уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:33

Кад изручимо Младића тражиће нам Принципа

Српска књижевна задруга објавила књигу интервјуа „Сентиментални класик Момо Капор”
Аутор: З. Радисављевићпетак, 01.04.2016. у 20:05
Момо Капор (Фото: Томислав Јањић)

У интервјуу за наш лист (2009), поводом добијања награде „Дејан Медаковић” и отварања изложбе у београдском „Континенталу”, на питање о судбини младих људи – „генерацији без пасоша”, и добијању „шенгенских виза”, Момо Капор је рекао: „Мислим да никада нисмо били даље, јер ове уцене немају краја: када испоручимо Ратка Младића, тражиће нам Гаврила Принципа, и тако унедоглед. Ако је неко крив за хендикеп наше деце, онда је то, свакако, Европа, баш као што је некада за беду, сиромаштво и блокаду био крив Информбиро. Грех иде на њихову душу.”

Српска књижевна задруга управо је објавила књигу „Сентиментални класик Момо Капор”, у којој су објављени његови интервјуи од 2001. до 2010. године. О књизи, коју су приредили Љиљана Капор и Драган Лакићевић, говорили су, поред приређивача, и Драгана Марковић и Бранислав Матић. Реч је о трећој књизи Капорових интервјуа, којој су претходиле: „Сентиментални пртљаг Моме Капора” (2013) и „Сентиментални рат и мир Моме Капора” (2014). Ко год се буде бавио делом Мома Капора, истакла је Љиљана Капор, неће моћи да заобиђе ове три књиге.

У последњој деценији живота, Момо Капор (1937–2010), наглашава Драган Лакићевић, био је класик српске књижевности и сликарства. Најпре, 2001. године, у „Колу” Српске књижевне задруге објављен је његов нови роман „Ивана”. Изванредан познавалац књижевности и уметности, за разлику од многих читалаца и новинара, па и самих писаца, Капор је знао вредност плаве библиотеке – „Кола”, и њене традиције, као и саме институције Српске књижевне задруге, основане у 19. веку. У истој деценији, добио је Награду Српске књижевне задруге за животно дело, и то после Десанке Максимовић, Милорада Екмечића, Стевана Раичковића, Војислава Ђурића, Бранка В. Радичевића, Миодрага Павловића и других живих класика. И, после више деценија, низ других угледних признања. У јубиларном, 100. „Колу” СКЗ, по позиву, објавио је аутобиографски роман „Исповести”, 2008. године. Била је то књижевно-уметничка рекапитулација сопственог живота, Капорова лабудова песма.

У првој деценији овог века о Капору пишу – све дуже и све аналитичније текстове – професори универзитета, критичари од угледа, писци од имена. Отуд у деценији 2001–2010, више интервјуа, него у претходне три деценије. У њима Момо Капор одговара на многа питања, стара и нова, из књижевности, уметности, политике, друштвеног и личног живота. У овој деценији, подсетио је Лакићевић, траје одјек ратова и распада државе СФРЈ, бомбардована је Србија и Црна Гора (1999), десиле су се петооктобарске промене (2000). У овој деценији било је више државних потреса: бивши председник Југославије и Србије Слободан Милошевић изручен је Хашком трибуналу, убијен је премијер Републике Србије Зоран Ђинђић, отцепила се Црна Гора, албанска марионетска власт је самопрогласила независно шиптарско Косово, ухапшен је бивши председник Републике Српске др Радован Караџић, пријатељ Моме Капора. Појавило се много нових новина и новинара. И у целој тој шареној мешавини Момо Капор је остао исти: духовит, мудар, храбар, интелигентан. Искусан и млад у исто време. Критичан и доброћудан у исти мах.

У разговору с Лабудом Драгићем, који је објављен у „Књижевним новинама” (2001), Капор каже: „То није био само грађански, малограђански, верски и етнички рат, већ, пре свега, почетак великог и страшног рата цивилизација, који ће трајати још дуго. Једини услов да писац напише своју књигу о рату је да остане жив. Имао сам среће да сам остао. Што се мене тиче, доста ми је ратова, остатак живота посветићу љубавном роману и сликарству.”

На питање истог новинара, о женском писму, Капор је рекао: „Никада у историји овог града и српске књижевности није било толико лепих, паметних, даровитих и успешних младих жена које пишу и објављују. Једноставно, то је застрашујући буљук лепоте, сензуалности, еротике и слободе изражавања. Хајде да поменемо само неке: изванредна дугонога Мирјана Бобић, лепа Весна Радусиновић, љупка Ана Радић, сјајна Љиљана Хабјановић Ђуровић, шармантна Весна Алексић, да не набрајам даље”.        


Коментари4
3a0c3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

natalija nikolić
Zbog samoubilačke ideologije ljudi (konformista - ja ću svoje slike prodavati u Njujorku a sasvim je OK da narod /a ne ja i moja porodica/ od 7 miliona ratuje s najmoćnijim državama sveta tj. s 1 milijardom) poput Mome Kapora, Bobe Mojsilovićke, Ratka Karadzića, Mladića... Srbija je sada po svim socijološkim parametrima "klinički mrtva zemlja", s najvećim odlivom mozgova u svetu...Sve što su uradili bilo je pogrešno 100% Na mržnji se ne može graditi društvo ni država. Ps. Svako može da presluša razgovor Dobriće Ćosića i Radovana Karadzića iz 1992/3 gde kažu da Havel Češku vodi u propast a oni su nas sa Slobom, Mirom... odveli do "raja" (to je konformistička ideologija za nas raj a za narod pakao)...
Nebojsa Joveljic
Izbjeglica sam iz Bosne od koje sam pobjegao što dalje sam mogao (na Novi Zeland). Prije desetak godina bio sam u posjeti mom rodnom gradu Zenici. U razgovoru sa dvoje najboljih studenata na Mašinskom fakultetu (momak Hrvat i njegova djevojka Srpkinja) spomenuo sam da uskoro idem u Beograd te da ću izmedju ostalog gledati da kupim nekoliko knjiga Mome Kapora. Upitali su me: a ko je taj čovjek? Očigledno nikad nisu čuli za njega, a kamoli pročitali neku njegovu knjigu. Ostao sam zaprepašten. Zar je moguće da je Momo tako temeljito očišćen u Federaciji BiH da ni srpska i hrvatska djeca ne znaju za njega, bošnjačku da i ne spominjem? Kakva bruka i sramota!
moguce je
procitajte komentar natalije nikolić pa cete videti zasto - kad bi tako pisali o menadzerima-dramaturzima, sorosevim balerinama, pseudodramaturzima iz "pescanika",.... ne bi rekao nista, no ovako, trude se da nas, kao u filmu Slobodana Sijana, dovedu u stanje "kako sam sistematski unisten od idiota" samo adaptirano na danasnje vreme
Препоручујем 5
Louis Krstic
Dok god neko bude trubio da je uvek neko drugi kriv za lični neuspeh, pad, propast, raskol ili raspad dotle taj nema nikakve veličine i ugleda. Književna kritika nije ništa drugo do li lakrdija od malterisanja i premazivanja stotinu boja preko ružne fasade. Takav opristup farbanja je prihvaćen u svim porama života sa namerom da se sve prikaže ružičastijim, većim, lepšim i to je osnovni razlog da ova društvena zajednica ne poseduje kočnicu kojom bi zaustavila vlastiti sunovrat. Toliko mnogo i značajnih velikana ima samo u trulim novinama i knjigama koje ništa i nikoga ne mogu poučiti o tom istom životu kojeg treba uspraviti. Važno je sklepati što bolju biografiju, dosije, kritiku, resume i dobiće se prolaz kroz usnulo i krmeljivo društvo. Probudite se ljudi! Šta ko može reći veličanstveno o periodu, događajima, patnjama, iskustvima i ushićenjima ako ih lično živite? Zar taj neko sa obojenim naočarima na nosu bolje vidi i razume od onoga ko to živi i proživljava. Veliki pisci, gde su?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља