недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03

Отисак палца у Ужицу

На питање ко је и са чијом дозволом срушио кућу Љубомира Стојановића, требало би да одговори српска јавност
Аутор: Милош Ковићсубота, 16.04.2016. у 08:30
Тренутак рушења куће Љубомира Стојановића (Фото лична архива)

Ужичани су годинама, у центру града, пролазили поред руине од куће у којој се родио Љубомир Стојановић (1860–1930), председник Владе Краљевине Србије, министар, историчар, филолог, професор Велике школе и члан Српске краљевске академије. Последњих месеци њена фасада била је окречена, и на себи је имала плочу са основним подацима о свом великом житељу. Али, нико се није потрудио да застакли њене прозоре, нити да закључа врата. Кућа Љубомира Стојановића била је, тако, склониште за птице и псе луталице.

Ужичани су увелико сумњали да је намерно препуштена времену и пропадању, јер се неком моћном и богатом свидела њена „атрактивна локација“. Све што се могло сазнати било је да је кућа после смрти Љубомира Стојановића била препродавана и да није била под заштитом Републичког завода за заштиту споменика културе, нити Завода за заштиту споменика из Краљева, пошто је процењено да нема архитектонску вредност.

У понедељак, 11. априла 2016, пролазници су видели раднике на крову куће Љубомира Стојановића. Сведоци кажу да су се обрадовали, јер су помислили да је коначно почела њена реконструкција и спасавање. Убрзо су схватили да је ови људи не лече, него разарају. У уторак је почела огорчена преписка на друштвеним мрежама и размена фотографија које су приказивале раднике и машине који у по бела дана, у центру града, руше кућу једног од највећих Ужичана, док пролазници беспомоћно стоје и гледају. У људима се обновило, притајено али очигледно врло живо, осећање огреховљења, због тога што су пре неколико деценија дозволили да им на сличан начин сруше кућу Милутина Ускоковића. Прошлог уторка, од куће Љубомира Стојановића у Ужицу остала је само гомила рушевина.

То што се у Ужицу збило намеће низ питања. Три су најважнија. У чему је значај овог догађаја? Ко је и са чијом дозволом срушио кућу Љубомира Стојановића? Како спречити овакве догађаје?

Да бисмо одговорили на прво питање, потребно је да знамо чија кућа је прошлог уторка срушена у Ужицу. Љубомир Стојановић је, наиме, својим животом и јавним деловањем сведочио да је морал у српској политици не само могућ, него и неопходан. Био је председник Самосталне радикалне странке, грађанске левице, која је изнад свега стављала верност начелима демократије, друштвене солидарности и патриотизма. Сами „самосталци“ своју странку су, у време скандала због поигравања краља Александра Обреновића законима и уставима, и његове женидбе Драгом Машин, називали „моралном жандармеријом“. Стојановића су савременици, због његове строге начелности, храбрости, изразитог патриотизма, скромности и стављања општег интереса изнад личног, поредили са римским сенаторима из времена републике. Као министар, представнике странака примао је стојећи, да би спречио „пријатељска посредовања“ и губљење времена. Када му је 1912, у скупштинском клубу, један страначки пријатељ узгред поменуо да је он ипак, као бивши премијер, министар, члан Државног савета и професор Велике школе, за разлику од посланика из унутрашњости и са села, имао приходе са разних страна, Љубомир Стојановић је напустио место вође странке, посланичко место, одрекао се свих редовних прихода и почео да живи само од хонорара које је добијао за стручне чланке и монографије. Хранио се на најскромнији начин у кафани „Касина“ на Теразијама и упорно спречавао покушаје Љубомира Давидовића и Милорада Драшковића да му, уз његове јевтине оброке, поруче и вино. Одбијао је молбе страначких пријатеља да се предомисли; његове одлуке биле су коначне и неопозиве. Да ли је, дакле, случајност то што баш данас, у распродатој држави, разореној саможивошћу и партијском корупцијом, у којој су насиље и разметање неваспитањем постали друштвена норма, срушисмо кућу Љубомира Стојановића?

На питање ко је и са чијом дозволом срушио кућу Љубомира Стојановића, требало би да одговори српска јавност. Један текст у новинама, сам по себи, мало тога може да промени, али хајде да видимо да ли би, ипак, могао да нешто покрене?

Коначно, шта чинити? Не би требало да очекујемо било какву помоћ и подршку државе. Народни посланици више не представљају и не заступају нас, него своје странке и своје страначке вође. Осећање беспомоћности и напуштености које тако добро познају не само становници Ораховца или Велике Хоче, него и Савинца, Ужица и Београда, јесте системског порекла. То што поједини Ужичани и Друштво историчара Ужица, упркос покушајима, нису успели да спрече рушење куће Љубомира Стојановића, не значи да је такав вид деловања јалов и погрешан. Једини начин је удруживање на локалном нивоу, између људи који се међусобно познају, суграђана, суседа, парохијана, колега, пријатеља. То је слично ономе што су Љубомир Стојановић и његови радикали, угледајући се на Швајцарце, називали локалном самоуправом. Само се не сме радити на махове – отпор мора да буде упоран и непрекидан. Људи са тестерама посекли су храст запис, стар шест векова, изненадно и брзо, тек пошто су сачекали да попусти пажња мештана Савинца и њихових пријатеља. Сличан рукопис, или, боље речено, отисак палца, видљив је и у Ужицу. Време је да научимо да дешифрујемо овај варварски потпис.

Историчар, доцент на Филозофском факултету у Београду


Коментари20
af9c8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

UE1
Igre oko ove lokacije su počele još oko 2009 godine, ao tome izgleda najviše znaju g-Murić i g-Pajović koji su tada pomerali i nebo i zemlju da odredjenom investitoru, za određenu apanažu obezbede ovu atraktivnu lokaciju. Tada su sprečeni da to urade , ali izgleda da ni ivi danas nisu imuni na ''apanaže''.
Подешавање историје
Можда је кућа Љубомира Стојановића непријатно сведочила о стварном и могућем па је за неке боље да је нема.
Dinka Latinka
To da cemo porusiti I unistiti nije nista za cudjenje, tu smo bez konkurencije, a da li cemo I kada nesto sagraditi I stvoriti - e, to je vec interesantna tema za razgovor. Uzice je do te mere unakazeno sa neodrzavanim ( prava rec- propalim) kucama I zgradama, da nemam bas nekih emocija ako je jedna od njih srusena. Kad bi na primer u parku, u gradu, nikla lepa klupa I dostojna tabla sa kratkom biografijom I likom Ljubomira Stojanovica, bilo bi u takvom gestu vise dostojanstva nego u sramotno zapustenoj kuci. Kada lesinarima za oko zapadne plac, nema toga sta nece srusiti da se domognu cilja. Spomen kuca cuvenom sugradjaninu je maciji kasalj, cekajte dok pocnu rusiti I otimati ljudima I porodicama jedina prebivalista.
УЕ
До пре годину,када је почела прича са рушењем куће,нисам много знао о Љубомиру Стојановићу, признајем,ван онога што сам могао прочитати на плочи која је стајала на његовој родној кући. Туда идем на посао сваког јутра и враћам се,послеподне. За Љ. Стојановића се не бринем, он је себи за живота подигао споменик својим делом. Успомена на њега ће се боље чувати настављањем његовог филолошког рада кроз Фондацију, или бар да неки политичар почне угледати на њега и његове поступке, како је указао г. Ковић. Тако ће му бити одата много већа почаст него чувањем по сваку цену ружног и неугледног кућерка у строгом центру града. Али, велико- Срби не би били то што јесу, када не им не би била важнија форма од суштине. И када не би искористили прилику за мало ламентирања и кукњаве, и, незаобилазног, помињања Тита...
Zoin Mihailo
U reči: Užičani srušili rodnu kuću zbog robne.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља