среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:15

Брат је мио које вере био

Аутор: Марина Вулићевићсреда, 05.03.2008. у 22:00
Насловна страна књиге, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Јуре Каштелан и Иван Мештровић

У прошлом, 20. веку хрватски писци, сликари, композитори, филозофи и лингвисти обраћали су се својим писмима српским књижевницима најразличитијим поводима, почев од издавања њихових књига и објављивања њихових текстова у часописима у Србији, организовања изложби, преко размене нових издања иностране литературе, потраживања новчаних средстава за различите пројекте до лепих, присних и пријатељских осећања.

Неретко, хрватски уметници писали су писма у Београд ћирилицом, уз неусиљено поштовање мултикултуралности, а пријатељи су им узвраћали латиничним писмима.

О овој лепој комуникацији можемо читати у књизи „Писма у Београд, шта су хрватски интелектуалци писали у 20. веку у Србију” (ИП „Филип Вишњић”) коју је приредио Радован Поповић, наш познати књижевни биограф, публициста и новинар „Политике” у пензији.

У овој књизи можемо читати сама одабрана писма хрватских уметника, а приложени су и неки оригинални рукописи и фотографије учесника у комуникацији, као и индекс аутора писама.

Међу хрватским уметницима и интелектуалцима који су писали пријатељима у Београд били су Антун Густав Матош, Августин Тин Ујевић, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, Бела Крлежа, Владан Десница, Ранко Маринковић, Иван Мештровић, Владимир Назор, Добриша Цесарић, Аугуст Цесарец, Милан Беговић, Антун Бранко Шимић, Милан Решетар, Антун Барац, Љубо Визнер, Владо Готовац, Јаков Готовац, Јуре Каштелан, Игњат Јоб, Миховил Комбол и други.

Имајући увид у њихова размишљања, ставове и потребе, стичемо увид и у слику међунационалних и културних веза између Хрватске и Србије од почетака, па све до осамдесетих година 20. века.

Видимо колико се Тин Ујевић који је почетком 20. века и живео у Београду дивио поезији Душана Матића, Марка Ристића, Александра Вуча, а да је Тугомир Алауповић, Андрићев професор из сарајевске гимназије, песник и политичар, до своје болести, био члан Главног одбора Друштва „Свети Сава” из Београда. Алауповић је 16. јануара 1934. године после тешке операције, у писму Тихомиру Ђорђевићу, угледном српском етнологу, поручио:

„На жалост, моје, моје се наде нису испуниле и ја ћу морати дуго а можда и дефинитивно остати у Загребу. Боли ме и жао ми је да због тих разлога морам поднети оставку као члан Главног одбора Друштва „Св. Сава”. Али, будите уверени да ћу до краја живота остати веран оној лепој и племенитој: Брат је мио…(које вере био).”

– То нису била писма у туђину, то су била писма својима. Епистоле су стизале у српску, а затим у југословенску престоницу, уз пријатељске молбе, и у њима су аутори износили своје стваралачке муке, невоље у којима живе. Ништа тако не открива људе као писма која пишу. Она су чудо једно – права ковертирана књижевност. Било је то време када се мултикултуралност подразумевала као нешто што је нормалан живот. Тек на измаку века почело се говорити о четири стотине километара… – каже Радован Поповић, примећујући још да се у Загребу нормално знала ћирилица и да је постојала обострана комуникација хрватске и српске културе „без икакве принуде било које врсте, без лажи и политичких марифетлука”.

Као посебно дирљиво обраћање хрватских писаца, Радован Поповић издвојио је оно упућено „малом, али честитом издавачу Светиславу Б. Цвијановићу, који је свим писцима, без обзира на веру и нацију, пружао руку, а његова књижара била уточиште писаца са свих страна Краљевине”.

А. Г. Матош говорио је „Идем у Србију, тамо се барем нећу гушити у језуитизму као овдје…”, а у једном од многобројних писама које је упућивао Марку Ристићу, Крлежа каже:

„Драги мој Марко, има и таквих шутња које нам још једино преостају, и та шутња дакле, најмилији мој, лежи међу нама као огромно, тромјесечно ненаписано писмо, те изгледа као огромна мутна поплава…”

Има у овој књизи и писама које је Крлежа упућивао Александру Ранковићу и Радовану Зоговићу. Увршћени су у њу и Андрићеви одговори на молбе да приложи свој прибор за писање за будући Музеј хрватских писаца или да узме учешће у Антологији новије хрватске лирике, поводом стогодишњице Илирства. Оба пута Андрић је уљудно одбио сарадњу, а у оном писму поводом поменуте антологије, од 14. новембра 1933. године, он каже: „Захваљујући Вам на позиву морам да Вам кажем да ми, са мога гледишта, не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија ограничена на једно племе”. Такође, наш нобеловац Тајништву Матице Хрватске упутио је писмо незадовољства због тога што је у том Матичином издању његових „Приповијетки” био знатно измењен стил, језик и правопис (мењано је „четворо” у „четверо”, „свитање” у „свићање” итд.).


Коментари11
80a46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Teodor Šljivovički
Iznenadjen sam, a ako hoćete u uvredjen, iznošenjem neistina, kako u samoj knjizi, tako i u ovom novinarskom tekstu. Ali šta će mo. Arčibald Rajs je imao pravo. Neznam, kako je moguće ovako sakatiti istinu i to na račun srpske kulturne tradicije. Vladana Desnicu staviti za hrvatskog književnika, Cesarić, pa i sam Ivan Meštrović je do svoje tridesete godine tvrdio da je Srbin. Ovakvih koještarija, u hrvatskim i npr. slovenačkim javnim glasilima nema. E, sad, što nam je pamet neobavezan luksuz, i dokle će tako, neka nam je Bog na pomoći.
Dejan Grdelica
Mislim da umetnost rusi sve moguce barijere i da je sve to normalno, komunikacija, saradnja. Irbi i Hrvati pokusavaju da pronadju svoj identitet na pogresan nacin tako sto raskidaju knjizevne i kulturne veze umesto da ih ucvrscuju i nadgradjuju kao sav normalan svet. Koliko ce moci jedni bez druge pokazace vreme koje dolazi. Do tada knjige braco knjige a ne rata i nesrece
grazia grazia@yahoo.com
Odlican uvid u tadasnje razmjenjivanje pisama medju knjizevnicima tog doba. Jedan drugog najbolje razumiju jer vjerovatno i imaju slicne probleme. Nema to veze sa bratstvom i jedinstvom koje je postalo sinonim jedne ishabane fraze koja je sluzila kao pokrice za razna sranja. Zbog toga smo mi i ogorceni ali to nemojte mjesati s ovim pismima. To jest nemojte ih ukaljati ni sa bratsvom i jedinstvom niti sa svojom ogorscenoscu. Ta pisma su primjer cijenjenja svoje kulture i svog pisma a s time i drugacije kulture i pisma. Niko nama nije kriv sto su komunizam najlakse prihvatili Srbi. Ja znam da je bio nametnut mojoj baki i djedu i da ga nikad nisu prihvatili ali nije kod svih bilo tako. Pogotovu kod generala i ostalih koji su decenijama koristili pogodnosti tog rezima a kada su svoj posao trebali uraditi nigdje ih nije bilo.
Kурјак
Његошева мисао (став) у целини гласи: ''Брат је мио које вере био/када братски чини и поступа,/ али они братски с'нама неће/већ крвнички по турском закону.'' Или је у питању велико незнање или се мисао већ 50 година намерно непотпуно цитира ради манипулације Његошевим аутеритетом и ''објављивања'' да је ''брат'' безусловно ''мио'', без обзира на поступања и понашање. После комунистичких интернационалиста и глобалистички интернационалисти су жељни братимљења по сваку цену. Метод је идентичан, намерно непотпуно навођење једне једине реченице-једнако је лажи и манипулацији. Турски закон није неопходно схватити дословно, већ метафорично. Турци као освајачи и окупатори спроводили су насиља и неправде - што је Његош схватао као ''закон'' освајача.
паметњаковићи
изрека се односи на Србе католике и муслимане а не на Хрвате и Словенце, који исту нису могли да примене јер не постоје православни Хрвати (додуше муслимани, тј. цвијет хрватштине постоје)и Словенци...а зато што нисмо применили ту изреку већ ону"нема крста без три прста" о којој прочитај у делу владиуке Николаја "Моје успомене из БОке" смо изгубили Далмацију, Дубровник, Боку и целу Црну Гору...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља