У приватизацији прљав новац улазио је у Србију колико је и како је хтео. Када прљав новац уђе, он „зароби институције”, а та земља постаје „заробљена” држава, што је дефиниција Светске банке. Другим речима, институције не раде за опште интересе него за појединце.

То је случај као и с „Панама папирима”. Новац иде у Панаму да би се опрао. А само су изговори да бизнисмени тамо послују да би били ефикаснији и имали приватност. Они иду тамо, где их нико не контролише. Србија ништа не предузима да то истражи, а морала би, ако жели јаке институције и владавину права.

Овим речима Данило Шуковић, некадашњи члан Савета за борбу против корупције, коментарише аферу сакривања новца у пореским рајевима и повлачи паралелу са приватизацијама у Србији.

Он додаје да су и они сами у Савету својевремено дошли до сазнања да  ни за једну приватизацију предузећа у Србији није тражено порекло новца. Потврду за то добили су из ОЕЦД-ове анализе о ефектима приватизације у Србији.

Прање новца и питање утаје пореза актуелизовани су прошле недеље када су из адвокатске канцеларије „Мосак Фонсека” процурели такозвани „Панама папири”. Реч је о поверљивој документацији која је открила да су многи светски политичари склањали свој капитал у порески рај, каква је Панама.

Најпознатији случај прања новца у приватизацији је то што је бизнисмен Миле Јерковић оптужен да је многобројне фирме купио криминалним новцем Дарка Шарића.

Примери да је новац „опран” су и када неко преплаћује нешто што купује па на пример, хотел који вреди милион евра плати два и више милиона. И докапитализација неког предузећа може да послужи за прања пара, јер новим уплатама власник вештачки повећава вредност предузећа.

Кеш у финансијске токове улази на илегалан и легалан начин. Тако је Вера М. избеглица из Хрватске продала пре неколико година кућу у Славонији. Добијени новац, више од 20.000 евра, у Србију је унела у торби, враћајући се аутобусом из Славоније.

– Када сам паре однела у банку, питали су ме за порекло. Одговорила сам да сам продала кућу, а они су само тражили на увид купопродајни уговор што сам и показала – каже Вера М.

Добри познаваоци трансакција између Србије и Хрватске, кажу, да постоји и други начин преноса готовог новца, а један од њих је и да купац Хрват дође у Србију и у кешу исплати пазарену некретнину.

На сличан начин, много готовине унели су и наши људи с Косова и Метохије, БиХ од продаја својих кућа и имања.

Стручњаци кажу, да се у оваквим ситуацијама не ради ни о каквом прању пара. Реч је о легалној готовини од продаје имовине, или новца добијеног наслеђем.

За разлику од Србије, у Немачкој је немогуће неку имовину наследити, а да за то не зна држава. При наслеђивању сваки део имовине вреднији од 100 евра пажљиво се урачунава у суму која се наслеђује. У Србији, према Закону о спречавању прања новца и борби против тероризма

само кеш већи од 15.000 евра подлеже испитивању порекла пара.

Милан Шкулић, професор Кривичног права на Правном факултету у Београду, каже, да се у случају прања новца ради о новцу из кривичног дела или од избегавања плаћања пореза који се убацује у легалне токове. Новац добијен наследством или поклоном то није.

– Прва фаза у прању новца је да се кеш од, на пример, наркотика убаци на неки рачун. У свету постоје специјализоване банке за то. Следећа фаза је да се тај новац даље трансферише и на крају врати власнику. Трагове новца је тешко пратити и може да се деси да се траг новца изгуби – каже Шкулић.

Многи улагање руског капитала у Црној Гори виде као „студију случаја” прања пара, а тај новац није стигао у коферу, већ је исплаћен преко рачуна, што значи, да је на некој другој дестинацији ушао у финансијске легалне токове.

Овај стручњак подсећа да је конверзија многобројних европских валута – марке, франка, гулдена у евро послужила и за прање новца, поготово из иностранства. На крају тог процеса замењено је три пута више пара него што се очекивало, што може бити последица погрешне процене колико грађани новца имају, али и прања пара.

Многи су склони да за то што се 2003. године у систему Србије појавило три пута више пара оптуже тадашњег гувернера Народне банке Млађана Динкића. Шкулић, међутим, каже да се мора имати у виду време када се то догодило, а то је да је замена новца рађена после 10 до 15 година ратова и санкција, када грађани нису имали поверења у банке, већ су новац држали у сламарицама.

Он још једном наглашава да сваки кеш није нужно сумњив и да имати готовину није нелегално. Поготово због наше историје да су банке опљачкале грађане, „уместо да грађани пљачкају банке”.

Држава у контроли промета готовине, каже Шкулић, треба да нађе праву меру. Претеране провере нису добре, уплашиће грађане и они ће одустати да полажу новац у банке или од инвестирања.

У Србији многе ствари велике вредности могу да се купе кешом, док предузећа послују преко рачуна. Станови се купују преко рачуна, а новац може да потиче из уштеђевине. И ни по чему не мора да буде споран.

Начини прања новца стално се мењају, јер се мењају и одговори државе. Перачи пара и даље, наравно, купују куће, станове, земљу, али новац улажу и у кеш интензивне делатности (оне у којима има много готовине), као што су грађевина или угоститељство. Увек су актуелне и спољна трговина и фиктивне фактуре.

Код нас су политичари више пута најављивали хитно доношење закона о пореклу имовине, чија би сврха била избегавање утаје пореза, јер је нелогично да неко с платом од 50.000 динара вози БМВ. Томе се и до сада, методом унакрсне процене прихода и имовине, могло стати на пут. Међутим, Пореска управа никада није саопштила да ли је открила макар један такав случај.