Иако су пословне биографије домаћих крупних капиталиста различите, малобројни су они који у току своје каријере нису имали излете у политику. Једнима је партијска књижица умногоме помогла да напишу први бизнис план, док је другима она дошла као шлаг на торту – након завршене пословне каријере. Има и оних који и данас упоредо возе на два колосека: па су истовремено и високи страначки функционери и власници приватног бизниса. Још од Милошевићевог режима па до данашњих дана, смена власти обично је значила и смену пословнe елитe, па су се периодично рађале, али и пропадале пословне империје.
Првобитни капитал многи велики играчи српског бизниса акумулирали су деведесетих година. Данас не пропуштају прилику да истакну како их боли третман који имају у јавности и само што не носе транспарент: „Шекспирова није Шилерова”. Иначе, Клуб „Привредник” налази се у Шекспировој улици. Међутим, управо у чињеници да су првобитни капитал акумулирали деведесетих година лежи одговор на питање зашто их народ не воли – jер су се богатили док је остатак земље сиромашио.
„Делта М” Мирослава Мишковића родила се исте године кад је Југославија умрла – 1991. Недуго након што је напустио зграду владе где је 1990. шест месеци био потпредседник, Мишковић је са пет најближих сарадника закорачио у приватни бизнис. Деведесетих су настајале и пословне империје Миодрага Костића и Милана Бека, који су такође имали завидне политичке каријере. Миодраг Костић био је директор Демократске странке, а Милан Беко министар за власничку трансформацију (1994. године). Беко је свој радни век почео у маркетиншкој агенцији „Спектра”.
У приватни бизнис из премијерске фотеље отишао је Радоман Божовић, као и Зоран Живковић. Каријеру у приватном сектору, после политичке каријере, нашли су и Божидар Ђелић (извршни директор „Лазарда”), Горан Питић (председник Управног одбора Сосијете женерал банке) и Александар Влаховић (АВ холдинг). Горан Перчевић, бивши потпредседник СПС-а, основао је „Интеркомерц”.
Многи бизнисмени нису крили везе са појединим политичким партијама, па је тако Зоран Дракулић, подржавао Демократску странку Србије, чак је био и кандидат за градоначелника Београда. И Ненад Поповић, власник „АБС холдинга” је из бизниса отишао у политику. Овај некадашњи потпредседник ДСС-а, основао је 2014. године Српску народну партију, која је коалициони партнер напредњака на предстојећим изборима. У регистру америчког Центра за јавни интегритет о оф-шор фирмама име извесног Ненада Поповића повезује се са чак четири компаније („Asia Honor Services”, „East Euro investment”, „Highpoint International Technologies”, „Financial Network limited”).
Бивши министар енергетике Горан Новаковић данас је, такође у бизнису веома активан. Како је сам написао у једној од својих биографија оснивач је компаније НИС „Енерговинд”, а био је и директор фирме „Енрон” за енергију, гас и нафту на подручју Совјетског Савеза. Према подацима Агенције за привредне регистре, Новаковић је данас активни законски заступник компаније НИС „Енерговинд”, као и компаније „Тендерсон”. Занимљиво је да је „Тендерсон” пријављен на истој адреси као и „Викторија група”. Власник српског „Тендерсона” је фирма истоименог назива са Девичанских острва („Тендерсон лимитед”).
Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а, такође је присутан у приватном бизнису. Иако су га многи повезивали за „Агропословима”, он се из ове компаније повукао. У власништву његове супруге Јелене Јовановић данас је 0,15 одсто акција „Агропослова”. Међутим, Чедомир Јовановић уписан је у АПР-у као једини власник „Агрохаба” (100 акција). Младен Грујић, посланик Нове Србије, званично има 3,41 одсто акција у „Лили дрогеријама”. Спомиње се и као власник ланца пекара „Хлеб и кифле”, али се у привредном регистру то не види.
Било је и оних привредника који нису умали страначке функције, али им је бизнис био скопчан са политиком. Док је Демократска странка била на власти Мирослав Богићевић, власник „Фармакома”, ширио је своје пословање. По њиховом одласку са власти и његов бизнис се урушио. Драган Ђилас, бивши градоначелник и председник ДС-а дуго је прикривао да је са Мирославом Мишковићем био власник дневног листа „Прес”. По доласку СНС-а на власт Ђилас га је продао Дајрект медију. Као што је у време владавине Бориса Тадића пословни успех доживео „Мекен Ериксон” Срђана Шапера, са доласком СНС-а на власт бизнис је развио Горан Веселиновић. Овај члан Главног одбора СНС-а је (100 одсто) власник Агенције „Рајт”. За само годину дана пословни приходи Веселиновићеве агенције су више него троструко увећани (са 21 на 77 милиона динара). Добит је истовремено скочила са два на девет милиона. Дугорочне позајмице нема, а краткорочне су на релативно ниском нивоу (осам милиона динара).
За СПС везује се пословање фирме „Миленијум тим”. Како може да се види на интернет презентацији ове фирме, њихова највећа референца је сарадња са „Србијагасом”. Са овом компанијом „Миленијум” је радио на измештању гасовода, нафтоводних и осталих инфраструктурних објеката у нови енергетски коридор северно од ауто-пута Е-75 са набавком материјала и опреме. Директор овог предузећа Стојан Вујко, који иначе има 50 одсто власништва у фирми, често је у јавности могао да се види у друштву Душана Бајатовића, директора „Србијагаса”. Других 50 одсто у власништву је Ивана Бошњака.
Има и оних који су успели да буду блиски са свим властима. Пословна биографија Жељка Митровића, некадашњег члана ЈУЛ-а и оснивача и власника Пинк телевизије је свих ових година обојена ружичастом бојом. А има и оних којима је политика дошла главе. Богољуб Карић је један од њих.
