субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
„ПОЛИТИКА” НА ЛИЦУ МЕСТА

Пећ, град закатанчен за једанаест Срба

Подно Проклетија до рата је у самом граду било више од 18.000 Срба и Црногорац који су побегли због албанског терора
Аутор: Биљана Радомировићпонедељак, 28.03.2016. у 08:05
Отац Никола Станић (Фото: Б. Радомировић)

Пећ – У рано јутро, док је још дувао ноћник са снежних Проклетија, стижемо у Пећ, некада српскоцрногорско срце Метохије. Сада је то град под својеврсним катанцем за једанаест Срба, колико их самује у Патријаршији, у Цркви Светог Јована, у Улици српској и горе на периферији, код Института за пољопривреду.

Уздигле се Проклетије, хукти плаховита и хладна Бистрица, надошла озго из Руговске клисуре. Сунце изгрејало, реже, као све у варљивом марту.

Откључава се капија Цркве Светог Јована, до темеља порушене и спаљене у марту 2004, кад је горело Косово.

Плануло је тада и све што је српско у Метохији.

– Први сам свештеник који је дошао после рата. Овде у Патријаршији има нас осморо. Са супругом сам и троје деце, од којих је најмлађем годину и по. Ту је и свештеник Слободан Марковић, са супругом и малолетним сином. Тешко нам је, нема Срба. На литургијама смо само ми – каже нам у порти цркве отац Никола Станић, који је до доласка у Пећ био ђакон у једној од православних светиња крај Гњилана.

Тихо прича отац Никола, не скривајући тугу што црквена звона не звоне за све оне који су до 14. јуна 1999. били у овом граду наслоњеном на проклетијске масиве.

Казује отац Никола да у цркву скоро нико не долази. Срби из града понекад наиђу, остарели су и онемоћали, затворени у своја несигурна четири зида, ретко су кад ван капија.

Лепо уређена порта. Уз саму ограду столетни борови, уздигли се ка небу, ведром и бистром као око.

– Нов је конак, саградили смо га, све у нади да ће неко преноћити. Нема никог, ниједном ту ниједна православна душа није заноћила. Полиција нас чува даноноћно – опет, као за себе, тихо и мучно, говори отац Никола, којем, како рече, много тешко пада што му деца не знају за игру са осталом децом, не знају за тобоган, љуљашку, за дечју цику, градску вреву, за онај метеж који је на само неколико корака од главног шеталишта.

Отац Никола, као и отац Слободан, на улицу не излазе у мантији.

– Да не упадамо у очи. Склањамо се, колико год можемо – поверава се, док за нама закључава ниска, метална врата ове светиње, коју, као ни њих који су заробљени у граду без Срба, нико у последње две године из Београда није посетио.

Одмахује главом, жао му је и тешко, што „Србије нема”.

На заказаном месту, где је корзо, већ врви од људи, смех се чује из кафића, много је просјака. Не проговарамо, неки чудан и тежак осећај стеже грло. Нигде на том тргу, одвајкада знаном као корзо, нема српског гласа.

Чекамо да уз Патријаршијску улицу, звану и Српска, одемо до Румене Љубић, зашле у девету деценију, која сама броји мучне и злокобне дане. Чујемо, стално јој каменицама гађају прозоре, притискају је да у бесцење прода кућу. Кажу неће, хоће да дочека „судњи дан” ту где је скоро читав живот провела. У граду буду и Ранко Јокић, Верица Лазовић и Љубица Обрадовић. Сви они имају куће у Српској улици, сада Улици Мадлен Олбрајт.

Али, они нису стално у Пећи, касније то чусмо, јер нам је отац Никола све Србе поименце набројао.

Трже нас телефонски позив. Не можемо до Румене, а ни до Радоја Прашчевића и његове супруге. Тако је то у овом граду закатанченом за Србе. Сам не можеш, а не смеш никога да питаш.

Акценат одаје…

Као да се Проклетије свалише!

У општинској згради, смештеној у центру, преко моста на смарагдној Бистрици, Газменд Мухађери, први човек општине, каже да му није познато колико има Срба у граду, али да их среће, да су му познати и да разговарају. Питамо га има ли наде да се 18.000 Срба, колико их је до рата било у главном граду Метохије, врати. Одговара:

„Безбедност је добра, могу сви да дођу. Правимо три српске куће”, рече на течном српском језику. Каже, пронаћи ће и оне који су каменовали аутобус који је превозио Србе из Београда до Гораждевца.

О безбедности, о повратку, о економској помоћи младима разговарао је Славко Симић, председник Српске, са градоначелником Пећи, који не рече или прећута да се те три српске куће не праве у граду. Подижу их, сазнадосмо, у једном од повратничких села.

У Пећи граде Албанци, на српској земљи. Купују, додуше, куће, подижу вишеспратнице.

Нису још купили онај проклети кафић „Панда”, у којем је 14. децембра 1998. рафалном паљбом покошена српска младост. Стрељана су шесторица српских дечака, 15 Срба је тешко рањено. За тај стравичан злочин никад нико није одговарао.

Кафић, у којем је још српске, дечје крви, нико неће да купи. Иако пише „на продају”, страх од зле коби је јачи.

Већ граби дан ка подневу. С Проклетија се надуо северац, Срби га звали „мећавник”.

Носи мирис давно засађених божура, мирис воде код Шадрвана, мирис свеже печеног бурека код „Јадрана”.

Ту Срби више не залазе.

Зазвонише звона на цркви. Трже нас и неочекивани глас.

„Новинарка…” Примиче се човек, однекуд знан. Беше то Слађан Павловић (46), Србин из оближњег Белог Поља, кренуо да пита албанске општинаре „да чува српско гробље”.

До рата, радио је у комуналном предузећу, сад „прима минималац из Београда”, Хоће нешто да „допринесе српству”.

Заједно грабимо ка Гораждевцу.

Рече, није заборавио кад смо му зимус купили црквени календар у Високим Дечанима!


Коментари23
56d24
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

verka
Postovani g Milosave Taj moto vise ne vazi ni izmedju nas pravoslavnih a ne znam sta onda ocekivat od drugih. Ne mozete druge ravnati po sebi..po Vasem komentaru Vi ste starijeg "kova"-postujem ali vise ne vazi to samo ako moze,najrodjeniji ce Vas izdat i prevarit,sta dalje reci.. Dodju Srbi..da prodaju..nikome ne pada napamet da se vrati,narocito okolina grada.A sto da se vrate kada su se smestili kako tako -na asfalt-pa probajte da ih vratite.. :) stari bi rekli" vidjela se vila u sta nije bila" Kada sam ja licno grupi od 15-20 ljudi Srba ,rekla da se trebaju vratiti jer su blizu Peci , prvo stariji da dodju ,malo bastice pomognu mladima svojim,komsije ih lepo sacekale cak nocili neki kod svojih komsija,znate sta mi je covek rekao...citiram"Slusaj ti mala nemoj da radis protiv nas,mi smo dosli da obidjemo i prodamo jer niko nas nece nazad... Necu dalje S.Postovanjem
verka
tehnicka greska u zadnjem redu ne niko nas nece vec treba da pise (niko od nas nece)nazad
Препоручујем 1
Jelena
Tuga da ne može biti veća. I što je naj gore, ne nazire se kraj. Naročito onaj pozitivan, da se ljudi vrate i nastave da žive tu gde su od uvek živeli, tu gde su i grobovi i svetinje i sve što je njihovo.
Little M
Politika je zaista biser naše medijske scene u svakom smislu. Tužan tekst i tužna istina našeg naroda.
Dragana
Peć je pre rata bio grad sa većinom Srba (70%) a ne manjinom od 18.000. A ukupno je u Peci bilo oko 150.000 stanovnika. Odakle vam taj netačan podatak koji ponavljate u tekstu nekoliko puta?
verka
Draga moja Dragana Ne samo to nego je toliko neistinitosti izneto ui ovom clanku da se divim pesnickoj dusi "pisca" koji je postavljao pitanja popu koji je dosao pre par meseci a nas stalne niko nista ne pita i onda ispada kao da namerno zele da nam neistinom zagorcaju zivot ovde. Istina je da se veoma drugacija,svi Pecanci znaju gde je Mitropolija i zvona zvone za svaku sluzbu(kad je vrse) a udaljeni su od stambene zgrade 10 m pa i meni bi vala zasmetalo da me svako jutro budi zvono na toj blizini(ruku na srce) Lako je sedeti u Beogradu imati redovnu platu i pisati netacne stvari pa drugima tine zlo nanositi. Hvala reporterima,moje ih oci ne videle!!!
Препоручујем 1
Ivan
Po popisu iz 1991.godine, u Peći su živeli oko 96.000 Albanaca (75%), 8.000 Srba (6.2%), 7.000 Crnogoraca (5.5%), 10.000 Bošnjaka (7.7%), itd. Ukupno, oko 127.000 stanovnika, od toga oko 70.000 u gradu, ostali u okolnim selima. Možda je bilo oko 150.000 stanovnika ukupno pre rata 1999.godine, ali Srba (+Crnogoraca+Bošnjaka+ostalih) nije moglo da bude 70% od tog broja, kako Vi kažete. To je po Vama, 105.000 ljudi. Nažalost, nikada nas nije bilo toliko u Peći i okolini....
Препоручујем 18
Dragana
Mala ispravka Radovan Prascevic sa suprugom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља