среда, 25.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 14.04.2016. у 08:05 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Трагедије патријархата

„Моје дете“, текст Стојан Срдић, режија и адаптација Ана Ђорђевић, Београдско драмско позориште, Нова сцена и „Дрита“, текст Даница Николић Николић, режија Ксенија Крнајски, копродукција Народног позоришта Ниш и Пулс театра Лазаревац, београдска премијера на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта
(Фото БДП)

„Моје дете“ Стојана Срдића је савремена драмска приповест о тескобним животима у ромским заједницама, фрагментарне структуре, сачињена од четрнаест призора. Писац ископава важне и осетљиве друштвене теме, насиља у породици, немогућности образовања, пакла бирократије, немоћи закона у спровођењу правде. Полазећи од догађаја који се одвијају у беди животарења на друштвеном дну, Срдић гради породичну драму универзалног значаја, трагично обојену, оглед о неуништивој борби за преживљавање.

Праизведба ове драме на Новој сцени Београдског драмског позоришта, у режији Ане Ђорђевић, скоро документаристички је огољена, дискретно стилизована, естетски и значењски прецизна. На стилизовано утврђеној сцени је оклембешен тепих, изнад је закачен облачак, а по поду су набацане цигле и лутке, које тумачимо као симболе разореног дома и расутог детињства (сценограф Милица Вучковић). Глумци психолошки деликатно стварају ликове, битно обраћајући пажњу на искварену верзију српског језика, са ромским акцентом (сценски говор Љиљана Мркић Поповић).

Посебно је сугестиван наступ сјајне Јоване Гавриловић која ствара лик силоване десетогодишње девојчице Ранке. Она доживљава видљиву трансформацију, од скрханог, преплашеног детета, до самоуверене и зреле девојке, након пакла одвајања од породице, посебно од мајке Мирке (Ивана Николић) која ју је одвела у сиротиште да би је спасила од силоватеља, тече Зулета (Владан Милић). Боркан је искрено брижан Ранкин отац (Андреј Шепетковски), а Мишко њена новопронађена љубав (Младен Совиљ). Јелисавета Орашанин строго и преовлађујуће безлично (оправдано), игра различите ликове, круте представнице система: од шалтеруше у бироу рада, преко докторке и полицајке, до васпитачице у сиротишту. Избор да ове различите представнице државних институција игра једна глумица значењски је ефектан јер показује да су сви сегменти друштва озбиљно зарђали, отелотворује се идеја потпуно безнадежне трулости система.

Радња се приповеда у сликама, а упадљива трубачко-гитарска инструментална музика између њих наглашава трагичност, кроз контраст оргијастичке буке (композитор Владимир Петричевић). На плану режије, фино су уметнути поступци стилизације и поетских коментара. Они изражено театрализују, ритуализују игру, подижу је на ванвременски ниво. На пример, лик Институције (Орашанин) која је згрбљена у ћошку, у полумраку, чврста је статуета ужаса система, или надреални плес мртве Мирке у белој хаљини, који сугерише постојање метафизичког присуства, насупрот физичком одсуству.

Тема страдања жена кључна је и у представи „Дрита“, насталој према историјској трагедији Данице Николић Николић, идејно врло занимљивој, мада стилски помало неусаглашеној у погледу укључивања говора у стиху. Радња се дешава током Првог светског рата у Албанији. Главна актерка је Љубица (Ана Јовановић), Српкиња која је купљена као робиња, постала Дрита и остала да живи три године са Бесимом (Александар Маринковић) и Бесартом (Јасминка Хоџић).

Редитељски приступ Ксеније Крнајски је минималистички, поетски стилизован. Сцена је визуално врло елегантна (сценограф Дејан Пантелић, костимограф Соња Которчевић), игра глумаца је коректна, док је сценски покрет повремено трапав, нарочито у љубавним сценама између Дрите и Бесима. Режија фино истиче густо идејно ткање комада, слојевито разумевање појмова части и патриотизма. На пример, уводни дијалози између три Српкиње које страдају у Албанији су раније снимљени. Док оне стоје у полумраку, слушамо њихов разговор путем звучника, што успоставља извесну дистанцу према догађајима, кочи патетику и распирује критичко сагледавање. Представа почиње песмом „Тамо далеко“, а завршава се агресивно иронично, песмом Секс пистолса „God save the Queen“, након трагичног расплета. Укључени су и симболички призори, на пример Бесарте која хода у круг, немајући излаза, јер је и она трагична фигура, жена која се не пита ни за шта, па ни за долазак друге жене у њену кућу. Жене су у „Дрити“, као и у представи „Моје дете“, жртве патријархата, и прошлих и данашњих друштава које грубо воде мушкарци.

Коментари5
2b2a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vojislav Todorović
A propo komentara osobe koja se potpisuje sa Kosingas. O predstavi "Drita", može se raspravljati kao i o svakoj drugoj. Rediteljka je u velikoj meri skratila tekst Danice Nikolić Nikolić, što autorima nikad nije pravo, ali reditelj svakako ima pravo na to. Napad na Danicu, međutim, očigledno nema veze sa pozorištem i predstavom "Drita", jer zaista ne vidim kako bi to najjači utisak nekoga ko je došao u pozorište sa namerom da gleda predstavu gostujućeg teatra - od svega ostalog pozitivnog i negativnog, mogao da bude - ime autorke. Očigledno je da Kosingas ima neki privatan problem sa Danicom, pa se krije iza pseudonima; a Danica i ja, koji sam uzgred Danicin suprug, naslućujemo ko bi to mogao da bude. Svakako osoba koja nije vredna pomena u kontekstu umetnosti. Inače, Danica je jedan od laureata Mihizove nagrade, priznat dramski autor, romanopisac i kolumnistkinja koja ima veliki broj čitalaca. Možete je čitati dva put nedeljno na portalu "Slobodna riječ", pa prosudite sami.
Косингас
Представе су без везе и немају додирних тачака са културом и позоришном уметношћу, већ више подсећају на политичке памфлете! Најјачи утисак је, ипак, психичка оптерећеност особе која се презива Николић и удаје се за човека који се такође презива Николић, да би задржала "своје" Николић и додала "његово" Николић, и као резултат овакве психијатријске папазјаније имамо "уметницу" која се зове Даница Николић Николић! Да није туижно било би смешно!!!!
omar abu el rub
Za "patrijarhat" kao i za "matrijarhat" je uvek potrebno min. dvoje....
Sasa T.
Nisam gledao predstavu ali jedva cekam, tematika i potresna prica o kulturi Roma- coveka u getoima nasih periferija gradova je poligon za mnoge licne ali i pozorisne drame.
kritika
Kao po obicaju odlicna kritika - razumljiva, obrazovna, metodoloski besprekorna i analiticna. Ukratko, kakva kritika ( uopsteno za film, literaturu, slikarstvo,...) treba da bude . Bravo za "Politiku" ( mogla bi da da veci prostor autoru - na primer neki feljton o pozoristu, istoriji pozorista,...) i cestitke (i hvala) autoru

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља