субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:55
ИНТЕРВЈУ: ЕЛВЕДИН НЕЗИРОВИЋ, писац

Мостар је и даље у коми

Политика је у овом граду све поставила на криве ноге, у инат, по мери међунационалне конфронтације: од школа у којима се деца раздвајају по етничкој основи, па све до подељених јавних институција
Аутор: Марина Вулићевићсреда, 06.04.2016. у 08:05
(Фото лична архива)

„Ја сам изгубио младост. Након свега, једино то још рачунам. У доби од непуних осамнаест година, нашао сам се у рову”, пише у свом роману, својеврсном породичном албуму „Боја земље” (Лагуна) Елведин Незировић (1976), писац из Мостара. Незировић без горчине говори о болним чињеницама рата, као о појави која се десила и оставила свој траг, а своје успомене претаче у боју земље, родне груде, у коју се стапају ликови његових сродника, деда и бака, стричева, ујака. Пре свих ту је његов прерано преминули отац, који недостаје у сваком делу мира и рата. Кроз животе људи васкрсава некадашња домовина, у којој су дојучерашњи комунисти напрасно постали заклети католици, муслимани и православци, те идеја о идентитету и животу...

Још од ратних дана, носили сте ову књигу у себи, а настала је тек сада. Да ли вам је била важна временска дистанца у односу не само на рат, већ уопште, на „горки талог искуства”, да бисте живот преточили у литературу?

Морате ми веровати на реч ако вам кажем да много тога у вези с овом књигом не умем да објасним. Пре свега, нити сам бирао тренутак, нити тон којим ћу је писати, књига је одабрала и једно и друго. Све се заправо десило само од себе, као у некој грозници. Можда је заиста, да би се то десило, било потребно да прође одређено време у односу на догађаје о којима књига говори – то, ипак, не знам. Било како било, пустио сам да текст из мене истече, надајући се, негде у подсвести, да је језик уистину паметнији од писца. Ваљда ми се због свега тога понекад чини да сам ту књигу најмање писао ја или да сам је писао барем у истој мери у којој су је писали и њени ликови – стварни људи који су, на овај или онај начин, обликовали и усмерили мој живот.

Отац је један од главних ликова у роману, односно његово „минус присуство”, он је присутан својом одсутношћу као нека неостварена могућност. Колико је на уобличење овог лика утицала сама идеја литературе, дела на пример Киша или Јерговића, колико ваша потреба да му се одужите на неки начин зато што сте сада старији него што је он икада био?

Сама потреба да пишем о оцу јавила ми се недуго након што сам и сам постао отац. Све до тада, наш „минус однос”, како сте рекли, могао сам да сагледам искључиво из властите перспективе, односно из перспективе детета које оца није упамтило. Погинуо је у саобраћајној несрећи када сам имао седам месеци, и на чије одрастање је то одсуство, наравно, јако утицало. Поставши, дакле, отац једној прекрасној девојчици, почео сам да сагледавам стварне размере његове трагедије. И то је, заправо, један од оних тренутака када осетите потребу да одређено искуство пренесете у књижевни текст. Али, не због тога што мислите да је оно само по себи посебно, већ напросто због тога што вам, поготово ако сте, попут мене, прилично затворен тип, писање помаже да се лакше носите с тим. Тему оца и очинства обрађивао сам у неким ранијим причама, али никада нисам ни слутио да би се из свега тога могла изродити књига о којој сада говоримо. Наравно да су на начин на који је очев лик литерарно уобличен у „Боји земље” утицали писци које сам читао и који су у књижевност уносили слична искуства, међу њима су и Јерговић и Киш, али пре свих, рекао бих, Мирко Ковач.

Шта је све, поред изгубљене младости, обележило вашу генерацију 1976, вас посебно? Како данас та генерација изгледа, како се живи у Мостару?

Требало би одмах на почетку да парафразирам Крлежу: Рат је хијена која се храни искључиво младим људским месом. Дакле, много младића из те моје генерације, рат, нажалост, није преживело, међу њима и неколико мојих другара. Ми који смо имали ту срећу да преживимо, остали смо трајно обележени ратним искуствима и траумама које су она произвела. За све нас би се могло рећи да нас је рат, на неки начин, одгајио. Неки се у миру нису снашли, неки су опет смогли снаге и кренули даље, уобичајена, и у литератури сто пута поновљена прича, која све ово што говорим претвара у неподношљиву баналност. Мени се понекад чини да за тих неколико година које сам у рату изгубио, и данас трагам. Нешто ми у властитом доживљају времена стално измиче, а никако да схватим шта је то и због чега ми се то дешава. Што се тиче живота у Мостару, Мостар је и данас у некој врсти коматозног стања које траје још од средине деведесетих и потписивања Дејтонског споразума. Политика је у овом граду све поставила на криве ноге, у инат, по мери међунационалне конфронтације: од школа у којима се врши сегрегација деце по етничкој основи, па све до јавних институција које су такође подељене. Политика је, заправо, овде живи организам: она постоји, размишља и делује искључиво у сврху властитог самоодржања оних који се њоме баве. Последице тога највидљивије су у диспропорцији између онога што би овај град могао и требало да буде по својим историјским, културолошким и природним ресурсима и свега онога што је данас.

Да ли се, по вашем мишљењу, о рату довољно пише у књижевности на простору бивше Југославије?

Последњи рат је произвео, по моме скромном суду, неке од најбољих књига икада написаних на овим просторима, пре свих три: „Sarajevo blues” Семездина Мехмединовића, „Сарајевски марлборо” Миљенка Јерговића и „Пољску коњицу” Марка Вешовића. Но, то не значи да је о рату све речено. Напротив, свако је искуство аутентично и баш због тога о томе треба писати, ако ништа онда зарад себе и преиспитивања сопственог односа спрам прошлости. Истина, утисак је да је овдашњи јавни простор препун књига с ратном тематиком, и то свих књижевних врста и жанрова, али мало од тога је заиста она права, истинска литература која ће нас надживети.


Коментари11
7090c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vitez
Mostar razdvajaju hrvatske "demokrate" eto vam ih, oni vam srušili most, oni vam vode politiku, Srbi su se iselili al opet nemir u Mostaru.
ProPolitikin Hrvat
Sta je poenta ovog intervjua, upoznavanje sa piscom, upoznavanje ratnog i posljeratnog Mostara, reklamiranje sarajevskih ratnih (dnevnika)knjiga ili nesto trece?
dzordz
Миљенка Јерговића i „Сарајевски марлборо” - zasto da ne poverujem autoru. verujem, ali nam da nije napisao celu jednu stranu zivota u sarajvu tih godina, onu o zlocinima nad civilima srbima. odjekuje autorovo cutanje, pomislim da je nemoguce da bas nista ne zna, ne poznaje ni jednog ratnog zlocinca, da se njegov vapaj za svemirskom pravdom iscrpljuje samo za zrtvama `bradatih do pojasa` mitskih cetnika. dvadeset godina mira a o i dalje ne zna o starsnim zlocinima...nesto tu nije kako treba.
Kum Milovan
Politika je samo slika u ogledalu stanja u zajednici i proizilazi iz onoga na cemu se ta zajednica temelji. Teza da ce se dolaskom nekih novih politicara stvar radikalno promeniti je potpuno nerealna sto je bezbroj puta dokazano u praksi. Mostar je (kao i Sarajevo) prozivio svoj najblistaviji period u doba kada je i SFRJ bila na svom vrhuncu (1965.-1985.), a nestankom te drzave je nestala i osnova na kome se taj i takav period bazirao. Stvar je vracena na pocetak odnosno na borbu za teritoriju i prevlast izmedju rodovskih zajednica koje su to pokusale resiti ratom u cemu su nakon 3 godine na silu zaustavljene. Medjutim, time nije nista reseno osim sto je prestalo golo ubijanje i granatiranje i nastupilo je "komatozno stanje" koje moze potrajati jako, jako dugo.
Никола НС
У Мостару сам служио војску 1986. и 1987. Био је то диван град. Била је привилегија живети тамо. Мостар је имао особен дух, предивне девојке, неки сусрет европског и оријенталног. Људи су били отворени. Али у Мостару је испод покорице била и нека притајена мржња. Тамо сам потајно причао са нашим Србима. Били су у мањини, некако приморани да ћуте. Мостар су прославили Срби: Шантић, Ћоровић, сликар Гвозденовић. Тога духа данас тамо нема. Пала је крв. Расту неке нове генерације, које нису виделе другу обалу Неретве. Тешко да ће тамо бити живота. Све се то разбежало по белом свету............

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља