уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:33
ИНТЕРВЈУ: МИЛАН ШАРАЦ

Оља Ивањицки ме је научила да стидљивост спутава човека

Позоришни организатор, аутор књиге „Јединствена Оља”, говори о познатој сликарки као једној од најлепших жена у Београду, сарадњи и пријатељству с њом, љубави – као главној емоцији, раду са Зораном Радмиловићем
Аутор: Славко Трошељнедеља, 24.04.2016. у 22:00
(Фото Д. Тимотијевић)

Милан Шарац је из Книна дошао у Београд као талентовани боксер. Кад је тренер Богољуб Кахриман, некадашњи боксерски шампион, желео да га задржи у рингу, он је побегао на Филозофски факултет да би остварио неке друге изазове. Али ни ту се није задржао.

Кад је упознао редитеља Радоша Новаковића, одлучио је да на Факултету драмских уметности студира смер – организација. Прво радно место добио је у Атељеу 212 уз редитеља Љубомира Муција Драшкића.

Потом је објавио књигу афоризама „Скривене мисли”, па ексклузивне приче с Јованком Броз, а сад је написао посебну књигу „Јединствена Оља” о сликарки Ољи Ивањицки. Ова књига је, у ствари, исповест о њиховој љубави која почиње и завршава се истим реченицама: „На гробљу се наде гасе, а свеће пале. Таква је будућност свакоме, па таман да се данас роди.” Али, у предговору ове књиге Матија Бећковић тај став демантује кад су у питању уметници каква је била Оља Ивањицки.

Где сте први пут срели Ољу?

У Културном центру Београда. Био сам тада студент па сам ту радио. Ходала је сигурним, елегантним кораком. Њена харизма испуњавала је читав простор. При улазу и излазу насмешила ми се и јавила са: „Добро вече” и „Лаку ноћ”. Тим речима као да ме помиловала. Била је тада једна од најлепших жена у Београду.

Кад сте се опет видели?

Кад сам је замолио да ми илуструје књигу афоризама. Дошао сам до њеног стана на Косанчићевом венцу, који је истовремено био и њен атеље. Рекла ми је: „Чему могу да захвалим ову ненајављену посету, младићу? Седи и опусти се. Попићемо пиће, па ћемо се о свему договорити.” Причала је тихо: „Знаш, људе препознајем по снази њихове енергије. Ево тебе сам видела у Културном центру и запамтила те по топлим плавим очима и стидљивим погледима.” Прихватила је моју молбу. Казала ми је да ће илустрације бити готове кроз три недеље. При растанку ме пољубила у образ.

Како је то прихватио издавач књиге?

Зоран Радмиловић ме је једним поступком купио за сва времена
Кога још посебно памтите од уметника, са који сте радили?
Убрзо после тога сам дипломирао на Академији и добио посао организатора у Атељеу 212. По цео дан сам био у позоришту. Волео сам глумце, као и они мене. Ево једног примера: Стајао сам на улици с другарицом. Био сам, као и увек, пред крај месеца без пара. Зоран Радмиловић је знао ту моју муку, па ме једним поступком купио за сва времена. Прошао је поред нас и после пет-шест корака стао, па се вратио и казао ми: „Извини, Милане, заборавио сам да ти вратим онај дуг”, и гурнуо ми у џеп нешто пара. То никад нећу заборавити. Био је велики глумац и велики човек.

Прво није веровао да ће нам Оља илустровати књигу, а потом је рекао: „Частим. Овако лепа изненађења се не догађају сваки дан.” Тада је и мој углед у друштву неслућено порастао. Шапутало се како сам Ољин љубавник. Конструисани су ласцивни трачеви, а жене које су долазиле у Културни центар почеле су да ме гледају с већим занимањем и с неким сјајем у очима.

И шта се потом догодило?                                                                             

За три недеље, тачно у подне, стигао сам пред Ољин стан. Кад ми је отворила врата у наручју је држала пса. На столу је била моја плава фасцикла с текстом афоризама и око 20 њених илустрација мајсторски урађених. Видело се да није само хтела да заврши посао, већ да њени цртежи прате садржај текста.

О чему сте тада причали?

Одржала ми је час о стидљивости: „Од сад се немој стидети ни због чега. Стидљивост спутава човека. Подразумева се да смо сад пријатељи. Попићемо кафу и причати. Мораш да будеш слободан у разговору. Хајде, за почетак ми кажи шта још радиш, где живиш...” И од тада ме је пратила њена магична снага и повећавала се у мени, у сваком наредном сусрету с њом.

Како се ваша прича даље развијала?

Питао сам је да ли би дошла на промоцију наше заједничке књиге. Одговорила је потврдно уз став да то морам да јој најавим две-три недеље раније, јер често одлази у Париз, Рим... Потом ми је казала: „Ти си јако необичан момак. Мени личиш на Наполеона. Мислим да је у твојим годинама изгледао баш тако као ти сад. Да ли могу понекад да те зовем Бонапарта?” Одговорио сам јој, узбуђено: „Можете, како год хоћете.”

Чему вас је још учила?

Често је истицала и с пуно пажње изговарала реч љубав. То ми је, као увек, лепо објаснила: „Главна емоција човека је љубав, а волети се не може ни у прошлости, ни у будућности, већ само у садашњости...” При изласку из њеног стана опет ме је пољубила у образ... Тада сам имао 22 године, а она 44 и био сам свестан да сам до ушију заљубљен у њу.

Како је протекла промоција књиге?

Промоција моје књиге афоризама протекла је без Оље. Кад је утврђен термин, отрчао сам до њеног стана пресрећан што имам повод да је опет видим. Али врата ми је отворила кућна помоћница. Казала ми је да је Оља пре неколико дана отишла у Париз и да се неће вратити до краја месеца. У том тренутку сам био дубоко несрећан. Све лађе су ми потонуле. Кућна помоћница ме је забринуто питала: „Да ли вам треба чаша воде?”

Шта је било с Ољом?

Случај, ако уопште постоји у животу, на буран начин спојио ме с Ољом. Имао сам договор да пријатељу донесем две књиге афоризама. Кад сам загазио на пешачки прелаз, чуо сам сирену. У аутомобилу, испред мене, за воланом је седела Оља. Отворила је врата и казала да уђем. Питала ме како је било на промоцији наше књиге. Казао сам јој да је свима било лепо, али мени није, јер она, као коаутор, није била ту. Ћутала је неколико минута и потом казала: „Водим те на ручак у хотел ’Југославију’, па у сауну.”

И како вам је било?

Први пут у животу сам био у сауни. Били смо сами. Оља ми је казала да се потпуно опустим, јер се у сауни из тела избацују отрови, а из главе лоше мисли. Температура је, колико се сећам, била „100 степени”. Крв ми је јурнула у главу. Понашао сам се као омађијан. Тако је започела једна велика пријатељска веза која је трајала до краја њеног живота, до 23. јуна 2009.


Коментари2
a5d72
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zorica J.
Jako lep, dzentlmenski osvrt na jedno divno druzenje.
Радован С
Зашто у културном додатку никад нема коментара? Мени се овај чланак изузетно свидјео.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља