четвртак, 26.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 19.04.2016. у 22:04 Ана Тасић
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Две романтичне дуодраме

„Констелације“, текст Ник Пејн, режија Александра Милавић Дејвис, Атеље 212, сцена „Петар Краљ“ и „Френки и Џони“, текст Теренс Мек Нели, режија Теа Пухарић, Народно позориште, сцена „Раша Плаовић“
(Фото: Атеље 212)

„Констелације“ (2012) младог британског писца Ника Пејна су савремена дуодрама, изазовне, експерименталне форме, која по алинеарности и фрагментарности подсећа на поједине драме Мартина Кримпа или Керил Черчил. Полазећи од идеја из области квантне физике, о мултиверзуму, постојању више паралелних светова, односно могућности истовременог одвијања више исхода догађаја, писац гради специфичну, фрагментарну структуру, спој сцена које се понављају из других углова посматрања. Може се казати да садржај на посебан начин ствара форму. Поред тога, у основи је реч о љубавној причи коју носе Маријана, научница физичарка, и Роланд, пчелар, обоје занесењаци на свој начин. Приповест њиховог љубавног односа у сликама доноси теме заљубљивања, прељубе, раскида, обнове везе, као и губитка, болести, смрти.

Режија Александре Милавић Дејвис је одговарајуће стилизована, дискретна и течна, а избор два млада глумца, Уроша Јаковљевића и Ане Мандић, пресудан је за успех представе, премијерно изведене у позоришту Атеље 212. Сцена је укусно, минималистички дизајнирана, отмено осветљена мноштвом висећих сијалица које се у различитом ритму и интензитету пале и гасе, на тај начин појачавајући или утишавајући динамику игре (сценографија Марија Јевтић). Млади глумци сталожено, прецизно и допадљиво играју Роланда и Маријану, пролазећи кроз различита психолошка стања, од егзалтираности проналаска нове љубави, преко гнева, ината и осветољубивости, због прељубе, до неминовно мучног суочавања са болешћу и смрћу.

Сцене се понављају у различитим варијацијама, у другачијем темпу и емотивним стањима ликова, и са различитим последицама. Не само што је таква структура игре одраз идеја о постојању мултиверзума, већ је она истовремено и врло театрална, сценски занимљива због понављања, у чему подсећа на комад Луца Хибнера „Грета, страница 89“ (игра се већ десетак година са успехом у СНП-у у режији Бориса Лијешевића). Такође је и теоретски подстицајна, јер у извесном смислу на сцени отелотворује и изазива теорије о позоришту, на пример Ричарда Шекнера који театар, између осталог, дефинише као „уметност играња једне од низа виртуалних могућности, што је луксуз који је немогуће приуштити у свакодневном животу“. Ако се прихвате теорије о мултиверзуму, што Пејнов комад и ова представа чине, тај луксуз је могуће приуштити.

Такође је дуодрамска представа која је исте вечери, прошлог петка, премијерно играна у Народном позоришту, „Френки и Џони“, у режији Тее Пухарић, и такође је љубавна прича, али америчког писца старије генерације, Теренса Мекнелија (написана 1987. године). Иако по овом првом опису делује врло слично „Констелацијама“, представа „Френки и Џони“ је заправо веома другачија, при чему су обе успешне, на различите начине. Док је Пејнов комад неконвенционалне, нелинеарне структуре, Мекнелијев је традиционалније изграђен, а представа је, у складу са тиме, базично реалистичка, док је тамо стилизованија.

Линеарно скројена радња Мекнелијевог текста се дешава једне суботње ноћи, између средовечних љубавника, конобарице Френки и кувара Џонија, у њеном стану, након њиховог првог љубавног састанка. У том сусрету се открива њихова прошлост, успеси, неуспеси, очекивања, разочарања, страхови, могућности нових почетака, испитивање значења љубави. На реалистичније утврђеној сцени која представља Френкин дом, глумци спретно и међусобно уклопљено играју комичну драму успостављања љубавне везе. Игор Ђорђевић је дао одлично простудиран лик Френкија, мушкарца који одлучно жели да почне живот из почетка. Он је на почетку сигурнији, али и нежнији од ње, уверен да су њих двоје судбински повезани, рођени да буду заједно. Слобода Мићаловић је у старту неосетљивија, неповерљивија, затворенија Френки, дистанциранија и због своје прошлости која се постепено отпетљава, и њену грубост смекшава. Улоге су им у том смислу на почетку обрнуте, у односу на традиционалнија схватања мушкости и женствености, док маске не спадну.

Обе ове представе су добри репертоарски кораци, продукције скромнијег буџета које су дале спој квалитетних драмских текстова и суверене игре глумаца, као и увек инспиративно истраживање проблематике мушко-женских односа, популарно код публике.

Коментари2
ea638
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zivan
Uvek sam voleo duodrame, od legendarne Dragi moj lazzljivcce; tu posebno dolazi do izrazzaja glumaccko umece...
zakinuti muzičari
Hoćemo i mi klasični muzičari muzičku kritiku u Politici svakog dana! Uaaaaa, mi smo zakinuti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља