уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Од Заховог „Плана” до Гарашаниновог „Начертанија”

Гарашанин је пројектовао уједињење Срба унутар европске Турске, односно спајање Србије са Босном, Херцеговином и Старом Србијом, уз садејство братске Црне Горе
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 10.04.2016. у 22:05
Душан Т. Батаковић Фото Википедија

Нову књигу др Душана Т. Батаковића „Спољна политика Србије 1844–1867), Начертаније Илије Гарашанина”, недавно је објавио Балканолошки институт САНУ на енглеском језику. Батаковић је у последњих неколико година објавио више запажених монографија, на три страна језика: француском („Француски извори српске демократије 1804–1914”, 2013), енглеском („Косовска драма Србије”, 2012; „Турбулентна декада. Срби на Косову после 1999”, 2013) и руском („Косово и Метохија. Историја и идеологија”, 2014). Упоредо с тим, велики одјек имале су књиге које је приредио, на енглеском језику: најпре „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије”, 2015 (с владиком Максимом) и „Србија у Великом рату. Англо-саксонска сведочанства и анализе”, 2015. Батаковић, као директор Балканолошког института САНУ, већ једанаест година уређује један од наших најцитиранијих научних часописа из хуманистике – „Балканику”, која излази на енглеском језику и у међународној академској заједници ужива велики углед.

Начертаније

О „Начертанију”, подсећа Душан Т. Батаковић, има много контроверзних тумачења, а пише се већ читаво столеће. Најбоље прилоге дали су Драгослав Страњаковић, Љубомир Дурковић Јакшић и Милорад Екмечић. Нова монографија о „Начертанију” и његовом утицају на обликовање спољне политике Србије, све до повлачења Гарашанина с власти 1867, заснована је на подробним архивским истраживањима код нас и у иностранству. Аутор је детаљно проучио грађу из архива Адама Чарторијског у Кракову, растумачивши више од две хиљаде страна докумената на француском језику, пре свега извештаје Фрање Заха, агента пољске емиграције у Београду, по чијем је предлошку („Словенски план Србије”), Гарашанин саставио коначну верзију „Начертанија” из 1844, спис којем је касније додат поднаслов „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1844. године”.

Кроз своју анализу, Батаковић показује да не стоји раширено мишљење да је Захов „План” јужнословенски, а „Начертаније”, српски или наводно „великосрпски” програм: интеракција око састављања не само ових, него и неколико сличних нацрта о спољној политици, на којима су Зах и Гарашанин заједнички радили, јасно указује на снажну међузависност ових програмских докумената. Зах је, следећи инструкције кнеза Чарторијског, вође пољске емиграције, који је у Србији видео стуб будућег окупљања Јужних Словена, у панславистичком заносу у свом „Плану” замислио, сасвим нереално, распарчавање Хабзбуршке монархије уз сарадњу Хрвата и Чеха, и потискивање царске Русије са Балкана. Гарашанин је, међутим, „Начертаније” прилагодио реалполитичким околностима тога доба и усагласио га са скромним војним, политичким и привредним могућностима, тада још увек аутономне кнежевине у саставу Османског царства. Гарашанин је, наиме, пројектовао уједињење Срба унутар европске Турске, односно спајање Србије са Босном, Херцеговином и Старом Србијом, уз садејство братске Црне Горе.

За разлику од многих критичара „Начертанија”, као програма српске експанзије, који је био полазна основа српске спољне политике у следећих 150 година српске историје, расправа које се протегла на другу половину 20. века, све до разматрања у Хашком трибуналу, Батаковић убедљиво доказује да је у питању инклузиван, а не експанзиван план, заснован на проширењу политичких слобода у суседне области с већинским српским становништвом, уз подразумевајућу верску толеранцију.

Гарашанин је, наглашава Батаковић, у складу са развојем међународних околности, а посебно после револуција из 1848, оснажио сарадњу са Хрватима да би, за друге владе кнеза Михаила (1860–1868), као његов премијер и министар спољних послова (1861–1867), радио на стварању Првог балканског савеза, а са бискупом Штросмајером и хрватским политичарима интензивно радио на пројектима југословенског уједињења. Батаковић сугерише да је по „Начертанију”, истицање обнове Душановог царства, само покриће за деловање у конзервативној Европи којом је до 1848. доминирао аустријски канцелар, кнез Метерних. Гарашанин, наиме, није тражио да се Србији припоје Тесалија, Тракија или Албанија, него простори насељени Србима, обележени традицијом косовског предања, дакле по модерним националним начелима, а не по средњовековним феудалним правима.

Посебно занимљива је Батаковићева анализа опречних тумачења „Начертанија” у зависности од времена у којем су настајале поједине интерпретације, најчешће обележене идеолошким и националним предрасудама. Од првог објављивања „Начертанија”, у радикалском часопису „Дело”, крајем 19. века, до откривања Заховог „Плана” и упоредне анализе 1939. године, „Начертанију” се не придају „великосрпска” својства, већ и међу Србима и међу Хрватима позитивна својства, уз повремена пренаглашавања југословенске оријентације, као првој етапи на путу уједињења. Тек је у усташкој НДХ, најпре у „Хрватској енциклопедији” 1942, а затим и у монографији Петра Шимунића из 1944, „Начертанију”, због Гарашанинових аспирација на Босну и Херцеговину из 1844, које су усташе сматрале повијесним хрватским земљама – „Начертаније” добија атрибут „великосрпског” програма српске експанзије.

Батаковићева тумачења, садрже још многе елементе који овој необично занимљивој и можда прекретничкој монографији у нашој историографији, намењеној превасходно међународној научној јавности, дају атрибуте важног научног дела у најбољој традицији европске историографије. Треба очекивати да ће се ова монографија, у догледно време, појавити и на српском језику.


Коментари16
4511e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стари дабар
Како је и могуће причати о империјализму на овим просторима, а не споменути Анту Старчевића, толико слављеног међу Хрватима, а толико неспомињаног међу осталим јужнословенским народима. Тај човек је сматрао да су сви Јужни Словени Хрвати, од Алпа до Тимока. Његова идеологија је била основ усташтва, а тако се и данас понашају његови највернији следбеници, познатији као ''праваши'', тј. симпатизери Хрватске странке права. Шта је била ''Призренска лига'', и зашто се о томе ћути? Шта је била Аустро-Угарска, него чист империјализам. Додуше, ништа мањи или већи него што су били руски, енглески или француски. На концу, сви су се народи у Европи и борили за национално уједињење, и изборили се. Зато данас и не постоје Данци ван Данске, Французи ван Француске, Чеси ван Чешке... (изузев дијаспора по другим континентима). Зовите то како хоћете, али Срби су крваво платили своје уједињење. Нисам сигуран да су остали народи са ових простора толико крварили у ратовима и изгубили неколико милиона људи.
granice
Tetovo je pre II rata bilo Juzna Srbija u kraljevini SHS.
Ognjen
"Тек је у усташкој НДХ, најпре у „Хрватској енциклопедији” 1942, а затим и у монографији Петра Шимунића из 1944, „Начертанију”, због Гарашанинових аспирација на Босну и Херцеговину из 1844, које су усташе сматрале повијесним хрватским земљама – „Начертаније” добија атрибут „великосрпског” програма српске експанзије." Fino sto je Batakovic iscitao hiljade i hiljade stranica gradje iz Poljske, ali mogao je da procita i spise Svetozara Markovica, pa da primeti da kritika ekspanzionisticke politike Velike Srbije datira iz 19. a ne 20. veka.
Dj. Andjumi
I šta je pesnik, pardon, pisac hteo da kaže u svom "Načertaniju" o Načertaniju uz asistenciju - proizvodnju svoje firme? Opet neko čačkanje..............!??
Betty Boop
Gospodine Vlahov, stara Srbija su Kosovo i Raska oblast. Morate procitati nacertanije da biste videli na kako Garasanin razmislja. Jos nesto, sto vi po svoj prilici ne shavatate je da se istorijska dokumenta tumace pogledom vremena kada su nastala a ne iz danasnjeg ugla gledanja.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља