петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:11
Извештаји из Војводине

Жомбољ на точковима

Путовати по Банату, било је некад јако обична и досадна ствар, али се то изменило. То је постао крај чудних и огромних политичких каламбура, социјалних комедија и људске беде. Ту су огромна имања, читаве области, мађарске госпоштине, разграбљена и упропашћена
Аутор: Милош Црњанскинедеља, 27.03.2016. у 15:43

 

I

Ових дана је потписана конвенција са Румунијом, по којој варошица Жомбољ и још нека села у северном Банату, прелазе у Румунију, у замену за нека места насељена нашим живљем. Ствар по себи изгледа и разумљива и повољна за нас. О Жомбољу се у држави мало зна а и то мало није нарочито згодно да пробуди жалост за тим местом особито кад место њега добијамо, како је јављено осам хиљада Србаља, намучених и изгубљених у туђини. Ствари, међутим, из близа, често су сасвим друге, него што их званични извештаји представљају и зато је „Политика” изашла на лице места.

Путовати по Банату, било је некад јако обична и досадна ствар, али се то изменило. То је постао крај чудних и огромних политичких каламбура, социјалних комедија и људске беде. Ту су огромна имања, читаве области, мађарске госпоштине, разграбљена и упропашћена, која се сад продају чак у Индокину. Ту су београдски и пречански адвокати, који зарађују са т.зв. политичарима милионе на аграрној реформи. Ту су добровољци, народна узданица, којима се дели земља и којих, изненада, има више, него што је било војске, уопште, на солунском фронту. Ту су насељеници, који се не насељавају, судије и полицајци, који су били кажњавани затвором за проневере, руски официри и избеглице као економи и шећерне фабрике, које представљају научењаци. Једно ново и никако банатско шаренило, од којег се не види оно мало добра и напредка, што се јавља.

Путовати по Банату пре, у пролеће, по бескрајним морима жита, међу орачима и пастирима, није било ружно, а лети је значило сензацију огромног, усијаног сунца, изнад безмерних поља, страховито плодних. Ипак, тек ујесен виђао се у правој својој боји и раскоши. Тада је сав жут и румен од кукуруза и ужасно угојен, са животом села и жена, о којима би се могла написати нова збирка: „Les Flamands”.

Али сад, ове кишовите зиме, сав тај крај неизмерно је простачки и бедан. Море блата са сухим, голим дрвећем, мали, закисли обори и куће под дудовима, по прљавим селима, у којима се тек ретко види по који фењер, а увек чује лавеж паса. Кад буде пао снег, ако ове зиме падне, биће пусто и сиромашно, као по Русији.

Што ближе Жомбољу, све гласније бива у возу. Разговор се креће око околних села, која као на точковима гурају тамо и натраг преко границе. Нико више не зна која села, канали, путеви припадају нама, а која Румунима, и нико више ништа не верује. За село Кларију кажу да неће имати путева, а за Пардањ је сам министар признао да су његов хатар и земља заборављени у Румунији. Воз стиже у Жомбољ крај неке циглане, где има зид окречен двојако – оно што је загасито значи Румунију. Врло пријатељска граница и досад, а одсад изгледа биће просто на шегу.

Сад их избацујемо из државе, а нико их не пита хоће ли да иду. Ни једна држава на свету, још никад то није учинила. Жомбољ вреди више од Београда, толики коњи, толико жито, толике уредне и чисте Швабе, а ми их дајемо, тако лако дајемо.

Жомбољ дочекује врло лепом станицом, као варош. Са четрнаест хиљада Шваба, од којих су врло многи милионари, место и само не зна шта би хтело да буде. Живи сељачки, са стоком и коњима, са огромним ручковима и даћама свиња, а има кућа, које и по модерности и по намештају могу стојати на сред Теразија. Кафане и ресторани су врло добри, хотели врло чисти, дебеле Швабице дочекују вас свуда са млеком. Жито им је чувено чак у Америци и сиротиње ту нема.

Нисам затекао никакву узбуну, мада знају да ће кроз коју недељу бити у новој „отаџбини”. Тишина је овде увек а сад је још тише, јер трговци не знају више како да цене и како да продају. Још увек се наилази на неку малу наду да ће остати код нас, али су већ спремни за долазак Румуна. Чак и сељаци показивали су ми доларе и чешке круне. Нова отаџбина може доћи.

Разговарао сам, испитивао многе, сви су једнако одговарали. Охоло су започињали „ми Швабе”, па расипали своје грдње, савете и увреде. У ствари хоће да презиру и нас и Румуне и држећи нас високо хоће да их поштујемо, ма да не знају јасно да протумаче зашто. У ствари, они су саставили свој живот из млека, масти, коња, новаца, а све друго их се мало тиче. Зато су сви у једној партији, у немачкој партији, зато су сви у једном савезу, у Културбунду, зато су сви гласали за једног кандидата, за свог Швабу. Иначе су врло несносни и досадни. Колонисти, које су успеле они још увек живе својим швапским животом. Сав послератни хаос, политички, психички, њих мало занима. Једнако говоре о коњима, воловима, шталама, са узвиком „ми Швабе”. Покушао сам да видим како одјекује у њиним душама ужасна беда Немачке, изумирање и патње. Рекли су ми да су им деца тамо у школама и да су дали неке прилоге, али тако флегматично. По кућама у богатству, они су сасвим одвратни. Једу и пију, и то је све. Зато им треба мир и ред. Рат је на њих слабо утицао; још мало више ванбрачне деце, иначе је све по старом.

Овај удар, премештај из једне државе у другу, ни тај их не дира, дубоко се уздају у своје краве, млеко и новац. Али их је запрепастило то да их нико није питао хоће ли, њих „Швабе”. О Румунији говоре још дрскије него о нама, па ипак ће остати сви. Проблем је за њих јасан, где остају куће, земље, коњи и краве, треба да остане и човек. Нетачни су гласови који се шире да ће фабрика шешира у Осек да се сели у Срем. Ниједан се неће селити. Остају сви, а Румуне ће дочекати као и нас лојалношћу, заставама и говорима, које увек почињу, високо уздигнутим носем „ми Швабе”.

II

У први мах, чини се да је Швабама збиља свеједно зашто и како их гурају у Румунију и да на то више и не мисле.

Нисам хтео то тако лако да поверујем и почео сам да испитујем даље. Тада се све указа у правој боји.

По кућама, испод дугих редова давно свенулих липа, што миришу на штале и млеко, заиста не плачу за нама. Држава Срба, Хрвата и Словенаца значила је за њих финансе, судије и опасне жандарме. Однос према њој значио је обезбедити краве, коње и млеко и са што мање судара швапска права, што значе малу порезу, немачке учитеље и нарочито да синови не служе у Македонији, где има маларије и качака, а познато је да то за Швабе није, што треба да увидимо и сами. Кад се то реши, остало све нека ђаво носи, њих се мало тиче. Дивно је чути их како причају и како се смеју радикалима и демократима, који су долазили да преговарају. У име људских права, у име културе, у име Европе, они моле, ишту, захтевају само једно: да Швабама буде добро. То је њин програм. У замену за то они ће бити лојални мирни, јести и пити и живети међу нама још два столећа, без трагедија. У ствари тај много и охоло хваљени швапски живот значи гомилу егоистичних, дебелих сељака и покорно развратних жена.

Тако ето изгледа, из близа Жомбољ који је већ натоварен на точкове, да га одгурамо у Румунију, са свим његовим Швабама, млеком, Швабицама, посланичким кандидатима. У Румунији чекају наша села која треба да дођу у замену.

Приредио сам себи два мала збора. Један у ресторану, под вођством г. Петца, трговца и демагога и што је пикантно председника жомбољских радикала. Други у фабрици г. Трајса, фабриканта цигље, окружног поглавара немачке партије.

У ресторану говорили смо просто, не швапски. Видео сам чудну организованост, сви ћуте, један говори, али што он говори и остали кажу.

Дрско и грубо исмевају нас, неред у држави, корупцију чиновника, радикале и демократе. Себе хвале, па хвале. Па ипак су после признали да им је било добро. Власти су биле меке, официри ванредни и нико их није дирао. Кад је г. Петц при једном суседном столу, угледао једног Темишварца, почео је хвалити и Румуне. После их је захватила меланхолија, овде су имали школе, своје савезе, партију и Жомбољ је живео, као на сред Немачке. Сад их избацујемо из државе, а нико их не пита хоће ли да иду. Ни једна држава на свету, још никад то није учинила. Жомбољ вреди више од Београда, толики коњи, толико жито, толике уредне и чисте Швабе, а ми их дајемо, тако лако дајемо. Како смо смели онда до сад да захтевамо од њих верност и како ћемо смети захтевати то од осталих ? А зашто их дајемо? За она бедна српска села у којима нема ни пола толико Србаља, колико званични извештаји кажу. Све је то лаж са тим српским селима, све је то због г. Нинчића. Он је увређен, што су на његовом збору викали. А верујте, само је случајно један добронамерни Шваба звиждао. Како смо га лепо дочекали, како смо га лепо дочекали!

Запрепастили су ме ти гласови да је Жомбољ пребачен у Румунију зато, што се г. Нинчић увредио. По Жомбољу се то озбиљно говори, а демократе чиновници то јавно шире.

Код г. Трајса, фабриканта, који ће ускоро бити и посланик поновила се та

халабука, само мало уљудније. Фабрикант ми је прво говорио, иронично насмејан,

о нашој економској слабости и глупости. Он продаје своју цигљу у Грчку, а жито у иностранство. По њему је изгледало да губимо пола државе.

Што се тиче скандалозних вести о Жомбољу, црвен у лицу, није хтео одмах да говори. Тек кад је уредник „Жомбољских Новина” смешећи се заклимао главом, поновише своје сензације, које по Банату причају.

Све је због тога, што су преварили радикале. Свему им је крив г. Нинчић и г. др. Иван Веселиновић, радикалски кандидат из Кикинде. Добили су свега 70 гласова. Чак и г. Колбус, Шваба, радикалски кандидат гласао је на другог Швабу, а не на себе. Господине ми смо Швабе, сви смо у „Културбунду”, сви смо за немачку партију. Смешно је да су поверовали да ћемо гласати на њих. Изгубили су два посланика. Освета Нинчићева, освета Нинчићева. Покушао сам да дознам откуда ти луди гласови. Траг је водио међу бивше жомбољске чиновнике, демократе. Али и радикали сами распростиру те гласове, јако паметно зато, да заплаше Швабе и покажу своју силу.

Што ме још више запрепасти, то је како тамо у опште говори о држави. 0творено и грубо рекли су ми да је г. Веселиновић таст г. Нешића и зато је Жомбољ предат Румунима. И кад сам покушао да те глупости угушим, упутили су ме на г. Јоцу Будишиног, радикал. вођу у Кикинди, противника г Веселиновића, који то отворено прича и још по нешто што се неда написати. Тако се ратује у Банату за мандате.

Сва ова земља, ова поља, ова несретна села, што не знају више на коју ће страну, гурају се дакле, по мишљењу овдашњем, тамо амо по граници, због породичних сплетака, за које би се другде ишло у на суд.

Оно што сам затим чуо било је још горе.

Ужасне афере царинарнице, чиновника ит.д. Тога дана продат је млин Панонија, противно обећању министра финансија. Фабрикант Трајс, сумњив властима политички, морао је да плати огроман порез а речено му је да је то зато што је вођа Немаца. Он је међутим набавио кључ плаћана пореза и законске наредбе, које се баш не показују иначе. Кад сам га питао откуд о се насмејао и рекао мирно: лепо, из министарства, од г. Николића, имам и ја пријатеља”.

Тако ето изгледа, из близа Жомбољ који је већ натоварен на точкове, да га одгурамо у Румунију, са свим његовим Швабама, млеком, Швабицама, посланичким кандидатима. У Румунији чекају наша села која треба да дођу у замену.

Пре поласка воза за Кикинду, ноћу у киши, нашао ме је бирташ станице. И он мора да се сели. Мирно ми је показао жену и сина, који је крај жељезничке лампе учио читанку Геце Кона и рекао: „Ето видите, господине, некуда морам са њима. Ово је двадесет трећа сеоба моје породице”. Био је избеглица из Сирига, српског села крај Сегедина, где је била ушла наша војска па изашла, а Мађари опет дошли. Тамо је оставио кућу и земљу буд зашто. Сад се опет сели. Инвалид је и нема десну руку.

 

(Политика, 9. и 10. децембар 1923. године)


Коментари3
4f0cd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

kole
Divan tekst, ali sam izgubio iz vida kako se tada "politički nekorektno" pisalo...
Violeta
Ovakve tekstove možete pročitati u knjizi '' O Banatu i Banaćanima'' Miloša Crnjanskog.
Волођа
Фантастичан текст ,надам се да их са оваквим темама имате још и желите да их објавите.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља