недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 26.04.2016. у 08:05 Ана Тасић

Свет окренут наглавачке

„Театармахер”, Томас Бернхард/Марко Мисирача, копродукција Удружење драмских уметника Србије и Tihomir Stanić Production, извођење у ресторану „Златни бокал” у Скадарској и „Случајна смрт једног анархисте”, Дарио Фо/Маја Малетковић, Југословенско драмско позориште, Сцена Студио
Сцена из представе „ Случајна смрт једног анархисте” (Фото Н. Петровић)

„Театермахер” Томаса Бернхарда (1984)  апсурдно је комична драма у стиху, написана без знакова интерпункције, изазовна у форми и у садржају. По чудновато сноликом стилу подсећа на поетско-драмски рукопис Јона Фосеа или Дее Лоер, а због гротескних зачина који одражавају малограђанску тупост асоцира на Гогоља и Кафку. На тематском плану радње која се дешава у гостионици „Црни јелен”, Бернхард се у свом препознатљивом маниру ироничне контрадикторности и једног, да кажемо, веселог песимизма, разрачунава са позориштем, али не заобилази ни уобичајену критичност према аустријском порицању нацистичке прошлости.

Имајући у виду место дешавања и теме Бернхардове драме, измештање представе редитеља Марка Мисираче, из уобичајеног институционалног позоришта, у простор ресторана „Златни бокал”, савршено је функционалан избор. Он доприноси аутентичности игране радње, коју појачавају и кафански мириси, цигарете, као и одсуство сценске технике, на пример посебног осветљења. Осим тога, Бернхардов презир према државним институцијама се веродостојније изражава изван институционалног театра, у овој скадарлијској гостионици.

У представи је оригинални текст скраћен, као и број ликова (драматург Иван Велисављевић). Брусконова жена се у представи уопште физички не појављује, као ни гостионичарка и Ерна, њена ћерка (у тексту Брусконова жена и Ерна не говоре, али су физички ту и тамо присутне). Сама режија није посебно инвентивна, што није недостатак. Чин измештања игре у комбинацији са огољеном снагом Бернхардовог текста и добром игром глумаца носе довољно поена за високо квалитативно котирање представе.

 Тихомир Станић у улози Брускона, Театармахера, је кичмени стуб представе, скоро његове монодраме. Он игра стамено и појачано театрално, у складу са значењима лика, самодовољног и егоцентричног Театармахера, Бернхардовог алтер-ега, писца, глумца и редитеља, контрадикторног до сржи, мизантропа и мизогинисте. Станићева појачана театралност одговара суштини лика, његовој егоманији, али бисмо рекли да је то наивнија, допадљивија варијанта. Брускон би био мрачнији и ужаснији да је мање театралан, овако је комичнији и симпатичнији. Остали актери су Театармахерове делотворне сенке - дроњави Гостионичар у флекавој кецељи (Бранко Јанковић), као и туњава, стално ућуткивана и вређана Брусконова деца (Јована Плескоњић, Милан Никитовић).

Дарио Фо, глумац, писац, левичар и побуњеник против буржоаског позоришта, био би пресрећан да види извођење свог комада у некој гостионици, ван театарских институција. Један од његових најуспешнијих текстова, „Случајна смрт једног анархисте”, политичка фарса са документаристичким утемељењем из 1970. године, није овај пут одиграна ни у каквој кафани, већ је премијерно приказана на сцени Студио ЈДП-а, у режији Маје Малетковић. Фоов протагониста је Лудак, такође глумац, али више у животу него на сцени. Отелотворење је сатиричног концепта мундус инверсуса, света окренутог наглавачке, у којем је луда најразумније биће.

Наследник Брехта у смислу сугестивног театарског споја забављачког и политичког, Фо је овде добио тумачење које је много више померено ка забављачкој игри, без пронађеног маркантнијег начина изражавања оног политичког. Глумци играју инспирисано, на пољу фарсе, пластично, делартовски, али, због недостатка снажнијег редитељског рукописа, одсуства смишљенијих средстава истицања друштвено-политичких идеја, сценом доминирају гегови, без изоштреније поенте. Ансамбл одлучно води Никола Ђуричко као Лудак, демистификатор система. Бојан Димитријевић је највише артифицијелан и комички посебно ефектан, као Начелник полиције, Никола Ракочевић је забринутији Калабрези, док је Милош Самолов Бертоцо обликован у строжијим цртама...

Представа је заводљиво дизајнирана, углавном због визуално ефектне поставке ограђене просторије провидних зидова у којој се одвијају саслушања (сценографија Вера Станишић). Костими су обликовани одговарајуће, у ретро шмеку (Владислава Јолџић). Та спољна атрактивност је, укупно посматрано, основна карактеристика ове продукције. Део публике ће је сигурно радо гледати због очигледних комичких вредности, док ће захтевнијим гледаоцима зафалити сценске маштовитости, затурене у нападу предвидивих гегова.

Коментари2
074b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zivan
Nije valda da se glumci JDP oslanjaju na gegove, pa to jedva da je moglo proci Dzeriju Luisu pre 60- 70 godina, i to samo kao tv- ssou. Pokussaj da se prevede u ( brodvejsko) pozorisste nije imao zapazzeniji efekat...
Milena Perovic
Sjajno je igrati predstave van pozorista, volela bih ovu da vidim.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља