У низу предлога за преиспитивање стандарда српског језика, наш познати лингвиста др Милан Шипка одлучио се да покрене – за многе његове колеге врло радикално – питање могућности усавршавања садашњег српског латиничног писма. Полазећи од чињенице, како пише у студији „Писмо и правопис”, унетој у управо објављену књигу „Стандарднојезичка преиспитивања 1” (издање „Прометеја” из Новог Сада), да је стицајем друштвених околности у току 20. столећа латиница постала друго српско писмо, те да озбиљни друштвени и културни разлози искључују враћање српске културе само једном (ћириличном) писму, др Шипка разматра и, што је још важније, даје конкретни предлог српског латиничног писма које би било у аутоматској конверзији са српском ћирилицом.

Наш истакнути стручњак за лингвистику који има пуно читалаца, нарочито међу младима, и кога зову „белетристом када пише о језику”, усавршавање латиничног писма и његово прилагођавање потребама савременог српског стандардног језика види у замени двоструких знакова (диграфа) џ, љ и њ одговарајућим јединственим знаковима (монографима).

Подсећајући у студији да је до 1918. године ћирилица била једино српско писмо, и да је употреба латинице међу Србима, чак и онима изван Србије, под аустроугарском влашћу, била веома ретка појава, др Шипка каже да се идеја замене ћирилице латиничким писмом у Србији појавила с прихватањем идеје југословенства (и, посебно, српско-хрватског) државног, културног, а у српско-хрватском случају и стандарднојезичког заједништва. То је било навело и Јована Скерлића да у свом предавању у Друштву за српски језик и књижевност 4. новембра 1913. године изнесе предлог о усвајању екавског изговора и латинице као битних елемената и основе заједничког стандардног језика Срба и Хрвата. На хрватској страни, Скерлићев предлог, пише др Шипка, имао је извесног одјека: неки писци, па чак и бард хрватске филологије Томо Маретић, почели су писати екавски.

„Али, првобитни занос брзо је спласнуо тако да се хрватска култура враћа ијекавици коју, заправо, осим поменутих изузетака, није ни напуштала. Насупрот томе, Срби у јавном животу између два светска рата почињу све више употребљавати латиничко писмо.” Потискивање ћирилице нарочито после Другог светског рата настаје због, како је и Павле Ивић написао, тежњи „комунистичких власти у Србији, које су у прихватању латинице гледале допринос приближавању западним деловима Југославије и учвршћивању државног јединства”.

(/slika2)Данас је латиница у издавачкој делатности у Србији, на пример, много више заступљена него ћирилица, а мало је познато да су у свету, при каталогизацији, многе српске књиге штампане на латиници сврстане у корпус хрватског издаваштва.

Велики број српских лингвиста данас сматра да је двоазбучност особеност савременог српског стандардног језика „коју ће бити тешко уклонити без велике националне и културне штете, ма о ком се од два могућа избора радило: или само ћирилица, или само латиница”. Зато је на дневни ред стручних расправа стављено питање графијског усавршавања српског (латиничног) писма, будући да заиста нема потребе размишљати о промени ћирилице.

Наша „вуковица” сасвим добро функционише, каже др Шипка, па зато указује само на „потребе и могућности усавршавања српског латиничног писма по принципу „један (јединствен) графем за један фонем стандардног језика”, како је решена и српска ћирилица.

У низу разлога које износи у корист ове промене, др Шипка на првом месту наводи лингвистички и подсећа да је садашња латиница којом се служе Хрвати и Муслимани (Бошњаци), а у великом броју и Срби и Црногорци, настала у 19. столећу као резултат Гајевих реформи, по угледу на западнословенска латиничка писма, пре свих чешко. Од иновација Ђуре Даничића остало је само слово đ.

За разлику од ћирилице, латинца, дакле, има три двострука знака за фонеме џ, љ и њ: dž, lj и nj. Ова неекономичност при писању, како сматра др Шипка, што је најмање, доводи и до забуне у читању, па тако често читамо Тањуг, Виљем или ињекција уместо Танјуг, Вилијам односно инјекција.

Увођењем јединствених словних знакова (монографа) такве би се ситуације и грешке искључиле. Аутор предлога за нова три монографа српске латинице указује и на естетске разлоге који се нарочито виде у исписаним фирмама и другим називима, где „диграфи ту ремете вертикалу, па се често и растављају, док би монографи деловали складно и ликовно уједначеније, управо као у ћирилици”.

(/slika3)Страхови да би усавршавање наше латинице и њено усклађивање са вуковским принципима допринело још већем потискивању ћирилице, др Шипка одбацује и каже:

– У овом тренутку проблем потискивања ћирилице неће се решити одрицањем од усавршавања латиничког писма, „него друштвеним договором и законским прописима који ћирилици, као традиционалном српском писму, треба да обезбеде апсолутну предност у службеној употреби”.

Др Милан Шипка каже да усавршавање српског латиничког писма не представља никакву радикалну реформу, већ само престилизацију диграфа. Ипак, признаје да су мишљења око његовог предлога подељена: разлога за и против има доста, а који ће разлози претегнути, нека покаже пракса.

– Нисам никакав реформатор, никакав Гај или Вук – каже др Милан Шипка за „Политику” и додаје да је само реч о укидању двојних знакова dž, lj и nj и њихово, у целини, усклађивање са српском ћирилицом (вуковицом) по принципу један глас једно јединствено слово.

У очекивању, како каже, и оштријих сучељавања, др Милан Шипка нам каже да одавно користи ова три монографа и да их редовно уноси док решава укрштене речи.

-----------------------------------------------------------

Прошло време за реформе

У својој студији др Милан Шипка износи и да др Иван Клајн сматра да је одавно прошло време за графијске реформе. Др Клајн је у писму др Шипки навео поводом овог предлога да „и у енглеском, где је реформа ортографије преко потребна и где је било безброј предлога, никад ништа није учињено, јер је немогуће прештампати милионе књига и вратити у основну школу триста милиона писмених људи”. И у својој колумни, наводи Шипка, у НИН-у, др Клајн се осврће на тестамент Бернарда Шоа, који је „целокупну зараду од својих ауторских права наменио стварању фонетског писма за енглески”, што није успело, јер тај „пројекат је заправо био чиста утопија”.