среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:18

Звук и метар у поезији Милосава Тешића

Наредне године, на Благовести, научни скуп, на „Дучићевим вечерима поезије”, биће посвећен песничком делу Милутина Бојића
Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 11.04.2016. у 22:05
Милосав Тешић (Фото Т. Јањић)

Од специјалног извештача „Политике”
Требиње – Двадесет и први зборник, у пројекту поетичких истраживања „Поетика српске књижевности”, а седми у циклусу „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетог века: национални и европски контекст”, посвећен је поезији и поетици Милосава Тешића. Зборник је проистекао из научног скупа: „Звук, метар и смисао у поезији Милосава Тешића”, који је одржан у Требињу, почетком априла, на Благовести, прошле године. Издавачи су Институт за књижевност из Београда и „Дучићеве вечери поезије” из Требиња. На представљању у Требињу, говорили су уредници: Јован Делић и Александар Јовановић.

Пре двадесет и три године, захваљујући Новици Петковићу, подсетио је Александар Јовановић, покренута је серија „Поетичка истраживања”, коју чине научни скупови и зборници о најзначајнијим српским песницима. Први скупови, и из њих произашли зборници, били су посвећени Момчилу Настасијевићу, Бранку Миљковићу, Васку Попи, Растку Петровићу, Владиславу Петковићу Дису, затим класицима српске модерне Милану Ракићу, Јовану Дучићу, Сими Пандуровићу, потом најзначајниим песницима друге половине прошлога века: Стевану Раичковићу, Миодрагу Павловићу, Ивану В. Лалићу, Љубомиру Симовићу, Јовану Христићу, Миловану Данојлићу, а најновији Оскару Давичу, Милану Дединцу, Матији Бећковићу, Алеку Вукадиновићу, Рајку Петрову Ногу, Станиславу Винаверу.

У српску књижевност, истакао је Јовановић, Милосав Тешић (1947), ступио је као готов песник, најпре песмама у периодици, а затим и збирком „Купиново” (1986). У њој је активирао стварна или могућа значења имена места из српске историје и културе и развијао њихове културно-историјске или симболичке могућности, да би у „Кључу од куће” (1991), испитивао присуство и деловање наше древне, делом потиснуте културе у искуству и бићу савременог човека, а у „Прелести севера, Кругу рачанском, Дунавом” (1996), дао песничку слику Велике сеобе у историји и великог прелома у култури крајем 17. и 18. века. У „Седмици” (1999), којом је ушао у најпознатију српску библиотеку, међу плаве корице „Кола” Српске књижевне задруге, обнавља се једна посебна осећајност српско-византијске црквене поезије са њеним формама и преводи из православног обреда у модерну лирику.

У књигама које су потом уследиле: „Бубњалица у пчелињаку” (2001), „Дар и коб” (2006), „Млинско коло” (2010) и „Ветрово поље” (2013), песник је ширио стиховне и тематске просторе своје поезије, бивајући у свакој од њих и нов и препознатљив. Испевао је знатан број антологијских песама, међу којима су поједине, као што су „Благо божије”, „Rosa canina”, „Претрес куће”, „Сентандреја, Iris florentina”, „Има нека васиона” и „Шљива српска”, постале његов заштитни знак.

Милосав Тешић се снажно ослонио на симболистичко наслеђе наше и европске поезије, почев од неговања песничке мелодије, преко хватања једва приметних наговештаја и тананих слутњи у људскоме бићу, до изузетног умећа у грађењу стихова и стиховних облика. Са мало слободе, може се рећи да је наш песник сјединио формално савршенство прве, Дучићеве и Ракићеве, генерације наших симболиста, затим дубоке, ирационалне и подсвесне слутње друге симболистичке, Пандуровићеве и Дисове генерације, са искуством модерне поезије наших неосимболиста, Миљковића и Лалића, пре других, и њиховог односа према сопственој и европској традицији.

Скуп је насловљен „Звук, метар и смисао у поезији Милосава Тешића”, објаснио је Јовановић, да би именовао најважније одлике ове поезије: звучно тело његове поезије, мајсторство у грађењу стихова и стиховних форми, таман и дубок песнички свет, у којем је на најсрећнији начин укрштено лично и предачко искуство. Ваља поменути његово версификацијско умеће и версификаторско новаторство, које захтева посебну стручну анализу. Тешић, по свему судећи, дао је нове подстицаје нашим стиховима: дактило-трохејском десетерцу, јампском једанаестерцу, амфибрашком дванаестерцу и дактило-трохејском петнаестерцу (хексаметру). То јест, створио је нове варијанте класичног српског метра, о чему пише у драгоценом „Поетичком додатку”.

О Тешићу у зборнику, између осталих, пишу: Јован Делић, Радивоје Микић, Петар Пијановић, Бојан Јовановић, Драган Хамовић, Слађана Јаћимовић, Бранко Златковић, Зорана Опачић, Иван Негришорац, Милош Ковачевић, Сања Париповић, Александар Милановић, Бранко Летић, Александар Јовановић...

Наредне године, на Благовести, научни скуп, на „Дучићевим вечерима поезије”, биће, по свој прилици, посвећен песничком делу Милутина Бојића.


Коментари21
ab2eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav K
Kao outsider koji je slabo čitao Tešićeve pjesme rekao bih: a zašto ne ? Zašto ne bi književni teoretičari i kritici radili svoj posao i pročavali nacionalna književna djela ? Tko će domaće pisce analizirati, ako ne domaći stručnjaci ? Sigurno je da u svem ima klanova i strančarenja, no gdje nema ?
Kurjački
Vrhuac mehaničke poezije, bez emocija jer se se svaka reč odmerava na kom će slogu biti iktus, uz obilato unošenje reči iz naftalina. Muzika, pa muzika. Onda idem da slušam Mocarta.
Boško Tomašević
Odgovor g. Draganu Jankoviću. Kultura u kojoj sam rodjen nije mi jedina na svetu, niti imam potrebu da se za njom okrećem. Ima lepših i uverljivijih Hiperboreja nego što su srpske. Biti nepriznat ovde - pa to je darivanje i, zaobilazan put - priznanju. Ja sam Vojvodjanin, višejezičan, višenacionalan i, po prirodi ravničara, imam razumevanja za sve, osim za jednoumlje i jednonacionalnost. Trebinjske pesničke i književnokritičarske brzohode gledam sa Alpa. Od Berlina do Berna - koliko visina samo na tom pravcu ima, koliko ukrštenih puteva na kojima se valja zadržati! Dućić je tek stihoklepačka kotlina na koju su se prilepile domoljubne snene duše, poput Tešića, Djoga i Noga, Bećkovića, Hamovića, Simovića, ima ih još. Mogao bih od jutra do sutra nabrajati ljubitelje račanskih i trebinjskih krugova. Ta poezija sedmog stepena samoj je sebi dovoljna. A tako joj se i ljubitelji okupljaju: oko jednog stola. Svi - dovoljni sami sebi. I medjusobno se nagradjuju. Kakav li je to samo privatni raj!
Марко из Требиња
ВРХОВИ И НЕТАЛЕНТИ. Дучић и Шантић су се мерили са српским врховима српске књижевности. Мали песници из РС не би да се мере са Симовићем, Вукадиновићем, Тешићем. Није РС настала да би неталенти профитирали, него да би српска култура била јединствена и премрежена истовредним критеријумима.
Taња Филолошки факултет БГ
Ако је тако, онда српска култура треба подједнако да је ''премрежена истовредним критеријумима'' и у Требињу и у Београду. Није РС настала да би профитирали (поратни) професори из Србије са великим викенд-хонорарима у РС. Будимо реални, претерало се у Требињу. Марко, учините све да гласате за своје ијекавске сународнике. О њима да прича путујуће позориште (На)шопаловић-критичара из Србије. Ваши најбољи песници из РС јесу талентовани и доказани песници. У српском језику, дабоме. Па организујте са Институтом из БГ (поставите им услов) округли сто двојици-тројици (из РС) заредом да нешто ново науче и критичари из Србије.
Препоручујем 1
Boško Tomašević
Dragana Jankovića, alias izvesnog Nenada, čitaoci "Politike će sada znati što nije čuo za pesnika K. Kavafija (koga on naziva Kafavi), niti za V. B. Jejtsa (koga on naziva Jejst). Nisam siguran da isti komentator pravi razliku izmedju Gadamera i Gargamela. Stoga su frustracije Dragana Jankovića neinteresantne, koliko ni slaganje Jasminke Baždarević sa istim znalcem lokalnih svetonazora. I da svom prethodnom komentaru dodam još i ovo. Na izvesnom stupnju pohvale ovom pesniku koje dolaze od pesnika njemu sličnih kao i od kritičara koji puštaju na volju svojoj samoozvaničenosti postaju puka obest, volja koju raspaljuje slasti nedovoljne savesnosti. Zanosi, kaprici i glosolalije još nisu književna kritika. Gukanje akademiku M. Tešiću uspavljuje potrebu za kritičkim preispitivanjem njegove poezije. A nije mu ni potrebno. Ona je ionako ono što jeste. Da je mogao, sa tolikim objavljenim zbirkama poezije, iskočio bi iz svoje senke. Njegovo delo je njegov apsolut. A to on mora podnositi sam.
Драган Јанковић
Куцачке грешке не могу да пониште надобудност умишљеног „песника" и „естетичара" који не може да опрости сопственој култури што га не признаје па је вређа вређајући Византију и Благовести. Јадно. Овим завршавам одбрану изузетних зборника, с Б(о)Т-у желим да књ. тумачи направе зборник о њему. Било би весело, баш.
Препоручујем 3
Tijana Srpska Crnja
Bila sam Jasminkom u Srpskoj Crnji kada je B(o)T dobio prvu nagradu u životu. Napunio je skoro 70. Niko nije razumeo njegove stihove. Nije bilo aplauza. Pokušala sam da razumem njegovu tremu. Strah. Izgubljenost. Onda sam shvatila sa on nije pesnik. Delovao je uplašeno. Kao svaki stariji čovek bez dela. Zašto taj čovek hoce da bude pesnik? On zna da nije pesnik. Uverena sam.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља