среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Српска латиница као ћирилица

Аутор: Анђелка Цвијићчетвртак, 06.03.2008. у 22:00
Правилна и неправилна употреба слова nj (Фото Т. Јањић)

У низу предлога за преиспитивање стандарда српског језика, наш познати лингвиста др Милан Шипка одлучио се да покрене – за многе његове колеге врло радикално – питање могућности усавршавања садашњег српског латиничног писма. Полазећи од чињенице, како пише у студији „Писмо и правопис”, унетој у управо објављену књигу „Стандарднојезичка преиспитивања 1” (издање „Прометеја” из Новог Сада), да је стицајем друштвених околности у току 20. столећа латиница постала друго српско писмо, те да озбиљни друштвени и културни разлози искључују враћање српске културе само једном (ћириличном) писму, др Шипка разматра и, што је још важније, даје конкретни предлог српског латиничног писма које би било у аутоматској конверзији са српском ћирилицом.

Наш истакнути стручњак за лингвистику који има пуно читалаца, нарочито међу младима, и кога зову „белетристом када пише о језику”, усавршавање латиничног писма и његово прилагођавање потребама савременог српског стандардног језика види у замени двоструких знакова (диграфа) џ, љ и њ одговарајућим јединственим знаковима (монографима).

Подсећајући у студији да је до 1918. године ћирилица била једино српско писмо, и да је употреба латинице међу Србима, чак и онима изван Србије, под аустроугарском влашћу, била веома ретка појава, др Шипка каже да се идеја замене ћирилице латиничким писмом у Србији појавила с прихватањем идеје југословенства (и, посебно, српско-хрватског) државног, културног, а у српско-хрватском случају и стандарднојезичког заједништва. То је било навело и Јована Скерлића да у свом предавању у Друштву за српски језик и књижевност 4. новембра 1913. године изнесе предлог о усвајању екавског изговора и латинице као битних елемената и основе заједничког стандардног језика Срба и Хрвата. На хрватској страни, Скерлићев предлог, пише др Шипка, имао је извесног одјека: неки писци, па чак и бард хрватске филологије Томо Маретић, почели су писати екавски.

„Али, првобитни занос брзо је спласнуо тако да се хрватска култура враћа ијекавици коју, заправо, осим поменутих изузетака, није ни напуштала. Насупрот томе, Срби у јавном животу између два светска рата почињу све више употребљавати латиничко писмо.” Потискивање ћирилице нарочито после Другог светског рата настаје због, како је и Павле Ивић написао, тежњи „комунистичких власти у Србији, које су у прихватању латинице гледале допринос приближавању западним деловима Југославије и учвршћивању државног јединства”.

(/slika2)Данас је латиница у издавачкој делатности у Србији, на пример, много више заступљена него ћирилица, а мало је познато да су у свету, при каталогизацији, многе српске књиге штампане на латиници сврстане у корпус хрватског издаваштва.

Велики број српских лингвиста данас сматра да је двоазбучност особеност савременог српског стандардног језика „коју ће бити тешко уклонити без велике националне и културне штете, ма о ком се од два могућа избора радило: или само ћирилица, или само латиница”. Зато је на дневни ред стручних расправа стављено питање графијског усавршавања српског (латиничног) писма, будући да заиста нема потребе размишљати о промени ћирилице.

Наша „вуковица” сасвим добро функционише, каже др Шипка, па зато указује само на „потребе и могућности усавршавања српског латиничног писма по принципу „један (јединствен) графем за један фонем стандардног језика”, како је решена и српска ћирилица.

У низу разлога које износи у корист ове промене, др Шипка на првом месту наводи лингвистички и подсећа да је садашња латиница којом се служе Хрвати и Муслимани (Бошњаци), а у великом броју и Срби и Црногорци, настала у 19. столећу као резултат Гајевих реформи, по угледу на западнословенска латиничка писма, пре свих чешко. Од иновација Ђуре Даничића остало је само слово đ.

За разлику од ћирилице, латинца, дакле, има три двострука знака за фонеме џ, љ и њ: dž, lj и nj. Ова неекономичност при писању, како сматра др Шипка, што је најмање, доводи и до забуне у читању, па тако често читамо Тањуг, Виљем или ињекција уместо Танјуг, Вилијам односно инјекција.

Увођењем јединствених словних знакова (монографа) такве би се ситуације и грешке искључиле. Аутор предлога за нова три монографа српске латинице указује и на естетске разлоге који се нарочито виде у исписаним фирмама и другим називима, где „диграфи ту ремете вертикалу, па се често и растављају, док би монографи деловали складно и ликовно уједначеније, управо као у ћирилици”.

(/slika3)Страхови да би усавршавање наше латинице и њено усклађивање са вуковским принципима допринело још већем потискивању ћирилице, др Шипка одбацује и каже:

– У овом тренутку проблем потискивања ћирилице неће се решити одрицањем од усавршавања латиничког писма, „него друштвеним договором и законским прописима који ћирилици, као традиционалном српском писму, треба да обезбеде апсолутну предност у службеној употреби”.

Др Милан Шипка каже да усавршавање српског латиничког писма не представља никакву радикалну реформу, већ само престилизацију диграфа. Ипак, признаје да су мишљења око његовог предлога подељена: разлога за и против има доста, а који ће разлози претегнути, нека покаже пракса.

– Нисам никакав реформатор, никакав Гај или Вук – каже др Милан Шипка за „Политику” и додаје да је само реч о укидању двојних знакова dž, lj и nj и њихово, у целини, усклађивање са српском ћирилицом (вуковицом) по принципу један глас једно јединствено слово.

У очекивању, како каже, и оштријих сучељавања, др Милан Шипка нам каже да одавно користи ова три монографа и да их редовно уноси док решава укрштене речи.

-----------------------------------------------------------

Прошло време за реформе

У својој студији др Милан Шипка износи и да др Иван Клајн сматра да је одавно прошло време за графијске реформе. Др Клајн је у писму др Шипки навео поводом овог предлога да „и у енглеском, где је реформа ортографије преко потребна и где је било безброј предлога, никад ништа није учињено, јер је немогуће прештампати милионе књига и вратити у основну школу триста милиона писмених људи”. И у својој колумни, наводи Шипка, у НИН-у, др Клајн се осврће на тестамент Бернарда Шоа, који је „целокупну зараду од својих ауторских права наменио стварању фонетског писма за енглески”, што није успело, јер тај „пројекат је заправо био чиста утопија”.


Коментари59
2a0da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милан
У потпуности подржавам ову иницијативу. Нема ту неке драстичне измене, у шпанском језику већ постоји Њ - Ñ, чешки има N са квачицом, само нам требају графичка решења за Љ и Џ, што се лако може решити рецимо додавањем косог апострофа или квачице на Д тј D и Л тј L.
Ђорђе
Госпођо Цвијић, не потурајте тезу о српској латиници!
M. Branigan
@Драгослав Петровић: "рачунари" (а ја радије употребљавам израз "компјутери" јер са њим много више пишем него што рачунам!) Генијално. Знате ли шта значи реч to compute --израчунати!.
M. Branigan
@lingvista: Ovo je potpuno ludilo. Kao novohrvatski jezik. Da napravimo pismo koje nije kompatibilno ni sa jednim poznatim. Ali u samoizolaciji svasta se covek doseti. Одлично -- управо сте описали Вукову ћирилицу!
Виде Даничић
На тој гајевици Срби католици У Дубровнику, Далмацији, Босни и у Војној Крајини створили су значајну србску културну баштину (пре тога су писали србском ћирилицом, коју су Б. Калај и Ћ. Трухелка били преименовали у некакву босанчицу). Аустроугарска и 3. рајх су укидали ћирилицу и уводили латиницу као обавезно писмо и за Србе православце. Тииито је прихватио ненамењени поклон краља Александра и установио непостојећи "српскохрватски језик" и двозабучје (тзв. новосадски договор). Данас је ћирилица пред налетом антисрбства и србске глупости пред нестанком. Србска лингвистика је изгубила све ратове против крватске филолошке агресије. Тренутно крвати раде на крађи и србске ћирилице. Србски језик се ненаучно преименује у лажне језике измишљених нација. САНУ и даље издаје Речник спрскохрватског језика. Матица српска организује израду правописа (аутор М. Пижурица) који не поштује уставну одредбу о ћирилици као званичном писму...
Драгољуб Збиљић
Иако с већим закашњењем, морам рећи да сам овде запазио пуну истину коју предочава о данашњој лажној српској ћирилици. У својој књизи "Латиничење Срба" (Ћирилица, Нови Сад, 2011) моја маленкост је доказивала и доказала на 1060 страна, посебно детаљно на стр. 51-64 и 80-99, па 134-148, затим 167-186, потом 230-252. и посебно и нарочито на стр.351-404), моја маленкост је неповратно доказала да: 1. општесрпска латиница нити постоји нити је икада постојала јер никада није сачињена за све Србе, нити ју је било потребно сачињавати за језик Срба (за њих је сачињено , примљено и усавршено ћириличко писмо). 2. На притиске окружења, Срби католици су се служили посебном врстом латинице и она се може назвати само србокатоличка латиница, а не општесрпска јер су њоме писали Срби католичке вере све до њихове асимилације углавном у хрвате; 3. Србима је латиница увек наметана насилним, политичким и манипулативним средствима, посебно у време окупација Срба; 4. Највеће полатиничење Срба је од 1954. г.
Препоручујем 0

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља