сељанима у родном селу и свим стварима које је могла да добије, набави и донесе у њихов дом у Бирмингему. Видела сам, причали су међусобно српски у својој брачној свакодневици. Живели су довољно добро да она може путује, да имају кућу, воћњак, ауто. И добре домаће ствари. Све је то било слика и прилика онога што је постојало у родном крају и што је тамо оставио. Онога за чим је чезнуо и јадовао. Но, то је било у Енглеској, а његове чежње су биле везане за његово родно село у Србији…

Након посете, дружења и прича, растасмо се са ово двоје људи. Мери нас је изљубила и изгрлила, по нашем обичају. Момир се невољно заплака, али нам сасвим јасно рече: „Знате ја бих све ово што имам дао за један грумен земље из моје Ваљевске Каменице.” И пружи обе руке да покаже дланове у којима би тај грумен земље стао; потом ухвати наше руке, стеже их за поздрав, пољуби нас и захвали нам на посети. „Да вам кажем, овде, у овом крају, има још људи, који су као ја, из Србије, али остадоше овде и прате све што се у нашој земљи збива. И помажу. Али не иду, као ни ја...”  

 

Славица Вукасовић, Соколац, Република Српска

 

Коментари13
412a3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Djoka
Stvar je u tome sto se posle duzeg vremena nije moguce vratiti u istu zemlju. Fizicki da, ali to nije vise zemlja koju ste ostavili. Slicnu nostalgiju za zemljom od pre jednu, dve ili vise decenija mogu da osecaju oni kojisu otisli kao i mnogi koji su ostali. Deo te nostalgije je i nostalgija za proslom vremenima, za detinjsrvom i za mladoscu. Ja sam ziveo na raznim mestima po svetu, duze ili krace vreme, i osecao sam zelju da i njih ponovo posetim. Secanja i uspomene vezuju sa prosloscu...
Јован П
Лепа и тужна прича. Нису сличну судбину доживели само официри заробљени у Априлском рату, већ и касније бројни официри и војници ЈВУО, односно Четничког покрета, па и припадници Недићевић, Љотићевих и сличних формација. Избор је био страховите. Или се вратити у отаџбину где су комунисти завели страховладу и само у првом налету ослобођења без суда погубили на хиљаде способних људи, махом имућнијих сељака, трговаца,професора,и тсл. П.С. увек сам се питао да ли негде у библиотекама западних и др. земаља имају старе књиге штампане на српском између два светска рата, које сведоче о времену (размишљањима, животу, плановима, науци) из Краљевине Југославије (да је Александар био видовит било би само Краљевине Србије).
savo
Poznavao sam dosta ratnih zarobljenika, bilo ih je i od mojih, koji su se vratili i normalno živjeli, a nisu otišli na Goli otok, niti su napustili od "komunista okupiranu zemlju", a bilo je u mojoj okolini i onih koji se nisu vratili, ostavili su porodice i djecu, nikad se nisu ni javili... Šta reći...
Zoran V. Tosovic
Dakle ti , vec odavno vise ne mladi ljudi , procerdali su jos po desetak godina svog zivota po logorima , sto po logorima za ratne zarobljenike , sto po logorima za rasejana lica , ali se nisu slomili , nisu pali ni duhom ni telom , i ostali su , najvecim delom, verni svojim idealima i ubedjenjima . Mnogi od njih su se ipak vratili u rodni kraj i Otadzbinu , pa makar i okupiranu komunistima , posle penzionisanja . Ljubav i ceznja za rodnim krajem su jednostavno preovladali nad idealima i ubedjenjima ! Da je sve ovako kao sto pisem ne svedoce samo moja licna iskustva i opazanja tokom 29 godina moga zivota na Zapadu , nego i uzorci iz Otadzbine , ili , konkretno , ako hocete , iz mog najuzeg rodnog kraja , moga sela i susedna dva ( Radaljevo , Prilike , Dubrava u ivanjickoj opstini ) . Posle pada zarobljenickih zica , trecina ratnih zarobljenika se nije vratila , od kojih se posle penzionisanja iz tudjine vratila otprilike trecina ! Dusa mi place za tim ljudima ...
Zoran V. Tosovic
Olga , ja na raspolaganju nemam celu " Politiku " nego samo nekoliko redaka , tako da ne mogu o svemu da pisem nasiroko i nadugacko ! Da , na zalost , bilo je i takvih , koji su se spandjali sa Nemicama , i sa njima ostali u Nemackoj , ili , cesce , zajedno sa njima otisli u prekookeanske zemlje ! Bilo je i takvih koje je odnela " zapadna reka " , koji su usput izgubili svoje ideale i pretvorili se u najobicnije potrosace , odali se slastima i strastima itd. itd. , ali konacni zakljucak se ne moze izvoditi na osnovu pojedinaca vec samo i jedino na osnovu ogromne vecine ! Meni su ti stari srpski politicki emigranti , u svakom slucaju , hiljadu puta bili i ostali blizi i drazi od vas savremenih Srba , iako su bili od 22 do 64 godine stariji od mene ( rodjen 1966. godine ) , i ja tu ne mogu nista !
Olga
Meni nesto dusa ne place za njima. Evo vam price - moj deda, inace emigrant iz Rusije posle revolucije, i njegov komsija, Srbin, muz bakine dobre prijateljice, bili su zajedno u nemackom zarobljenistvu kao oficiri bivse jugoslovenske vojske. Posle rata, trebalo je da se moj deda vrati u Srbiju - njegovu novu domovinu, u koju su upravo usli oni od kojih je 20+ godina ranije kao mlad covek pobegao. Za mog dedu postojala je samo jedna dilema - da li su mu supruga i sinovi preziveli "saveznicko" bombardovanje. I vratio im se, bez obzira na sva "ubedjenja" i strah za sopstvenu kozu, da sa njima deli dobro i zlo. A komsija, Srbin, ostavio je zenu sa troje male dece da se snalazi kako zna i ume pod komunistima, i u Austriji je sa Austrijankom osnovao novu porodicu. Za mene je ovo dostojno najdubljeg prezira, a ne sazaljenja (pricu sam cula od njegovog sina, koji nije imao ama bas ni jednu lepu rec za ocev postupak).
Zoran V. Tosovic
Dakle , ti jadni ratni zarobljenici prvo su proveli vise od cetiri godine u logorima za ratne zarobljenike , a onda jos od dve i po do sest , pa cak i vise godina , u logorima za raseljena lica !!! U pitanju su bili uglavnom oficiri ( u manjem broju ) i obicni vojnici , mobilisani rezervisti , najvecim delom seljaci , ciji su ocevi , cesto , poginuli u Prvom svetskom ratu , koji su bili uglavnom stariji ( rodjeni izmedju 1900. i 1916. godine ) i koji su imali porodice , ali koji su bili iznad svega casni i posteni , i koji su imali nekakva ubedjenja i svoju predstavu o casti , sto je vama ranije pomenutima danas potpuno neshvatljivo ! Znam o cemu pisem , jer sam i ja politicki emigrant , svojevremeno najmladji aktivni pripadnik srpske politicke emogracije , i sabrat ljudi o kojima se govori u ovom napisu , i sa kojima sam odrzavao vezu , sve dok vreme nije ucinilo svoje !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља