уторак, 23.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13
ИНТЕРВЈУ: ГОЈКО ЂОГО, песник

​Интелектуалцима је боље да ћуте него да ударају главом о зид

После ванредних избора очекујем ванредно стање. Сваки дан по Србији неко утемељава или отвара нове фабрике и запошљава хиљаде радника. Цвета индустрија дрвених фуруна
Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 09.04.2016. у 08:05
(Фото Анђелко Васиљевић)

Гојко Ђого (1940), овогодишњи је добитник Дучићеве награде за целокупно песничко дело и књигу изабраних и нових песама „Грана од облака”, коју су објавили Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице и „Orpheus” из Новог Сада. У образложењу жирија се каже да је Ђого по свом ставу, односу према песништву, по песничком саможртвовању и песничкој судбини, по доследној, храброј и витешкој одбрани своје поезије, и поезије уопште, по одбрани своје части и части песника, јединствена фигура српске поезије.

Шта вашу поезију спаја с поезијом Јована Дучића?

Какав је однос моје и Дучићеве поезије није на мени да просуђујем, то је посао књижевне критике. Могу рећи да, иако волим Дучића, никад нисам следио његов траг. Напротив, тежио сам да се што више разликујем од њега и од сваког другог песника, само тако се стиже до властитог рукописа. Писци се, дакако, ослањају једни на друге, њихови се путеви често укрштају или мање-више додирују, у књижевности и уметности нема самониклих, али то нису чврсто спојени једнообразни вагони на истом колосеку. Може се и различитим путевима ходити у истом правцу. Најзад, могуће је некога наслеђивати и не следећи га. И то су у уметности најбољи наследници.

Постоји ли, ипак, у херцеговачкој песничкој „репрезентацији” нека дубља, завичајна и традицијска веза?

Како да не. Дучић и ја, и још неколико живих и мртвих песника, играмо у истом тиму, у Леотару или Вележу, свеједно. Неко је центарфор, неко центархалф, неко лево, неко десно крило, они што седе на резервној клупи такође су незаобилазни део тима, могу зачас ући у игру и заблистати. И они млади што тренирају у подмлатку сутра могу постати првотимци. За све има места. Менаџери и селектори, као критичари и антологичари, могу понекад мало припомоћи да се неко нађе у првој постави, али не задуго, углавном све зависи од дара. Наравно, сви се разликујемо, свако игра на свој начин, добар тим се не прави од сличних играча. Али наш начин игре вероватно се по нечему препознаје. Са поезијом је као и са фудбалом. Надам се да ова аналогија превише не храмље.

Да ли је Дучић, коначно, добио у српској књижевности место које му припада?

У знаменитој „Антологији српског песништва” Миодрага Павловића, из 1964. године, Дучић је, после дуге епитимије, засео на челно место и поред Попе, ком је и посвећена ова антологија, добио највише простора. То је била и највиша вредносна оцена на коју отад нико није имао примедби. Са пресељењем његових земних остатака у херцеговачку Грачаницу и Дучић се заувек преселио у најблиставије сазвежђе наше поезије.

Књига изабраних песама јесте, неизбежно, и свођење рачуна. Да ли сте, после свега, задовољни постигнутим?

Овакви избори, обично, јесу неки биланс. Али, ово је четврта књига мојих изабраних песама и, надам се, још није време да подвучем црту. Немам разлога да будем одвећ незадовољан, а задовољан, вероватно, никад нећу бити.

У културу се све мање улаже. Зашто култура више никоме није важна?

Наши лидери, јучeрашњи и данашњи, никако да схвате да мали народи, по правилу, немају никакву другу шансу да се умешају међу велике, камоли надмећу са њима, осим у култури и спорту. Будући да ћемо, после пораза нашег оружја, демонизације и комадања земље, још најмање две-три деценије бити на црном гласу, нама су овакви успеси потребнији него икад. Ђоковић и Кустурица данас више чине за Србију, него све наше амбасаде и сви политички прваци. А од угледа земље у свету непосредно зависи сваки бољитак. То је, ваљда, јасно сваком ко није идеолошки острашћен и није у свађи са разумом. Све док не превлада уверење да се на култури и науци темељи свако иоле развијено цивилно друштво, онај „некултурни” проценат државног буџета остаће мизеран какав јесте, а ми ћемо таворити на европском зачељу.

Све је више напада на Републику Српску. Може ли она, уз толике притиске, да опстане?

Српска је крвљу зарађена и без крви неће нестати. Није, верујем, нико толико луд да се, после југословенске крваве драме, упушта у нову авантуру. У сваком случају треба домаћински орати своју њиву, а кубуру прислонити у најближи ћошак – злу не требало.

Из Требиња – краће је до Дубровника, него до Херцег Новог. Како ће се завршити ово расрбљавање Црне Горе?

До Херцег Новог је дужи, кривудав и клизав пут, али вам тамо, ипак, неће разбити кола, као што чине Дубровчани. У Херцеговом граду, са бокељским Србима данас живи бар десетак хиљада херцеговачких Срба, и сваки дан их је све више. Отимање Суторине јесте ненадокнадив губитак, тих седам-осам километара обале одвајкад су била требињска морска врата, али Херцеговци су у Новом код своје куће. Расрбљавање и преверавање Црногораца, зеленашки и комунистички је рецидив, који није далеко ни од Дрљeвићевог усташтва. Ако тај братски раскол не буде ускоро превазиђен, опет ће у Црној Гори брат постати братоубица. Херцеговци подоста доприносе да се то зло у Новом готово не осећа. На другој страни бојим се да Дучићеве „Дубровачке поеме” можда никад више неће имати ону резонанцу какву су имале до последњег рата. Дубровник ће, колико сутра, постати хрватско слепо црево, црвуљак. И даље ће навраћати туристи и остављати понеки дукат, али неће децу. Дубровник ће бити све старији и духовно све сиромашнији. Рагуза ће пожелeти Срба Рагузина.

У тзв. транзицији уништено је све што су претходне генерације створиле. Како ово разарање државе зауставити, има ли нам спаса?

Какав економиста, такав футуролог. Али, 'ајде да се мало играм тзв. аналитичара. Један мађарски песник је рекао да би он врло радо живео у комунизму, тада ћемо у тоалетима сви имати позлаћене шоље, само, ако може, да прескочимо прелазни период – транзицију. И ми смо се наслушали идеолошких и економских бајки, од оних самоуправних до ових евроунијатских. Чекајући да унијатске коке почну да носе златна јаја, пола Србије ће изумрети или одлетети из свог гнезда. Све док политократи, према овако бајковитим пројектима будућности, буду кројили нашу судбину – добра бити неће. Србија ће још дуго личити на неку врсту дивље градње, у којој политичка елита – једна данас, друга сутра – под старатељством страних амбасада и страних центара моћи, једно говори друго ради и, манипулишући вољом народа, брине превасходно о својим интересима.

Интелектуалци су заћутали. Откуда толика апатија, као да је енергија улудо протраћена?

Боље да ћуте него да ударају главом у зид. Или буду водоноше Господару тргова, као оно деведесетих. Не треба им још једна брука. И ћутање је порука.

Чекају нас ванредни избори. Шта очекујете?

Очекујем ванредно стање. Даљинац је чаробна справа, не морам сваки час устајати и мењати телевизијске канале. Не могу се толико веселити. Сваки дан по Србији неко утемељава или отвара нове фабрике и запошљава хиљаде радника. Цвета индустрија дрвених фуруна.


Коментари11
8a54a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Staniša
Intelektualci ćute, ali Đogo daje intervju. Sve jasno.
Јовица
"Све је више напада на Републику Српску. Може ли она, уз толике притиске, да опстане?" Из поезије, новинар се одмах пребацио на националистичку пропаганду. Али песник је спреман, он каже да се Српска мора бранити крвљу. Претпостављам да не мисли на своју крв, нити на крв својих. За крвопролиће угвек добро дођу "они други".
Advokat
Djogo kaže: ''neće bez krvi nestati'' i pored toga, da se bavimo svojom kućom, gledamo svoja posla i da se čuvamo. A vi, Jovice kao da ste iz nekog tužilaštva, volite da pretpostavljate, pa onda to još napišete sami, iz toga izvedete zaključak i poentirate osudom. Ne ide.
Препоручујем 1
deda vukasin iz klepaca
Dobro rece gosp. Djogo neka sute,mislim na "intelektualci", dosta su nas ispljuvali da nas ne moze oprati ni Dunav ni Sava.
борба за касицу и прасицу
Шта смо дочекали мој добри Ђого, да хвалимо даљински. Ретки су они који ћуте с гађењем на смрадљиве.
Kulturno carstvo Nemanjića
Srbima će biti bolje gde god da žive , kada u srspkoj prestonici vlast osvoji srpska intelektualna i politička elita. Nadajmo se da će pomoći i Bog i Sveti Sava, da Srbi obnove carstvo Nemanjća pre svega u kulturi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља