„Европа се није плашила српске челичане, али се и те како плаши кинеске.” У овој реченици коју је, у интервјуу нeдељнику „Нин”, изговорио премијер Александар Вучић садржана је суштина преговора на релацији Београд–Брисел када је о приватизацији железаре реч.

Ништа није готово док се у понедељак са Кинезима не потпише уговор, рекао је председник владе. Међутим, судећи према изјави Мајкла Девенпорта, шефа делегације Европске комисије (ЕК) у Београду, ништа није готово ни после понедељка. Заправо, надзор Брисела над оним што се дешава у Смедереву тек тада ће почети. Формално, Европа нема начин да спречи потписивање комерцијалног уговора између две компаније, које, при том, долазе из земаља које нису чланице ЕУ. Међутим, Брисел има механизме, да касније од кинеског „Хестила” (енглески „Хбис”), тражи да у буџет врати износ „преплаћене” државне помоћи. Зашто би Европска унија то радила? Из веoма једноставног разлога и искључиво у намери да заштити своје произвођаче челика. Што више Брисел одмогне Кинезима, то ће више помоћи европској индустрији. А какву главобољу Кинези задају Европи ових дана најбоље зна британски премијер Дејвид Камерон, коме не полази за руком да прода „Тата стил”. Пре неколико недеља индијски инвеститор најавио је повлачење са енглеског тржишта и тиме у питање довео 14.000 радних места. Џереми Корбин, лидер британских лабуриста, израчунао је да је, кад се додају и зависне индустрије, под знаком питања чак 40.000 радних места, а управо је превелика понуда јефтиног челика из Кине угушила „Тата стил”, највећу британску челичану.

Мајкл Девенпорт, шеф делегације ЕУ у Србији, истакао је пре два дана да је ЕК поставила питања у вези са продајом „Железаре Смедерево” и очекује одговоре власти у Србији. Он је потврдио да је у Бриселу претходних дана било дискусије на тему приватизације српске челичане. Према његовим речима, делегација из Србије је представила своје планове за железару, а представници ЕК су поставили одређена питања у вези са тим. Прецизирао је да је реч о државној помоћи.

Простор за надзор овог посла са Кинезима Бриселу оставља Протокол пет Споразума о стабилизацији и придруживању. По њему, укупан износ државне помоћи не сме да пређе 50 одсто будуће кинеске инвестиције. Само исплата зарада радницима у периоду од 2012. године до 1. фебруара 2015. буџет Србије је коштала укупно 300 милиона евра, а „Хестил” је за преузимање челичане понудио 46 милиона евра. Што значи да Београд сада треба да убеди Брисел да ће будуће кинеске инвестиције бити двоструко веће од укупне државне помоћи.

Према нашим сазнањима, Београд покушава да убеди Брисел да та мера исплате зарада радницима железаре није била изолована, односно да је држава покривала трошкове плата и многим другим компанијама у државном власништву. Међутим, преговарачи из Брисела инсистирали су на томе да се кредит Фонда за развој, који је железари одобрен крајем 2014. године у износу нешто мало већем од 100 милиона евра, такође урачуна као државна помоћ. Управо тим новцем купљене су сировине захваљујући којима је железара до сада успела да одржи производњу и покрије трошкове исплате зарада. Због тога је став Брисела, како сазнајемо, да то де факто јесте била субвенција државе. Такође, ЕК рачуна и индиректну помоћ државе: попут јефтиније или бесплатне струје и гаса, пореских олакшица и слично. Са друге стране, Ана Соубри, британска државна секретарка за бизнис, истакла је пре неколико дана да Велика Британија још од октобра прошле године индиректно помаже челичној индустрији. Како је истакла, произвођачима су изашли у сусрет и када је реч о антидампинг мерама, али и када је реч о цени енергената. Из Брисела, у овом случају, није било опомене да и Енглеска индиректно помаже своју челичну индустрију.

– Мислим да ЕУ није сасвим принципијелна – каже Милојко Арсић, професор Економског факултета. – Али, то је прилика за нас. Ту је простор да у преговорима тражимо неке повластице које су неке друге земље избориле за себе. Ако су намере Кинеза озбиљне, мислим да треба да идемо у посао с њима, па да се онда изборимо са Бриселом – закључује.

Арсић додаје да је позиција Београда сада незавидна, јер ће Брисел надгледати да нема неке прикривене државне помоћи, контролисати оно што је у прошлости уплаћено на рачун железаре, као што ће и надзирати да ли Кинези, свој кинески челик, преко Смедерева, покушавају да извезу у Европу. Са друге стране, Кинези ће од наших власти тражити управо то – да им гарантују да оно што произведу у Србији  могу да извезу у Европу. Јер, не долазе они у Смедерево због српског, већ због европског тржишта. „Блумберг” је објавио да је производња челика у Кини у марту скочила, упркос „обећању“ званичног Пекинга да ће бити смањена, како би се смањила прекомерна продукцију због велике понуде челика на светском тржишту.

Такође, челична индустрија није једина грана привреде која је од државе добијала помоћ. Како може да се види у Извештају о додели државне помоћи, о ком наше власти такође информишу Брисел, и ауто-индустрија добијала је субвенције државе. Само у 2013. години, на пример, „Фијат” је из буџета добио више од пет милијарди динара. Од Брисела нисмо чули да се тиме ремети конкуренција на европском аутомобилском тржишту. Прималац помоћи из буџета српске државе у овом случају је компанија која долази из Европске уније. Такође, с обзиром на то да уговор са „Фијатом”, као ни онај о професионалном управљању железаром, није објављен, јавност вероватно никада неће сазнати какву је индиректну помоћ од државе „Фијат” добио.