среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:22
БИБЛИЈА АНТИФАШИЗМА ИЛИ АУТОШОВИНИЗМА РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА

Књига српског раздора

На „Философију паланке” позивају се и они који прокламују: „Најбољи су отишли, најгори су остали”, а држава чији су врсни стручњаци очарани оваквим штивом не може се надати светлијој будућности
Аутор: Зоран Ћирјаковићсубота, 23.04.2016. у 18:07
Радомир Константиновић (Фото Бранко Белић)

Привилеговани људи, рекао је један мудар амерички професор, воле да верују да је граница између добра и зла фиксирана и непробојна – „они су на доброј страни, други на лошој”. За разлику од обичног, „простог” света, који слику највећег зла обично смешта у непознато, оно што је далеко или другачије, ушушкане „софистициране” елите воле да га виде око себе, иза првог мусавог зида и блатњавог ћошка, усред онога што им је најближе и што најбоље познају.

Ипак, ретко је у делима која нису завршила у ропотарници интелектуалне историје једно зло – уоквирено препознатљивим културалним обрасцем и илустровано стиховима песника народа коме припада аутор – представљано толико великим, дубоко укорењеним и неуништивим, као у књизи пежоративног наслова „Философија паланке”. Пре него што нам, негде при крају, саопшти да „паланка”, у ствари, нема своју филозофију, Радомир Константиновић износи размишљања која су хипнотисала српску либералну елиту и загрејала срца екстремних националиста у окружењу.

Без узимања у обзир садржаја и утицаја „Философије паланке” није могуће разумети дубину подела у Србији, исцрпљујући „културни рат” две Србије коме се не назире крај. За многе антинационалисте, случајне Србе, она представља Библију антифашизма, књигу која је најавила и објаснила српске злочине. Описивана је као не „само откривалачка него, готово, и пророчка”.

Латинка Перовић је у њој открила кристалну куглу у којој се види наше неевропско сутра – „служећи се мимикријом, дух паланке као инфраструктура национализма држи и даље Србију на одстојању од Европе”. Иако истиче да се о њој „расправљало на научним скуповима” моћна историчарка сматра да је то „недовољно за књигу која би требало да постане нова Библија”.

Истовремено, она је у најужој конкуренцији за Библију српског аутошовинизма. Постала је софистицирано приручно оправдање за ставове који би, изговорени о неком од комшијских народа, привукли пажњу ако не тужилаштва, онда ресорних организација грађана у цивилу. Можете прочитати и закључак да овде „предуго живи народ са закаснелим претензијама на модерност”.

Али, шта је поручио сам Константиновић, родоначелник Друге Србије? Да ли је његова књига алатка за борбу против „српског нацизма” или средство за „нацификовање” Срба? Помаже ли „Философија паланке” да постанемо (прави) Европљани или нам поручује да то никад нећемо бити? Коначно, треба ли је уопште читати?

„Паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности”, пише Константиновић. Паланачки свет „исповеда религију затворености, религију у којој је врховни бог овај бог јединства, а његова антитетичка, демонска сила, зло апсолутне отворености”.

Латинка Перовић тврди „да је читање ’Философије паланке’ постало нека врста мерила за стварни искорак из духа паланке”. Али, сумњам да су „Философију паланке” прочитали и многи од оних који јадикују о „чувеној, а непрочитаној књизи”.

Штавише, њен утицај је сасвим у нескладу с њеном читаношћу. Дубоко песимистичка порука одавно постоји независно од самог текста, репетитивног штива чији се аутор упињао да не каже оно што говори. Она нам стиже преко бројних гласника, интелектуалаца и активиста који су је упростили и памфлетизовали, прилагодили „урбаним” укусима у убрзаним, „ријалити” временима.

Ипак, неуморни промотори су је правилно разумели. Проблем није у томе како су тумачили Константиновића, већ како су вредновали његове закључке, дисквалификујући при томе оне који се не слажу као „заробљенике паланачког духа”. Главни одговор на критике јесте да он није писао о паланци већ о универзалном злодуху који се, ваљда случајно, зове баш паланка.

Тамара Калитерна је свој панегирик насловила „Филозофија Србије”. Она пише да је то „филозофија затворености, хедонизам саборности, утеха непокретних истина, окованост традицијом и наслеђеним, неупитност”. Златко Паковић је, пак, један од апологета који се, када не тврде да Константиновић пише баш о Србији, лако забораве и почну да нас убеђују да „он не говори о феномену који се јавља искључиво у српској култури, а то му подмећу”.

Да му није потребно било шта подметати демонстрирао је и Сретен Угричић: „Народноослободилачка борба у паланци, знамо то чак и ако нисмо читали Константиновића, није могућа... У нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему... И заиста, сви смо се много пута уверили: у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је.”

Чак и да некако поверујемо да Константиновић стварно пише о универзалном злодуху, који се отелотворио баш у Србији, земљи паланки – недопустиво је да се најмрачнија сила, јача од сваке човечности, зове као и десетак балканских градића. Зато чак ни наслов ове књиге није невин. Штавише, био би недопустив и да има арому било које друге културне локације – лаошанске, паштунске, америчке...

Понекад помислим да је добро што нисам рођен у Смедеревској Паланци, коју грађани којима је стигматизована реч урезана у биографију зову једноставно – Паланка. Али, Константиновић, наравно, пише о нечем другом. Паланка је за овог рођеног Суботичанина, случајног Хабзбурговца, шифра за османску, „србијанску” Србију и њено српство, које угрожава замишљену војвођанску изузетност. (Не)скривени култур-расизам јесте и један од главних разлога зашто је „Философија паланке” до сада преведена само на мађарски.

Иако јој је етимологија сложена, паланка није нека културално безмирисна, неутрална реч – она има српско име и османско презиме. У наш језик ушла је као турцизам, одредница која има печат проказаног Оријента, штавише његових још презренијих обода. Девет од десет глобалних Паланки су на Балкану, који је вековима на Западу представљан као прљав, крвожедан и масан – мусави мали Оријент без егзотике, непријатни, неевропски простор на коме станују претећи ислам и источно, православно хришћанство.

Зато паланка не може бити само духовни, географски или земни појам – она је увек и културна одредница. Ласло Вегел пише да „Философија паланке” предочава „језиво источно лице овог региона” и да представља „црну хронику средњоевропског и балканског ’источњаштва’”. У свести отуђених елита, паланка је постала један од синонима за антиевропске окове, „пусто турско” утопљено у „ружно српско” – друго име Србије коју виде као чедо непријатеља једине праве, западне цивилизације, нежељено дете византијског комонвелта и османског екумена.

Константиновићева књига је настала у склопу једне од најнеславнијих европских интелектуалних традиција – систематског везивања незападних простора, првенствено исламског Оријента, „црне Африке” и Балкана, за серију стеротипа који њихове становнике уоквиравају као примитивне, инфантилне, ирационалне, непоправљиве или дивље робове традиције, народе којима су неопходни западни тутори, људе који би, препуштени сами себи, повређивали и себе и друге.

Едвард Саид је ову научну, књижевну и филозофску неистину о онима који су другачији од Запада назвао једноставно – „оријентализам”. Као и свака опасна лаж, „оријентализам” је базиран на тенденциозно одабраним сликама и малим истинама о различитим истоцима – блиском, далеком, руском, балканском... Обезбедио је „морално” оправдање за колонијализам и савремене облике западне доминације, чак и обрасце мучења у затвору Абу Граиб у Ираку.

(Ауто)оријентализам је једини релевантан контекст за разумевање књиге која је посрбила стару западну слику о балканском злу, (не)европском бурету барута. „Философија паланке” одлично илуструје како је у мозгове људи широм света урезивана затомљена слика Оријента и његовог ружнијег млађег брата Балкана. Штавише, немогуће је учитати Запад у слику (духа) паланке, армирану колективистичким културним обрасцем и карикатуром нашег менталитета.

Константиновићева хрестоматија култур-расизма маскирана је филозофијом, камуфлажним застором истканим од западног канона – Хегела, Ничеа, Хајдегера, Витгенштајна... Он је, пише културолог Давор Бегановић, „ту нема никакве двојбе, ’тежак’ списатељ”. Али, то је натегнута, егзибициона тежина, беда филозофирања насталог из жеље да се одреднице не-Запада, делом стварне, много више замишљене, подметну као слика универзалног зла. Циљ јој је да заведе „културног” читаоца, овдашњег умишљеног космополиту.

Чак ни наслов књиге није преводив на енглески. Транскрибован као „the Palanka”, Константиновићев портрет источне опасности могао би да привуче ксенофобичне гласаче Доналда Трампа, али не верујем да би ова циљна група пожелела да окрене прву страну. У интелектуалним круговима, можда би имала прођу код неоконзервативаца. Мада, иако склони друштвеном инжењерингу и сумњичави према вољи „светине”, чак и када није оријентална, они сличне ставове умеју да изнесу много суптилније.

Неки од аутора који су цитирали Константиновића, паланку су преводили као „мали град” и „провинција”, речима без оријенталног призвука. Али, везивање неуништивог злодуха за варошице и унутрашњост, свеприсутна и често клеветана људска станишта, сугерише неке друге ружне елитистичке -изме, делегитимисане много пре Саидове разорне критике „оријентализма”.

Једноставно, врхунско зло не сме бити уоквирено ни као провинцијално ни као оријентално, балканско или српско. Поврх свега, садржај Константиновићеве књиге верно одражава све неприхватљиве алузије садржане у наслову. Зато је „Философија паланке” данас не само културално, већ и политички непреводива.

Нажалост, њена популарност и утицај у Србији не могу се тумачити искључиво елитистичким амовима, присутним свуда где су модернизацијски процеси почињали са закашњењем. Само сплет идентитеских, менталитетских, историјских и политичких разлога може да објасни овај збуњујући феномен. Не треба губити из вида да су приступ и унутрашња логика ове антиутопије – подуке српској елити да се не заноси, да дигне руке, књиге која је позива на интелектуалну сецесију, ограђивање од Србије  – натопљени културним обрасцем који аутор упорно клевеће.

Не чуди да је овај манифест укинуте српске будућности култни статус стекао баш у Војводини, где недостају етнички темељи климавог сепаратизма. Захваљујући „Философији паланке”, он данас може да се издаје за културни и цивилизацијски. Треба се спасавати од, како рече Бора Ћосић „паланчана у које градски човек београдски нажалост се често претвара”.

Још је јасније зашто ова идеолошка књига-бомба има непроцењиву вредност на тржишту другости, где за „европске вредности” (и бољи живот) ратују предузетници деконтаминације, фундаменталисти суочавања и барјактари угрожености бројних старих и новооткривених мањина.

Одијум ове елите, која се некако избавила из српске цивилизацијске понорнице, резервисан је за интелектуалце који, мање или више вешто и уверљиво, покушавају да говоре у име понижене већине – „масе” која се не стиди што припада нацији која је представљена као неизлечива сабласт осуђена да бауља из злочина у злочин.

Огорчени „грађански” умови нису истинске космополите. Ни у њиховом скученом универзуму нема ничега сем Срба. Милорад Беланчић, на пример, Милу Ломпару, једном од критичара, замера да је створио испразну националистичку слику која га тера у нарцисоидно „ми па ми”. Али, и у ономе што пишу Беланчић и Константиновић постоје само бајковита Европа и ми. И они стално говоре „ми па ми”, само то оцрњено „ми” не укључује њихово метастазирано „ја”.

Прегрејани антинационализам који производе само је умивени национализам за друге. Беланчић им је тако понудио портрет „јединствене, у себи затворене, блиндиране заједнице” неукључиве у Европу, која вапи „за душом Тамног вилајета као средишта света”.

Тиме се сугерише да су остали балкански национализми добри док је српски „заслепљујућа, ауто-хипнотичка идеологија”, производ „српског духа” склоног да „машта о геноциду”, како је писао Мирко Ковач. Стиче се утисак да је било лакше побећи из Аушвица и Колиме него отргнути се од геноцидне гравитације ускогруде и заостале Србије-паланке и њене „потке крви”.

Аутоколонијални умови обично су били већи песимисти од својих колонијалних узора. Константиновић и следбеници усвојили су деветнаестовековну идеологију „цивилизаторске мисије” – али су је у случају Србије много директније представили као немогућу мисију.

Њихова нетолерантност није ствар само новостечене дистинкције, и даље климаве и недовољно валоризоване. Елитистичку уобразиљу овде производи и утвара одбачених корена, репови каљуге из које су се измигољили, често као прва или друга генерација „културних”. Уосталом, да је тачно оно што импутира филозоф Радомир, не би постојао човек Константиновић, препаметни изданак санџачких забити и једне прашњаве поморавске паланке.

„Философија паланке” трасирала је пут српског ауторасизма. Антифашизам и Европа су на њему лажни путокази, док су високопарни стил и глумљена одмереност обезбедили какву-такву уверљивост једној отровној мисли, сумраку аутоколонијалног ума. Касније су га научно „асфалтирали” Латинка Перовић, Дубравка Стојановић и плетора активистичких мислилаца. Иако воле да верују да су и даље на маргинама, данас је то доминантна интелектуална трајекторија.

Константиновићева књига је од Србије одвојила велики део елите. Неки од најумнијих презиру земљу у којој су поникли и верују да Европа представља неки други, јако далеки свет. На „Философију паланке” позивају се и они који прокламују: „Најбољи су отишли, најгори су остали”.

Држава чији су многи врсни стручњаци очарани једним оваквим штивом и тумачима његове поруке не може се надати светлијој будућности. Иако је писао о великом и подмуклом злу, Константиновић није понудио неку нову „философију зла” – већ једну злу филозофију.


Коментари75
dde52
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Starčević
Наводиш википедију као извор, а захтеваш од других да наведу име аутора кога цитирају? Лудило
Komsija, vrata do vas
Analiticka filozofija je danas jedina prava filozofija. Kontinentalna filozofija i postmodernizam su neka vrsta religije. Ako Konstantinovic svoje delo stavlja u postmodernu, onda dovraga sa tim delom. Procitajte "Fashionable Nonsense" i pogledajte malo o aferi Alana Sokala (engl Alan Sokal) i vidite kako je terojiski fizicar rasturio postmodernizam.
Mina
Dobar prilog za polemiku. Hvala.
Agna
@Zoran Janković - da, slažem se. Rekoh već da je Konstantinović ostao zatočen u vlastitoj knjizi, u mreži koju je sam sebi ispleo. A knjiga je dozvala oslobodioce sebi primerene, dok raspliću mrežu dave zatočenika i iz mreže vade šta im treba, k'o madjioničar iz šešira. Zapravo i ne mare ič za Konstantinovića, samo ga upotrebljavaju, onako opskuran, sa izabranim tematom, sasvim je pogodan. I naravno, to Konstantinovića ne oslobadja odgovornosti. Pitanje je da li Konstantinovićevo pisanje zavredjuje pažnju analitičara koji nemaju nameru da od njegovog dela prave Bibliju.
Agna
Gospodine Ćirjakoviću, mislim da bi u diskusiji o fenomenu zvanom "Filosofija palanke" trebalo razdvojiti analizu samog dela od onog šta su sve od tog dela načinili neki njegovi uvaženi čitaoci. Dogadja se, eto, da čitaoci-obožavaoci naprosto umlate i delo i autora. A dogadja se i da se autor zagubi u vlastitom delu, da ostane zatočen u svojim mislima koje kao da ne može jasno da eksplicira. Tada postaje žrtva "hermeneutičara", čitača i tumača zamršenog štiva, kroz koje autor sada počinje da govori, a ne više kroz svoje delo. Prosto mu oduzmu delo, prisvoje ga i stanu da propovedaju šta je pisac hteo reći. U tome je paradoks popularnosti ove nečitane knjige, ona je stožer verskog okupljanja, sledbeništva ....autor je obogotvoren, tumači su jevandjelisti...delo je dogma, svetinja koja se ne sme tikati. Tekst Vam je, gospodine Ćirjakoviću, vrlo zanimljiv. Ali ne bih, ipak, rekla da je ovde reč o zloj filozofiji.
Zoran Janković
A šta je prigodnije za novu Bibliju nego da se tumači, da joj se pripisuje hiljadu novih značenja, i da se nespretno prevodi, ogrezla u predrasude svojih prevodilaca? Ali to ne oslobađa autora u potpunosti. Ko se lati jezika ima i neku odgovornost, na kraju krajeva. Opskurantizam—a na ovom našem jeziku nema gorčeg primera skribomanske salate reči koja se kamuflira u proniciljivost—nikad nije častan, a biti pogrešno shvaćen, u takvim okolnostima, nije zao usud, već pak, ono što je autor i nameravao. Ne bih ulazio da li je delo qua delo izraz autošovinizma—danas se sigurno tako razume—ali je svaka filozofija koja u svetu stvori više senke nego svetlosti nužno loša filozofija. A ako se i ideje nisu mogle lakše objasniti—u šta glat odbijam da poverujem—onda je autor barem mogao da svoju knjigu obeleži sa "Pazi da ne upadne u ruke neupućenima."
Препоручујем 4

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља