Била сам млада професорка када одлучих да обиђем мало света током лета 1976. године. Нађем се тако у Британији, у Бирмингему, са пријатељима. Одосмо у посету рођаку једног од њих. Дођосмо у једно лепо предграђе, пуно приватних, добрих кућа, са двориштима и воћњацима. У једној од њих живео је Момир, шездесетпетогодишњак нашег порекла, са женом Мери, Енглескињом. Дочекали су нас домаће, присно, као своје рођене. Заседосмо, у кући топло, пријатно.

Момир, стасит, маркантног лица, на прагу старости, али добродржећи. Свој матерњи језик говорио је чисто и јасно. Мери, жена му, од њега изгледа млађа неколико деценија. И јесте. Једноставна је, лепушкаста, љубазна и гостољубива жена; изнесе пред нас домаћу ракију, кафу и колаче налик ванилицама. Момир, коме је једно око нервозно жмиркало док је гледао у нас, одмах поче да прича о свом пореклу. Показује нам бројне касете наше народне музике. Касетофон је био поред њега док је седео на каучу и слушао музику. Видело се да нашу музику слуша често.

Зидови удобне дневне собе, у којој смо примљени, били су покривени шареним сељачким, клечаним ћилимима. Пошто смо поседели неко време и послужили се, Мери ме позвала да јој се придружим у кухињи, на коју је била поносна. Кухиња је била пуна домаћег посуђа: туфнасте шерпе и шарени лонци, бакрене џезве и осликани лончићи окачени по зидовима, са натписима успомена из разних места у Србији.

Мери је говорила добро српски језик, помало тепајући гласове ш, ћ, ч... Видело се да језик учи и говори годинама. Причала ми је: „Знате, ја идем свако лето у село мог мужа. Он тамо има брата, сестру, њихове породице. Сви ме они дочекају фино. Гледају ме лепо, дају ми да радим. Знам да музем краву, правим сир и кајмак, кувам наша јела. Момир не иде са мном, ја богами идем сваке године. Мени је лепо тамо. Ја могу тамо живети. Много добри људи. Момир је тужан, ја кажем: ’Хајде, идеш’, он неће. Видим, ти си добра девојка. Остани овде, има добрих енглеских момака, да се удаш и лепо да живиш.” 

Пописмо нас две чај од домаће нане коју је Мери гајила и сушила. Мери направи и палачинке за све нас. Натенане прича и све стигне да уради током нашег разговора. Ја – као да сам код куће. Мери се дивила посуђу и кућним радиностима које је донела из земље свог мужа. Добијала је на поклон везене и плетене ствари и ћилиме, који су били свуда унаоколо у кући.

Након вишечасовне седељке Момир и Мери нас изведоше у двориште, да нам покажу шта све имају. Воћњак са двадесетак стабала шљива које рађају. Њих двоје гаје и скупљају шљиве за сушење и ракију. У једном углу дворишта налази се казан за печење ракије, покривен и заштићен од невремена, све скупа са веригама, огњиштем, мешалицом. Ту су и дрвени троношци за седење. Све домаће. Комад отаџбине коју је Момир чувао за време рата као припадник југословенске краљевске војске. 

Из војног логора, у коме се нашао негде у Немачкој, успео да се пребаци у Енглеску, где је и остао. Могао је после рата да се врати у родни крај, али је тражено од њега да положи рачуне о свом деловању током рата, што је он одбио. Послератне југословенске власти тражиле су да докаже да је чист, а њега је то, како каже, вређало и одбио је да се врати. Тако је трпео и јадиковао, прижељкивао и псовао, љут и разочаран што се од њега тражи нешто што је он сматрао понижењем и одбијао да види поново своју земљу. Жени је дозвољавао да иде. Она му је била добра спона са родном грудом, родбином, сељанима у родном селу и свим стварима које је могла да добије, набави и донесе у њихов дом у Бирмингему. Видела сам, причали су међусобно српски у својој брачној свакодневици. Живели су довољно добро да она може путује, да имају кућу, воћњак, ауто. И добре домаће ствари. Све је то било слика и прилика онога што је постојало у родном крају и што је тамо оставио. Онога за чим је чезнуо и јадовао. Но, то је било у Енглеској, а његове чежње су биле везане за његово родно село у Србији…

Након посете, дружења и прича, растасмо се са ово двоје људи. Мери нас је изљубила и изгрлила, по нашем обичају. Момир се невољно заплака, али нам сасвим јасно рече: „Знате ја бих све ово што имам дао за један грумен земље из моје Ваљевске Каменице.” И пружи обе руке да покаже дланове у којима би тај грумен земље стао; потом ухвати наше руке, стеже их за поздрав, пољуби нас и захвали нам на посети. „Да вам кажем, овде, у овом крају, има још људи, који су као ја, из Србије, али остадоше овде и прате све што се у нашој земљи збива. И помажу. Али не иду, као ни ја...”  

Славица Вукасовић, Соколац, Република Српска