уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:15

Колико вреди заклетва отаџбини

Изгледа да сам у рат отишао сам и сам ратовао, сам се вратио, био и остао ничији – каже Мирослав Радић
Аутор: Гвозден Оташевићпонедељак, 11.04.2016. у 19:05
Мирослав Радић (Фото: Г. Оташевић)

Чачак – Двадесет година Мирослав Радић (54) проверава, ни крив ни дужан, како изгледа људска правда и колико је спора. Пензионисани капетан Војске СР Југославије којег су тамничари у Схевенингену под кључем, на правди бога, држали четири и по године (1.622 дана), признаје да га полако напушта снага, и физичка и духовна.

– Тражим и молим да ми моја држава одговори ко је крив што сам без разлога испаштао. Ако није Србија, ако није ни Хашки трибунал, нека ми неко бар каже да сам успутна штета и да дигнем руке од свега. Али, нико нема потребу да ми одговори. Изгледа да сам у рат отишао сам и сам ратовао, сам се вратио, био и остао ничији – каже Радић за „Политику”.

Он је прошлог петка, преко свог адвоката Светозара Ж. Павловића из Београда, упутио и другу молбу Драгомиру Милојевићу, председнику Врховног касационог суда, да се његов предмет по ревизији прекоредно узме у рад. Прву такву молбу, послату 12. маја прошле године, Милојевић је већ 26. маја уважио и наредио прекоредно решавање, али до данас молилац није добио ништа из највишег суда у држави.

Радић је у јесен 1991. године командовао четом Прве гардијске моторизоване бригаде на ратишту у Вуковару и касније (1995) био, заједно с пуковником Милетом Мркшићем (сада почившим) и мајором Веселином Шљиванчанином, оптужен за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Претресно веће којим је председавао Кевин Паркер из Аустралије, као првостепено, септембра 2007. осудило је Мркшића на 20, а Шљиванчанина на пет година затвора, док је Радић ослобођен сваке одговорности („Није крив ни по једној тачки оптужнице”, објавило је веће). Тужилаштво Хашког трибунала, којим је тада заповедала Карла дел Понте, није уложило жалбу на ту одлуку и практично је признало своју грешку. Из притвора у Холандији пуштен је 27. септембра 2007.

Капетан приповеда да од подизања оптужнице, кад је рат већ био завршен, за њега као да је тек почео. Најпре је изгубио мир, па се почетком овог века две године крио и потрошио сву уштеђевину, а затим га је наша политичка и извршна власт 17. маја 2003. испоручила Хагу. Само девет дана касније у Земуну је умро његов отац Јово. Човеку је препукло срце од туге за старијим сином који му је први пут дошао на гроб четири по године касније. Уследио је Радићев развод од супруге, њихови синови расли су без оца, а Мирослав данас за опстанак зарађује као физички радник на грађевини у Добановцима, док се његов живот из дана у дан урушава.

– Требало је све то издржати. Тужилац Мур је тражио две доживотне робије за дело које нисам починио, а доказано је да нисам ни био на Овчари. Претио ми је доживотном тамницом за нешто што нисам ни видео. Десет месеци од завршне речи до изрицања пресуде били су као вечност.

Он је 17. јуна 2014, дакле пре две године, Врховном касационом суду Србије изјавио ревизију против правоснажне пресуде Апелационог суда у Београду, којом је одбијен његов захтев за накнаду штете од 50 милиона динара. Радић је свој одштетни захтев најпре испоставио Министарству правде, али је био одбијен (10. октобра 2008), а затим је и Виши суд у Београду (октобра 2011) пресудио да је захтев неоснован. Затим је такву пресуду аминовао и Апелациони суд, који, у образложењу своје одлуке, наводи:

„По одредби из члана 560, ст. 1 ЗКП, право на накнаду штете има лице које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног поступка, или је обустављен правоснажним решењем, или је правоснажном пресудом ослобођено оптужбе или је оптужба одбијена. Ова одредба не може се применити на тужиоца (Радића), јер против њега пред органима Републике Србије није вођен кривични поступак.”

У истом образложењу додаје се да је Радић испоручен у Хаг тако што је домаћи суд поступао „по захтеву Међународног кривичног трибунала”, те да је реч о „извршењу међународне обавезе”. То је, дакле, било „услужно хапшење”. Слободе је лишен у београдском насељу Медаковић, 21. априла 2003, а 17. маја у пет сати ујутро предат је представницима МКТ-а.

Радићеви пуномоћници београдски адвокати Светозар Ж. Павловић и Слободан С. Павловић у ревизији изјављеној Врховном касационом суду указују на погрешну примену материјалног права и предлажу да ревизијски суд својом пресудом исправи ту грешку. Они, насупрот Апелационог суда, доказују да против Радића јесте вођен кривични поступак у Србији и да постоји и правни континуитет између одлука суда наше државе и поступка пред МКТ.

У октобру ће бити осам година откако капетан чека да му српско правосуђе каже на чему је. Бар толико заслужује, вели, и додаје:

– Био сам одан грађанин ове државе и ваљда су моја људска права важна још некоме, осим мени самом. Дође неко и покупи те, зароби те, закључа на пет година, затим ослободи и после каже – нико није одговоран. Ако то данас ником није важно, каква се то порука шаље будућим војницима и браниоцима Србије. Значи: дајте све од себе, борите се, а ми нећемо учинити ништа да вас заштитимо ако дође време за то?

Да ли неко уопште може да оспори да су моја људска права повређена, да ми је оспорено право на слободу, да ми је оспорено право на родитељство, и зашто?

Радић је открио своју судбину у овим редовима Андрићевих „Знакова покрај пута”: „Одведу вас зли људи далеко у пустињу гдје нема ни сведока ни свјетлости, одакле се не може никаква помоћ довикати, где човека не штити никаква, ни најосновнија људска правда. Тада сте у њиховој власти и могу да раде са вама шта хоће.”


Коментари22
6b171
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Филип Радовић
Dormit aliquando ius, moritur nunquam. - Pravda ponekad spava, ali nikad ne umire. Tako će se i za Vas probuditi. Nemojte da klonete duhom, već nastavite da se borite kao što ste se pravedno borili za svoju otadžbinu i svoj narod. Nemojte da dopustite da Vas pobede mali i beznačajni već ih porazite pokazujući im svu snagu i čast srpskog vojnika. Srbi su uz Vas!
Ilke
Koji bre generali i admirali, oni samo brinu o svojoj guz... nikad nisu to bili ljudi vec obican sljam koji se krio iza svojih cinova i polozaja i samo su gledali kako da dograbe sto vise. Na jednoj ruci mozes da izbrojih postene za zadnjih 50 godina. Nema sta da se nadas od ov e jadne i bedne drzave, niko nas ne smatra ljudima. Casno si sluzio svojoj drzi a dobio si nista. Kroz istoriju Srbi nikada nisu voleli svoju vojsku, samo se sete pred rat a kada to prodje zaborave nas. Ucim svoje potomke, da kada dodje stani ili pani, da drzava gori, da pokupe svoje stvari i da odu iz nje jer kada stane oni posle ispastaju koji su se borili za cast i obraz i spasenje naroda. Zalo sno je sto sam radio u takvoj vojsci, stidim se samog sebe sto sam bio jedna obicna budala i sto se nisam pokupio i otisao van pa neka vade oci oni koji su zakuvali. Nevino provesti 6 godina u zatvoru a da te ti isti politicari koji su se najvise lupali u grudi sada sutiraju, ako tako nam i treba kada smo glupi.
Ilija
Miroslave, tvoja borba je izgleda samo tvoja. Nema države, nema Ministarstva odbrane, nema UVPS, nema Kluba generala i admirala da se stave u tvoju zaštitu. Tako je sa svima nama vojnim penzionerima koji smo ratovali od Slovenije do Kosova. Postali smo građani drugog reda jer smo ostali živi, jer nismo izginuli. A samo smo izvršavali naređenja gore nabrojanih. Danas, kao diskriminisani građani, prinuđeni smo na ulici da se borimo za naša prava. Izdrži druže, pravda je na našoj strani. DO POBEDE nad izdajnicima.
Филиповић Милутин
Шта да се каже после толико година, осим: Јадан и бедан однос државе ( посебно сваке власти после 5 октобра) према припадницима војске, а нарочито према онима који су бранили своју домовину и извршавали све постављене задатке. Допада ми се коментар "Zika virus" a посебно у вези Љубодрага Стојадиновића, коме је војска све дала, а он њој скоро ништа, осим неколико књига памфлета у којима пљује по својим колегама ( генерал Младић, генерал Павковић и тд.)
Zika virus
Novinar "Politike" Lj. Stojadinovic napisa nesto u stilu da zivimo u kosmaru. Bar bi on, kao bivsi kolega, mogao da se osvrne na Vas slucaj. I da pomene Bojovica, Pantica, Djukica i jos mnoge znane i neznane. Medjutim,, mnogi su prespavali rat, sto u zemlji, sto u inostranstvu pa kako da od takvih ocekujete neku pomoc. Mi smo okupirani, okupatori su instalirali svoje marionete, a njima ljudi kao Vi samo smetaju, podsecate ih koliko su jadni i bedni.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља