четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 23.04.2016. у 22:05 Гвозден Оташевић
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Отмица у Завлаци

У мрклом мраку Рађевине Драгић Митровић размишљао је само хоће ли бити среће да испуни задатак: криомице зграби аустријског војника и жива доведе у своју чету
Драгић Митровић (Фото „Јуриш у поробљену отаџбину”)

Чачак – Дубоко у ноћи, Драгић Митровић се привлачио стоговима сена код Завлаке и не беше га страх. Па, зар неко боље од њега, сељака из Кржаве, познаје ове стазе и бестрагије, колико је пута момкујући прошао овим пашњацима и долинама.

И колико испео на Цер, Повлен и Маљен, све дозивајући девојке на комишање. А ноћас, у мрклом мраку Рађевине и у зору Великога рата јавио се добровољно на задатак и мислио једино хоће ли бити среће да га испуни: да криомице зграби аустријског војника и жива доведе у своју чету.

О овом ратном збитију приповеда писац Антоније Ђурић у тек објављеној књизи „Јуриш у поробљену отаџбину”, и овако се расплиће она ноћ…

Драгић је знао да су на стотинак метара од њега, бочно лево и десно, двојица војника из његове чете, иако их није чуо. И они су драге воље пошли на задатак. Сва тројица срели су се на једној косини и шапатом договорили да се не удаљују много један од другога. У густој тмини тешко је разазнати сено, кућу, ограду, боље да су ублизо, може боже не дај неко да падне у клопку а друга двојица да буду далеко.

Док су се сашаптавали назреше да, само петнаестак метара подаље, узаном стазом по мекој трави иду тројица швапских војника. Драгић суди да су млади, неискусни, чим тако неопрезно ступају, а иза њега су две године рата, прво с Турцима па с Бугарима. Свикао је на недаће, љуте бојеве и крв, а вечито га је, као и сву српску војску, мучило само питање: хоће ли бити довољно муниције.

Наша тројка ћути, слуша гласове, држи бомбе у рукама и чека. А она тројица Шваба сигурно нису сами, рачуна Драгић, биће да их има још. Мада, није им мудро то што раде: дошли су као непријатељи у туђу земљу, шпартају ноћу кроз непознат крај, па још и причају. Прођоше та тројица, били су патрола, прође и минут, а онда се на истом путељку указа десетина, испред које је ишао официр.

Шта да раде тројица Срба против десетине, и још оне тројице што прођоше? Договарају се шапатом и рукама у мраку: мало их је за борбу, али довољно за препад. Изненадити непријатеља, зна то сваки наш војник, значи победити и много јачег од себе. Ево, још само десетак метара…

Бацише, истовремено, све три бомбе, па распалише плотуном. Међу Швабама лелек, официр се стропошта. Види се све на благој месечини, која се изненада надви над Завлаком: петорица мртвих, остали побегли.

Али, заседа је примила задатак да нађе војнике који могу да говоре, наређено је да се живи језик доведе у чету и почне да прича колико их је, како су наоружани, шта намеравају…

Земљоделац из Кржаве почео је да прекорева себе, шапћући за се: „Ти си, Драгићу Митровићу, један брзоплет човек. Да се ниси можда уплашио? Шта ти би да наредиш да бомбама разбијете ту десетину, шта ћеш рећи командиру кад де пита водиш ли живог заробљеника?”

И даље нису проговарали гласно, само шапатом. Драгићу се, ипак, у памет убрзо јави да је она патрола коју су пропустили и даље негде ту, сва тројица сигурно дрхте у неком заклону, обамрли од страха. Ништа им, по прилици, није било јасно, чули су јауке своје десетине, али откуд сад то?

Срби су се поново привукли уз онај стог и утонули у тишину. Кад, види судбине: она швапска патрола иде право на њих. На само једну, прву реч из мрака, нису ни писнули, одмах су дигли руке и побацали пушке. Укочени од страха.

Добровољци су још пре освита били у чети, а командир стаде да их љуби од среће. Заробљеници су одмах одведени у штаб пука, а тројици добровољаца после неколико дана стигоше одликовања: свима Карађорђева звезда.

Рекли су им да су начинили војнички подвиг. Драгић није био сигуран да је то нешто велико, на својој земљи побити и ухватити Швабе. Али, команда је мислила друкчије…

Коментари11
cc583
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

qwq
Ovi sto kukaju da nemamo vise ovakvih ljudi, oni su se vec predali konstantnim napadima koje Srbija ima. Omalovazavanje Srbije na svakom koraku je samo deo toga. A vi sto ste klonili sa nadom, znajte. To Srbi nose u genetskom kodu. Mogu samo da nam potiskuju to, ali da uklone nikada.
DRAGUTIN REDOV
Ima ova zemljica Srbija jos dosta hrabrih odvaznih koji su zadojeni mlekom majke Srpkinje da brane i odbrane kucevni pragm i zemlju tezacku.Radja Srbija nove Obilice nove Misice,Stepanovice,i one koji i u drugom ratu nosili elan borbe za oslobodjenje.Jesmo skoro u manjini u zemlji rodnoj Srbiji ali ovo sto nas ima zbijamo se jedni uz druge,ko sto cinise i nasi dedovi.i pradedovi.Svaka cast i onima koji nisu nase vere i gore list, ako imaju takav osecaj da vole Srbiju ko mi rodjeni preci slavnih Milutina,Dragutina,Radomira,neka se jave napisu koju rec da nas ohrabre da nismo samo mi gedze Seljaci,paori,cuvari grude rodneSRBIJE.
of
Sta stalno velicate samo prvi svetski rat , jel se to NOBa stidite ili se bojite da se ne zamerite cetnicima?
Dragan Ja
Lepo ti gore piše zašto: "100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА" .
марисав
Стидимо се. Недовољно. Проливене братске крви се стидимо
Саша Јовановић
Добро је да нису знали каква ће Србија бити за 100 година. Не би имали никакав мотив да издрже то што нико није.
Михајло Србијанац
Имали смо диве од људи али их имамо и сад. Поносите се на наше сељаке!
kataklinger
nemamo ih vise, ili bolje receno sad su u manjini, jer smo nakupili i doselili bivse austrijske podanike, ljude ciji su preci bili sa druge strane, bas takvi kao sto je pomenuta "svabska" patrola iz price, mada je u praksi to pre bila jedinica popunjena srbima krajisnicima ili bosancima, hrvatima, cesima ili muslimanima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља