уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 30.03.2016. у 08:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Политика као фарса

„Гоголанд”, према мотивима књижевног дела Јаноша Херцега, режија Андраш Урбан, Народно позориште Сомбор
Сцена из представе „Гоголанд” (Фото: М. Ђурђевић)

Настао према мотивима истоименог романа сомборског књижевника и академика Јаноша Херцега из 1992. године, текст представе „Гоголанд” редитеља Андраша Урбана отворене је и разуђене структуре. Предложак је за форумско-документаристичко-музичку представу која експлозивно истреса мноштво друштвено врелих питања, од положаја националних мањина, преко банкарског ропства, до политичког маркетинга (драматург Ката Ђармати, композитор Ирена Поповић, музичари Немања Бубало и Лазар Лазаревић).

Гоголанд је имагинарна земља, антиутопија у којој влада „демократска диктатура”, где је хипокризија пожељан и подобан начин мишљења и деловања. Глумци Биљана Кескеновић, Бранислав Јерковић, Ивана В. Јовановић, Милица Јаневски, Ненад Пећинар и Саша Торлаковић представљају Гогое, становнике Гоголанда. Они су безимени кловнови, метафорички лакрдијаши, театрално исцерени, тужно-смешни, униформисано нашминкани и обучени, упадљиво дречавих, различитих боја перика (костимограф Марина Сремац).

Позорница је симболички празна, као напуштена земља, држава без народа којој су политичари довољни (сценографија Урбан). Ту густу празнину, повремено ишарану димом, Урбан пуни симболички јаким, поетски продорним сликама, понекада и огавним, у сваком случају са израженим асоцијативним могућностима. То су призори излажења из мртвачког сандука, уринирања и пуцања на скулптуру лабуда, затим једења измета са лопате, бруталног комадања Пијете, као и потпуно опчињавајуће финалне сцене ангажованог бубњања црних анђела, након дубоко потресног сонга „Отерај ме драги” и стихова „Настаће мрак... Напуштена земља... Земља дегенерика”.

Урбанов сценски језик је вагнеровски тоталан, простор је судара физичке експресивности, јаке визуалности, дубински померајућег музичког израза, колективне игре глумаца, одсуства мимезе и изразите метафоричности призора, натопљених самоиронијом. Његова режија је растегнута на пољу традиције неоавангарде, у смислу усвајања и поновног обликовања идеја порођених у надреализму, дадаизму, експресионизму, футуризму.

У неколико сцена се пале светла у целој сали, театар тада постаје форум, простор заједничког мишљења, цепа се граница између извођача и гледалаца, актери са микрофонима нам директно постављају питања. Да ли ћемо изаћи на изборе, за кога ћемо да гласамо, да ли подржавамо геј бракове, зашто идемо у позориште? Проблем друштвеног значаја позоришта се затим продубљује и постаје централан, изузетно провокативно постављен, документаристички стваран. Пред нама и са нама се ужарено, али и самоиронично, разбуктава расправа о функцијама театра. Да ли је позориште облик уточишта, духовне хране, место превазилажења усамљености, препознавања истине, снажне размене енергије, или само бескористан луксуз? Извођачи избацују гласан врисак против овдашњег друштвеног статуса уметника и уметности, политичког обезвређивања театра, што се може сместити у контекст недавних јавних сукоба између политичара и њихових захтева за рационализацијом рада театара и театарских радника који се на сваки начин боре за опстанак.

То што су актери искежени пајаци, арлекини који стварају гротескни циркус на рушевинама културних и других политика, може се довести у везу и са традицијом театра апсурда. Може се схватити као одјек бекетовско-јонесковског веселог очаја или тужне комедије живљења. Апсурдистички кловнови су карневалске фигуре којима је све дозвољено, двозначни су, истовремено су забављачи, али и друштвено-политички демистификатори који нас бесрамно гађају истинама. Они окрећу друштво наглавачке, бунтовно показујући да је свет циркус. Њихова гротескност је, по Јану Коту, трагичност приказана у огољенијој, безнадежнијој форми. Катарзе више нема, остало је само кежење тих згужваних луда, кисело-горки осмеси тужних Пјероа.

Коментари1
147d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zivan
Posle ovakve kritike, preostaje jedino da otputujem u Sombor i pogledam predstavu...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља