петак, 15.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:50

Пол Валери у Трешњевици

Слушам, ватра пуцкета. На супротној страни брда, у Коритима, мотрим светло. Обрадујем се, нисам сам, помислих
Аутор: Мирослав Тодоровићпетак, 15.04.2016. у 08:15

Случај је удесиo да се после неколико година сретнем, испред књижаре „Форум”, са негда знаним писцем радио-драма и приповедачем Р. П. „Погледај”, и руком покаже на излог књижаре у коме шљаште наслови: „Убиство због дроге”, „Отето срце”, „Крвава срећа”, „Поноћни зликовци”. Злате се слова аутора. И ово је, каже, дело велике завере. Прво комунизам, да научимо да не радимо, онда су нам заједничку државу поцепали ко свиње масну торбу, па су нас бомбардовали, а сада нас ментално разарају, свест да променимо како њима пасује. Зато сам писаћу машину спаковао, јер Балзак бити не могу, а ни ти Пол Валери нећеш постати у Трешњевици. Треба се држати Борхесове мисли да је важније оно што смо прочитали него шта смо написали.

Он тако, а ја муку мучим око регистрације свог убогог „газдинства”. Пишем министарству пољопривреде, указујем на заврзламе, питам: „Да ли зна министарство да је Србија земља пустих села и гладних градова?” Добих одговор 22. марта (kabinet.info@minpolj.gov.rs): „Захваљујемо Вам се на обраћању, као и на труду који улажете да нам пољопривредно земљиште буде обрађено и незапуштено.” (Ивона Ранковић). Напуштено и пусто, не виде да је скоро 2.000 села празно. Неће да обрађују земљу. Сви хоће хлеба без мотике. Одавно је речено да је боље бити последњи у граду него први у селу!

У мом сеоском дневнику пише: „Кад читамо биографије Срба, обавезно налазимо како им је први животни успех био кад су успели да побегну са села. Такви село носе као страх и казну, а не љубав према поседу и поштовање предака. Наравно, сведоци смо разних муљавина земљом и земљорадницима, дилом лопужа и хајдука од много врста, а све некако уз прећутну бар сагласност државе. Зато не верујем да ова земља и овај народ могу у догледно време да култивишу сеоски посед, село, унутрашњу Србију.”

Они што о судбини села одлучују не прочиташе у „Политици” онај потресни текст „Трагедија српског села Рашке области”, који и сам доживљавам и узаман понављам завршну реченицу: „Ко спасе српско село спасао је Србију”; не гледају на ТВ „Задњу кућу”.

Важна је бирократија, такса да се плати. У катастру покажем уплатнице и – клик, добих уверење. Па то може свуда да се добије, да се људи не муче, да не дангубе! „Може”, каже службеница, „али се још не практикује.”

За попуњавање формулара већ отворен биро. Уместо за пиво, чича плати да му листове испуне. Попуњава незапослена професорка, сналази се.

И стигнем у село, а снег поче да пада. „Како пада”, пита пријатељ у телефонском разговору. Као што пада, велим, и ложим ватру, димним сигналима да огласим повратак, ако повратка још има. Из већ празног села, два старца одоше 24. марта на онај свет. Био на сахрани. Лица озбиљна, ветром шибана, дува ветар, чујем како говоре да се само на гробљу срећу. И да је тамо боље, јер отуд се нико вратио није. Притиска пролећни посао, а време не да да се ради… За политику нико не хаје, не иде политика и мотика.

Огласна табла прекривена умрлицама. Све их је више. Од бомбардовања, од прскања и хемије, тако мисле, а не мисле, и не могу ништа да промене. Повећао се и број половних аута. Све је више и секонд-хенд продавница…

На пијаци уместо поздрава питања: Јеси ли прско? И прско, и прсо! Нема ко да ради, немаш коме да платиш. Купим од чиче Милутина ракију. Боља је од бога, вели. Узме памет увече, ујутру врати, бог када узме, не враћа. Чича из села Шареника, пензионер, радио у Г. П. „Прогрес”, фирма пропала иако се звала „Прогрес”. Био код приватника до пензије. Сада код њега раде три пензионера из Крагујевца. Некад правили аутомобиле, сада окопавају малињаке и воћњаке. И не само код њега, код многих, већ остарелих домаћина, пензионери из разних градова надниче од Ђурђевдана до Митровдана. Шаљу паре деци која чекају посао, да плате комуналије. Књига о томе да се пише, али ово време иште друге теме.

О томе мислим док са све мање снаге радим у малом малињаку. И опомињем пословицом: Питаће те старост. Мене, и не само мене. Повезујем, орезујем, а киша ромиња. Са ТВ пљуште обећања, Бора пева: Биће боље, неко виче…

Слушам, ватра пуцкета. На супротној страни брда, у Коритима, мотрим светло. Обрадујем се, нисам сам, помислих и наставих да читам поезију Пола Валерија. Кад не могу да будем, могу бар да читам.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици


Коментари6
9ba02
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

moj deo sveta
sjajno! pisite dalje. ovo je za roman. hronika nasih dana.
Б.Б.
Топло ,истинито и тужно.
Dragoslav Mišić
Bravo Miroslave!
predrag pavlovic
Miroslav je "genijalac". On uporno I dobronamerno opominje Narod I Drzavnu Upravu da preduzmu nesto,sto bi sprecilo ili usporilo propadanje sela ali neuspeva. Narod nemoze da uradi mnogo bez pomoci Drzave a ona nece. Valjda ima preca posla? Iz nasih "Tresnjevica" poteklo je puno inteligentnog Naroda. Kako sela propadaju tako se smanjuje I priliv iteligentnog zivja. I sta nam ostaje? Mediokritet.
Деда Звонце
Брилијантно! Морала би ,,Политика" (а и сви остали) што чешће да отвара простор оваквим причама. Захвалан!
наташа
Деда Звонце,Политика је увек тамо где треба.Овде нема наших коментара,што је показатељ колико нам је стало до села.Браво за деду и Политику која опомиње.Чује ли неко тугу која долази са њива,воћњака и винограда?
Препоручујем 12

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља