петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:16

Страх од одбацивања

Аутор: Владета Јеротићпонедељак, 04.04.2016. у 09:05
Фото Бета

Страх и одбацивање присутни су у основама живота – анималног и људског. И о страху и одбацивању је већ много писано, па је питање да ли се може  од психотерапеута сазнати и нешто ново, корисно и друкчије.

Познато нам је да постоји мноштво страхова, од оног заштитничког (некад, животно-спасавајућег), преко очекиваног и схватљивог, до неуротичног и психотичног. Готово у сваком од ових бројних и разноврсних страхова, присутан је, бар део страха од одбацивања. Али, ко то и зашто одбацује човека? Бог – ако га има и у њега верујемо – природа која настаје и нестаје, да ли то човека одбацују најпре родитељи и породица, друштво, народ, време у коме живи? Да ли то можда, некада – човек одбацује самог себе? Или је последњи узрок страху од одбацивања, страх од смрти? Пођимо у размишљању од најризичнијег питања, да ли Бог одбацује човека и зашто га одбацује (ако га одбацује)? У хришћанском учењу Бог је збиља одбацио (избацио) првобитног човека из раја због његове непослушности. Из неког првобитног, човеку тешко схватљивог рајског стања (Сигмунд Фројд је погрешно мислио да је такво рајско стање фетуса у току девет месеци мајчине трудноће), човек „пада на земљу” и, „бачен је на земљу”, да у мукама рада стигне до хранљивог плода од кога живи, односно да жена у мукама рађа земаљску децу.

Слично је учење и другим двема монотеистичким религијама, јудаизму и исламу, док у другим великим светским религијама, политеистичким, не постоје сличне строге представе Бога или богова према човеку у његовом животу на земљи. Могући су још неки исходи човековог односа према страху и одбацивању, мада и даље само за верујућег човека. На пример: Бог је апсолутна љубав и сви ће људи бити спасени (што потиче од великог хришћанског мислиоца, Оригена). Ако је Бог апсолутна љубав, сигурно да је и човеку пружио могућност да воли, разуме и, не апсолутно, али довољно да љубав у њему „изгони страх напоље” (Јованова посланица), па онда и страх од одбацивања. Шта је са страхом и одбацивањем у породици? Идеално гледајући – a такав идеал препоручује савремена психологија – зачеће детета треба да буде подједнако жеља и мужа и жене. Откуд је такав захтев био постављен брачном пару у ранијим вековима! Жена је рађала докле је могла (некад и преко педесете године живота), мушкарац и много дуже. Деца су умирала рано, али питање наталитета у свету није се постављало.

Већ од почетка 20. века, бар у западноевропској цивилизацији, све је постало друкчије. Све су чешћа питања у брачним (а и ванбрачним) заједницама, да ли брачни пар жели децу. У жени се почео да буди страх, а онда амбиваленција, да ли хоће, да ли може да зачне; наравно да и муж треба да каже одлучну реч. Уколико преовлада страх над природном жељом за рађањем, жена може невољно да зачне, а онда да наступи свесно или несвесно, одбацивање плода. Брачни пар се одлучује (или само један пол у браку) за намерни побачај и – један Човек је одбачен! Доста је спонтаних побачаја из психичких разлога (несвесно одбацивање фетуса). Ако се и када се дете ипак роди (и поред спомињане амбиваленције и страха мајке и/или оца) дете може да расте у породици – невољено или недовољно вољено; осећање кривице код мајке и/или оца може да буде и свесно и несвесно тако јако да је дете у сталној опасности да буде презаштићено, самим тим, често, и само доживотно уплашено. Страх и кривица мајке и/или оца зато што дете које се родило није жељено, доводи до поремећаја нормалног процеса сепарација–индивидуација, при чему страх од одбацивања (и родитеља и детета) узрокује неуротичну несамосталност детета, односно присуство јаке посесивности мајке и/или оца.

Убрзаним ходом осврнућу се на друге, бројне могућности које се јављају у току живота неког човека када он бива од других одбачен. У некој бројнијој породици, на пример, честа је појава мезимца и одбаченог међу децом; разлози за ову појаву су бројни и код родитеља, често несвесни. Оваква честа пракса наставља се у вртићу, обданишту, основној школи, гимназији. Одбачена деца, и као одрасли, буду некада интелигентнија, обдаренија, али осетљивија од својих вршњака, а онда и бунтовнија, тврдоглавија, непослушна или непокорна. Брачна заједница такође скрива сталну опасност међусобног одбацивања партнера. Узроци страха од одбацивања у браку такође су бројни: несигурност једног или оба брачна друга, посесивност као израз страха од самоће, али и жеља за владањем; промискуитетно-полигамна природа неког од партнера, зависност од било чега јачег од неопходне, природне зависности према партнеру у љубави; затим, неуротична, инцестуозна (несвесна) везаност једног партнера за свога родитеља, губитак привлачности за партнера у току дужег трајања брака (душевну наклоност, интелектуалну, емотивну, физичку!), као и многи други могући узроци – доводе до одбацивања другог. Нећемо се задржавати на страху и одбацивању појединца од стране друштва; долазило је и долази до трагичних случајева одбацивања појединаца у диктатурама (и у ранијим вековима, а нарочито у 20. веку, у Кини, Немачкој, Русији).

Најзад, и црква (хришћанска у све три вероисповести) знала је, у току две хиљаде година трајања да утерује „страх у кости” својој пастви претњама одбацивањем изједначавајући себе, као црква, са небеским Оцем. А шта рећи о одбацивању народа (обично већег и моћнијег) - неког другог народа (обично мањег и слабијег)? Колико страха од оваквог одбацивања и последичног жалосног понашања мањег и слабијег (и појединца и народа) према заповедном и наметљивом – другом! Каква је сврха била овог чланка у коме сам износио жалосне примере, свима познатог, свемоћног страха и увек уз њега, одбацивања? Жеља (и потреба) је сваког доброг психотерапеута (и психијатра) да укаже другом човеку (наравно– најпре самом себи: Излечи се сам докторе, попе, учитељу!) на могуће препреке и опасности на путу његове индивидуације и/или обожења.

Бог – ко у Њега чврсто (?) верује – никога не одбацује. Човек је тај који одбацује Бога, а онда и друге (и другачије) људе – стална је то борба са природном ксенофобијом као остатком паганског бића у нама.

Како постићи и достићи и „на страшном мјесту постојати” (опстати)? Доживотним упознавањем себе, откривањем Смисла Живота, а онда вером, надом и љубављу према Богу и људима, уз помоћ сталне молитве у коју се верује. Љубав све лечи. Не одбацујмо никог („Не суди да ти се не суди”)! Ако смо и били одбачени – од родитеља, школе, друштва, партнера, цркве – нисмо одбачени од Бога, од „архетипа спасиоца” (присутног, према Јунговом мишљењу, у несвесном сваког човека). Немојмо дозволити да као одбачени (стварно или умишљено одбачени) постанемо доживотни бунтовници, мрзитељи људи и живота. Уочимо примере одбачених који су постали светитељи или велики ствараоци, али и обични честити и морални људи! He будимо „видовити” само за негативне примере живота људи, нити будимо слепе присталице вечитог He. Ако и почнемо живот (као одбачени) са – He, упловимо најпре у природно амбивалентно He и Да, да бисмо уз Божију помоћ и лични труд (ora et labora, свети Бенедикт из 6. века) завршили живот са Да.


Коментари6
63854
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Раде Ковачевић
Не сумњам у добре намере др Јеротића, зато као обичан човек одмах на почетку исказујем дужно поштовање за његов животни рад. Међутим, упркос томе не подржавам ставове др Јеротића и то из следећих разлога. На основу чега би се могло или требало веровати у постојање бога или у његово позитивно деловање на овом свету? Ако је свет у коме живимо лош, тада би требало да храбро истражимо разлоге због којих је свет лош да би га учинили бољим, сигурнијим и лепшим местом за живот. Атеизам нам указује да би требало да станемо на своје ноге и да погледамо свету у лице, да погледамо у све његове добре и лоше стране, у његову лепоту и ружноћу, атеизам нас упућује да видимо свет какав јесте и да га се не бојимо него да га помоћу интелигенције, разума и знања мењамо. С друге стране, како је могуће тврдити да Бог ( Христ) никог не одбацује, када заправо одбацује све који у његово учење не верују, па и више од тога: за невернике Бог не предвиђа љубав, већ пакао - застрашујућу и вечну муку у ватри и огњу
Goran Milenkovic
Postovani Rade Da bi čovek pričao o postojanju Boga on on mora najpre da upozna Boga. Bog nama ljudima daje slobodu da biramo sa njim ili bez njega stime sto nam je u Jevandjelju jasno otkrio da bez njega nema zivota a mi kako zelimo. Bog se otkriva samo onima koji ga traze i to samo u Crkvi i kroz svete tajne. Preporucio bih knjigu " Svetosavlje kao filozofija zivota" od Svetog Justina Popovica Celijdkog. Svako dobro Rade i oprostite na mojoj smelosti da Vam pisem.
Препоручујем 1
bogdan basaric
Samo oni koji su odbaceni, mogu razumeti ovu temu. Nazalost, profesor Jerotic, povrsno ili kabinetski pise o najstarijoj ljudskoj drami . Cinjenica je da, smo svi ponekad bili odbaceni ali i da smo odbacivali i ignorisali tudje patnje. Leka nema, jednostavno tko mora biti. Dusevne muke su gorivo, koje pokrece sunce, mesec, zvezde... To je nas zivot na ovoj planeti, na kojoj niko ne sagradi trajne vrednosti. Sve tece, sve se menja. Iliti, zgrabi svoj krst i s ponosom ga nosi, dok ti neko, ne obelezi 40 dana. Kada ti najbolje ide, stavi kamencic u cipelu, neka te zuljka.
molitva
"...Tvoje sam stvorenje;ne prezri delo ruku svojih.Nemoj se odvratiti od mene;sazali se,a ne ponizi.Slab sam,nemoj me prezreti,Gospode..."
jovanka orleanka
Drugim recima, ne odbacujmo druge ( drugacije ) cak, odnosno narocito, ako smo i sami ( bivali ) odbaceni. Za odbacene postoje samo dve mogucnosti, dva opredeljenja. Oni ili postaju mrzitelji i odbacivaci po automatizmu, hladni i neosetljivi , ili njihova suprotnost, osetljivi altruisti puni ljubavi, koji prigrle svakog, a najpre, odbacene. Setimo se toga kad budemo sudili o prvima, i umesto mrznjom, uzvratimo im osmehom, zagrljajem, ljubavlju...
Sasa T.
Lepa i sveobuhvtna analiza straha od odbacivanja od autora koji je svojom strucnoscu ali i licnom harizmom spravom jedan od lidera intelektualne srbije, ali. Ali osim socijoloskog previse paznje je dato religiskom aspektu jer crkva dans nije autoritet koji ima onaj znacaj i uticaj na drustvo ali i pojedinca u njemu. M zivimo u gradjanskom drustvu individua pa je kolektivna svest svakako u drugom planu dakako i gradjanske slobode kao i sve prihvacena ljudska prava nas profilisu kao jedinke sa svim svojim autenticnostima. Autor je zanemario iracionalni aspekt svih strahova koji je utkan u covekojovoj svesti i psihi- dusi. Kao i savremeno drustvo razvijenih informacionalnih tehnologija koje je dovelo do alijenacije- otudjenja pojedinca od drustva ali i virtuelni svet interneta koji nas otudjuje od nas samih i prirode.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља