Бошко Томашевић (1947), српски писац, песник, романсијер, теоретичар књижевности, философ, оснивач je школе битног песништва. Одрекавши се својих првих песничких радова, написаних од 1970. до 1975, између 1977. и 1988, ствара своју поетику „суштинског песништва” утемељену на Хајдегеровој философији битног мишљења.
Суму својих промишљања (песнички манифести, теоријски радови), у оквирима наведене поетике, објавио је накнадно, од 1990, па током следећих четрнаест година: „Из искуства битка и певања.
Нацрт за једну онтологију песништва” (1990), „Бесконачна замена. Фундаментална онтологија као теорија поезије” (1997), „Поезија и мишљење бића” (1998), „Песништво, књижевна теорија, егзистенција” (2003) и, коначно, 2004. збир песничких манифеста, под насловом „Битно песништво”.
Плодови тих напора су песничке књиге: „Чувар времена” (1990), „Светлост за ископ” (1992), „Преиспитивање извора” (1995), „Чистина и присутност (2000), „Appendix” и „Пустиње језика” (2001).
Бошко Томашевић је члан Европске академије наука, уметности и књижевности (Париз), члан француског и аустријског ПЕН-а, као и Француског друштва писаца (Париз) и Аустријског савеза писаца (Беч).
Живи у Бечу.
Према Томашевићевом песничком и поетичком уверењу, поезија је на песнички начин уређена онтологија која, као и prima philosophiae, пропитује изворни однос бивствовања према бивствујућем.
Појам онтологије, њено име, у Томашевићевом контексту означава једно „испитивање и одређивање усмерено на бивствовање као такво”.
Ово испитивање одлучујуће је не само за философију, већ и за поезију и прожето је уверењем да је заборав изворног одређења поезије, колико и заборав изворног одређења бивствовања бивствујућег, догађај који има међусобно исто заједничко порекло.
Два изворна човекова боравишта, у којима му се отвара „истина бивствујућег у целини”, сматра Томашевић, јесу логос и етос. Заборав првог допао је у неиздиференцираност према постојању услед злоупотребе, изгубивши из вида „истину бића као почетни елемент човека”.
Заборав другог запао је у замку нововековног учења о моралу, врлини и вредностима, прекидајући однос са првобитним етосом као човековим боравиштем „усред бивствујућег у целини”.
Говорећи о забораву изворног одређења поезије (у философији се то догодило са бивствовањем бивствујућег), Томашевић у свом манифесту суштинског песништва захтева да поезија задржи песмовање бивствујућег, као оно што треба песмовати, и да оно, нужно, мора бити певано.
Тематика његових књижевнотеоријских радова окренута је проблемима књижевне теорије као секундарног дискурса, разлозима постојања књижевне теорије, вредновању њених циљева и резултата.
Наведена промишљања одвијају се у контексту постмодернистичке парадигме културе и њених манифестација у уметности и науци.
На темељу свог првобитног учења о песништву као онтологији, Томашевић је изградио једну конвективну поетику садржану од философских и песничких идеја и њихових бесконачних мутација унутар језичког поља.
На занимљив начин Томашевић размишља о писцима, сликарима и философима, у књигама: „Сликар Мунк”, „Картезијански пролаз”, „Чувар времена”, „Целан-студије”, „Предео са Витгенштајном и друге рушевине”...
Ту су и књиге у којима аутор говори о писању: „Понављање и разлика”, „Чистина и присутност”, затим у поемама: „Студија тестамента”, „Археологија прага”, песмама: „Писати око те празнине”, „Мистично тело овоземаљског писања”, у којима се види утицај Дериде, Борхеса, Делеза...
Бошко Томашевић се у својој поезији бави и темама језика, анализира животно искуство и смрт, разматра тројство: Бог, живот и смрт, а занимају га и „блиски пејзажи са сећањем душе”...
