Мрвице које падају са стола, за којим седе најбогатији чланови економије, а које добијају нижи слојеви друштва, довољна су гаранција да ће се привреда кретати у добром правцу. Овако, према виђењу Боже Драшковића из Института економских наука, поједностављено изгледа доминантан неолиберални теоријски модел, који је, како каже, дубоко погрешан.
Како је истакао учествујући на округлом столу „Да ли је јавни сектор прегломазан”, који су организовали Фондација „Фридрих Еберт” и Савез самосталних синдиката Србије, у нашој земљи полази се од погрешне претпоставке да ће приватизација свега и свачега довести до повећања укупне ефикасности.
– Приватизација повећава ефикасност пословања фирме, али оставља по страни проблем расподеле друштвеног богатства и као негативан ефекат који обично има повећање стопе сиромаштва – рекао је Драшковић и додао да у Србији влада теоријско слепило.
То је погрешно и све треба преиспитивати, па чак и моје левичарске ставове, казао је Драшковић.
– Ако се у кући појавио миш, не можемо запалити целу кућу да бисмо се решили миша. Морамо побољшати управљање у јавним предузећима. Тачно је да приватизацијом фирме постају ефикасније, али страни власници пре свега, након преузимања изврше притисак на цене. Пре него што су приватизоване цементаре, цемент је био 50 одсто јефтинији него данас. Такође, страни власници смањују зараде и број запослених, раубују ресурсе, а добит извлаче у иностранство – истакао је Драшковић.
Он је додао да не тврди да је актуелни модел пословања фирми у државном власништву добар, јер са сменом власти на чело јавних предузећа долазе политички кадрови и запошљавају нове људе.
– Уместо невидљиве руке тржишта, о којој је говорио Адам Смит, ми овако имамо скривену руку политике и политичку поделу карата – сматра Драшковић.
Како каже, добар начин управљања могуће је постићи и кад је фирма у државном власништву. „Теленор” је пример за то. Само цена услуга не треба да буде социјална, него мора да задовољи и потребе компаније за новим инвестицијама како се не би урушила вредност предузећа.
– Ми смо мало помешали времена и просторе. Јавна предузећа не треба продавати док не достигну ниво развоја какав је имала Енглеска кад је ушла у приватизацију – поручио је Драшковић.
Према оцени Горана Николића, из Института за европске студије, погрешна је и мантра коју понављају домаћи економисти да је јавни сектор прегломазан. Јер, на 100 становника долази седам запослених у јавном сектору, што је ниже од европског просека. Уколико би се спровело договорено смањење броја запослених, на које се Србија, како каже, заклела ММФ-у, то би значајно утицало на квалитет услуга.
– То би значило да би до 2018. године на сто становника долазило шест запослених у јавном сектору, што је релативно најмањи број државних чиновника у овом делу Европе. Не можемо због фискалне консолидације да до те мере угрозимо средњи слој становништва – каже Горан Николић.
Он додаје да се нада да се због инертности власти толико смањење броја запослених неће догодити. Досадашња пракса је показала да је број запослених у државној управи смањиван углавном кроз пензионисања, што је према Николићевој оцени добра ствар.
Иван Николић, сарадник Економског института, каже и да изјаве економиста да је српско здравство превелики трошак за јавне финансије такође нису тачне. Како је израчунао, трошак по становнику у Србији износи 475 долара, док је у Словенији тај износ 3,5 пута већи, а у Хрватској двоструко већи.
