субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Поетика изворног и „суштинског песништва”

Нови роман Бошка Томашевића „Нико, нигде”, који је објавио Културни центар из Новог Сада, метафора је бекетовског Нико-човека, на симболичком безместном Нигде
Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 24.04.2016. у 19:10
Бошко Томашевић (Фото лична фотодокументација)

Бошко Томашевић (1947), српски писац, песник, романсијер, теоретичар књижевности, философ, оснивач je школе битног песништва. Одрекавши се својих првих песничких радова, написаних од 1970. до 1975, између 1977. и 1988, ствара своју поетику „суштинског песништва” утемељену на Хајдегеровој философији битног мишљења.

Суму својих промишљања (песнички манифести, теоријски радови), у оквирима наведене поетике, објавио је накнадно, од 1990, па током следећих четрнаест година: „Из искуства битка и певања.

Нацрт за једну онтологију песништва” (1990), „Бесконачна замена. Фундаментална онтологија као теорија поезије” (1997), „Поезија и мишљење бића” (1998), „Песништво, књижевна теорија, егзистенција” (2003) и, коначно, 2004. збир песничких манифеста, под насловом „Битно песништво”.

Плодови тих напора су песничке књиге: „Чувар времена” (1990), „Светлост за ископ” (1992), „Преиспитивање извора” (1995), „Чистина и присутност (2000), „Appendix” и „Пустиње језика” (2001).

Бошко Томашевић је члан Европске академије наука, уметности и књижевности (Париз), члан француског и аустријског ПЕН-а, као и Француског друштва писаца (Париз) и Аустријског савеза писаца (Беч).

Судбине оца и сина
Културни центар из Новог Сада објавио је недавно Томашевићев нови роман „Нико, нигде”. Радња романа обухвата протекли век. Судбине двају протагониста, оца и сина, указују на извесно огледање једне у другој, на трагично понављање синовљевог животописа у правцу сличног животног пута каквог је имао његов отац. Време у коме се догађа приповест првог протагонисте је период између Првог светског рата до краја Другог светског рата, а време које се односи на причу сина је доба после Другог светског рата, све до краја 20. века. Обојица протагониста, иначе амбициозни и даровити људи, завршавају свој живот у анонимности (безимености), као метафори једног бекетовског Нико-човека, на симболичком безместном Нигде.

Живи у Бечу.

Према Томашевићевом песничком и поетичком уверењу, поезија је на песнички начин уређена онтологија која, као и prima philosophiae, пропитује изворни однос бивствовања према бивствујућем.

Појам онтологије, њено име, у Томашевићевом контексту означава једно „испитивање и одређивање усмерено на бивствовање као такво”.

Ово испитивање одлучујуће је не само за философију, већ и за поезију и прожето је уверењем да је заборав изворног одређења поезије, колико и заборав изворног одређења бивствовања бивствујућег, догађај који има међусобно исто заједничко порекло.

Два изворна човекова боравишта, у којима му се отвара „истина бивствујућег у целини”, сматра Томашевић, јесу логос и етос. Заборав првог допао је у неиздиференцираност према постојању услед злоупотребе, изгубивши из вида „истину бића као почетни елемент човека”.

Заборав другог запао је у замку нововековног учења о моралу, врлини и вредностима, прекидајући однос са првобитним етосом као човековим боравиштем „усред бивствујућег у целини”.

Говорећи о забораву изворног одређења поезије (у философији се то догодило са бивствовањем бивствујућег), Томашевић у свом манифесту суштинског песништва захтева да поезија задржи песмовање бивствујућег, као оно што треба песмовати, и да оно, нужно, мора бити певано.

Тематика његових књижевнотеоријских радова окренута је проблемима књижевне теорије као секундарног дискурса, разлозима постојања књижевне теорије, вредновању њених циљева и резултата.

Наведена промишљања одвијају се у контексту постмодернистичке парадигме културе и њених манифестација у уметности и науци.

На темељу свог првобитног учења о песништву као онтологији, Томашевић је изградио једну конвективну поетику садржану од философских и песничких идеја и њихових бесконачних мутација унутар језичког поља.

На занимљив начин Томашевић размишља о писцима, сликарима и философима, у књигама: „Сликар Мунк”, „Картезијански пролаз”, „Чувар времена”, „Целан-студије”, „Предео са Витгенштајном и друге рушевине”...

Ту су и књиге у којима аутор говори о писању: „Понављање и разлика”, „Чистина и присутност”, затим у поемама: „Студија тестамента”, „Археологија прага”, песмама: „Писати око те празнине”, „Мистично тело овоземаљског писања”, у којима се види утицај Дериде, Борхеса, Делеза...

Бошко Томашевић се у својој поезији бави и темама језика, анализира животно искуство и смрт, разматра тројство: Бог, живот и смрт, а занимају га и „блиски пејзажи са сећањем душе”...


Коментари3
5690f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavoljub
Vau, koliko naklapanja. A poezija mu nikad dosadnija i "ne-bitnija".
čitalac nikole
sve "manque" veličine obično su filoSofi
jugio
Filosof??????

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља