петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:58

Чубура – Калемегдан

Свака дама у годинама задржи нешто у оделу и понашању од оне моде за чије владе она беше на врхунцу своје лепоте и успеха
Аутор: Вељко Петровићуторак, 26.04.2016. у 17:26
Саобраћајна врева на Тргу Републике

Чини се да је неко из далека викао и махао разапетим кишобраном јер трамвај, тек што је пошао с почетне чубурске станице, опет зазвонца, шкљоцну и стаде. Кроз влажна и клизавим капљама шарана окна, на којима су се распрскавали зраци сијалица и осветљених налога у хладни, јесењи ватромет, назирала се једна дама како се бори с кишобраном и оделом око блатних и високих степеница на улицу. Она је јетко пребацивала:

– Зар не видите и не чујете да долазим? Како је то малтретирање! Помозите ми сад бар да уђем!

Отмена спољашност госпође учинила је утисак и на путнике и на кондуктера. Иначе, набусити возовођа задовољио се само неразумљивим гунђањем, а неколико руку пружише се у исти мах да је дигну у кола. Она, задихана, климну само главом, прогура се и седе на прво и једино празно место. Прикупљајући одело и усправљајући влажни кишобран, подаље од себе, она погледа летимично своје непосредне сапутнике, па се одједном ухвати за ухо, руком у црној глазираној рукавици, намргоди се, осврте се нервозно на врата, затим се обрати девојци замуреној у стару жуту лисицу.

– Госпођице, молим вас, затворите врата, ужасна је промаја.

Девојка невољно послуша и врати се без речи на своје место испред отмене даме.

Док се госпођица смештала и попуштала јаку од накострешенога скункса, из њеног одела, из капута од малтене блиставог персијског крзна дизао се онај нарочити фини воњ, сложен од разних мириса које је пробудила влага. Неки су се освртали да је виде, а она је сретала све погледе без охолости и без нарочитог занимања и радозналости.

По томе што „току“ од црног перја није натукла као што се то сада чини, по нешто широј сукњи и по сувише тесним рукавицама и по начину видљивог пудерисања види се да је жена из прошлога века

Девојка која је седела пред њом посматрала ју је за час до појединости. Њено женско око приметило је одмах да има пред собом „праву госпођу“ на којој је све фино, скупоцено и „ехт“, од „грифа“ на кишобрану до тананог везеног рупчића. Колико јој може бити година? Вероватно више но што одаје њена негована и задовољна спољашност. По томе што „току“ од црног перја није натукла као што се то сада чини, по нешто широј сукњи и по сувише тесним рукавицама и по начину видљивог пудерисања види се да је жена из прошлога века. Свака дама у годинама задржи нешто у оделу и понашању од оне моде за чије владе она беше на врхунцу своје лепоте и успеха. Девојка неприметно гурну лактом старију жену поред себе, ваљда мајку своју, а кад јој се ова расејано окрете, она јој једним мигом очију обрати пажњу на елегантну сапутницу. И док је ова плаћала карту и опомињала кондуктера да затвори врата за собом, девојка шапну: – Познајеш?

Стара жена, у неприкладном и извешталом капуту, бесумње кћерином од пре десетак година, с плетеним шалом од вунице око врата и немарно на главу навученим шеширом од богзна каквог посукнулог комада црне кадифе, зажмири и затрепта својим црвеним капцима без трепавица према непознатој дами, и заврте главом.

Госпођа са скунксом нагонски осети да је на њу обраћена пажња, те, утуткавши новац, карту и марамицу у свој редикал са затварачем од корњаче, погледа слободно у своје суседе. Прво у млађу па у старију. Гледајући у потоњу која се вратила у пређашњи положај и губила се за својим мислима, кроз окно, у кишној вечери, њој се почеше ширити зенице и поигравати усне и нос од изненадног занимања.

– Извините, госпођо – проговори дама својим одлучним гласом – да ви нисте Милева Јовановић, односно Радуловић.

Стара се жена трже, отвори набране усне и тарући дуги, упијени, као смрзнути нос и браду згужваном џепном марамицом, гледаше у недоумици на лепу даму.

– Ја сам то, имате право, а – и ја вас...

– Зар ме не познајеш, Милева? – осмехну се дама без снисходљивости – ја сам Катарина Павловићева, жена Стеве Мајсторовића, бившег трговца. Зар ме не познајеш?

– О, како да се не сећам! Опрости, али већ сам скоро изгубила и вид... па, не тумачећи одмах зашто то, њеним огрубелим лицем прели се онај фини, љубазни осмех госпође од пре тридесет година.

– А, госпођица ти је ћерка – настави госпођа Катарина задовољније.

– Мило ми је. Олга се зове, најмлађа, је ли парњакиња моје Дане, мило ми је... О, Боже, од кад се ово не видесмо? Ти се удала, је ли, одмах после клостера... па из гарнизона у гарнизон... Шта ћеш, живот, породица, сваки на своју страну... Ја сам, још у почетку, дознавала с времена на време, са свима другарицама, где су и шта су, и како је која прошла, али после... ти си давно изгубила мужа, је ли, чини ми се да сам негде чула или читала да ти је и син био официр, и...

– Синови, моја драга – прекиде је она друга пригушено – два сокола, обојица ми погинуше... Иза Павла ми је остало двоје унучића, јер и снаха ми умре за време окупације... А мој добри Ратко, умро ми је у Нишу од колере, тринаесте... Остала сам, тако с овим једним дететом и с оно двоје малишана... Да њу немам не знам како бих ту дечицу прихватила... Овако, ту смо се скупили сви на Душановцу, па... Шта да ти говорим, можеш мислити како ми је... Само да ми је она здрава... Али слаба ми је нешто, сад је баш водим до једне Рускиње докторке... Знаш, напоран јој је рад – у Заштити деце...

Он се збио, сирото моје дете, тамо негде иза божјих леђа, у некакву Мутапову улицу; нова је кућа, душе ваља, али то блато, господе Боже, не можеш прићи честито

– Е, па не смете се запустити, госпођице... Тражите одсуство па се одморите негде на мору!

Девојка севну испод ока и још дубље утону у своју лисицу:

– Лако је то рећи!

– Немојте тако! Ви сте, ова данашња млађарија, ужасно лакомислени... Здравље је најпрече!

Девојка се једва уздржа да се грубо не обрецне, те огорчено окрете главу у страну и загледа се, тобоже у побочне прозоре.

– Мука је то, Катарина драга...

– Е, мука!... Свако има своју муку! Ето, ја, просто не знам сада куда да се окренем... Имам просто да излудим! Мој Миодраг је премештен пре два месеца из Сарајева овамо у ђенералштаб. Јест! – какви су то закони у овој земљи! – али у нашу се кућу уселио, за време рата Аустријанац, а некакав професор, с нашим пристанком, истина, да нам се не би реквирирало, и сад, молим те, неће напоље: ... да му ми нађемо други стан, а моје дете да се потуца којегде.

Не можемо се, ваљда, сви стрпати у оне три собе, па да једно другом на глави идемо!... Ужасно! Све су ми ствари, диван намештај из Италије, на тавану и по подруму; ако ово потраје, све ће изести мишеви и прашина. Он се збио, сирото моје дете, тамо негде иза божјих леђа, у некакву Мутапову улицу; нова је кућа, душе ваља, али то блато, господе Боже, не можеш прићи честито... а данас кола држати? Нема се рачуна, драга моја... Него, то је тек почетак! Његова девојчица, злато од детета, већ брбља француски као права Парижанка, просто да је поједеш, добила опасну ангину па је морамо послати у Дубровник... Снага ми је још увек тамо с дететом, а Миодраг ме сад непрестано гони да и ја опет одем онамо; тешко му је, каже, а како и не, без Меланке, с осталом децом која иду у школу... Знаш, и снаха ми је била нешто слабуњава, па сам их ја и одвела онамо; ја се не плашим странаца; али ми опет Олга очекује за три недеље бебу... Како њу да оставим? Не смем. А, и онај најстарији као дете, без мене као узет... Просто, да излудим!... А говорила сам им, чекајте још с децом, млади сте, нити су прилике нити је Олга стала на снагу... И тако ти ја непрестано летим од једног до другог... Као да се све заверило против мене, све на мене, а ја вучем, вучем, не знам сако докле ћу?...

Госпођа Милева је скупљала очи и трудила се да ни једну реч ни један трзај не пропусти. Гледала је у своју давнашњу другарицу, у вазда несташну и неустрашиву Катарину, и чудила се. Ко би мислио, по њеном изгледу, овако, да то није срећна и задовољна жена? А, ето, и ако је још увек лепа – чини се да је та седа коса, према тим живим црним очима, још лепшом чини – и она има своје бреме. Госпођа Милеви и не пада на ум да упоређује себе и своје страдање с њеним невољама. Она њу пажљиво слуша, чак прати покретима лица и усана непрестано титрање Катарининих променљивих израза и предисања. Штета што такав један живот није лишен свих људских мизерија! При помену болеснога детета у Дубровнику госпођи Милеви се заводнише очи, а када паде реч о скором порођају младе и слабе жене преко њених као врећице опуштених образа сину израз страха и саучешћа. На послетку, ова се маши за руку узбуђене другарице из младости и стиште је сестрински:

– О, о моја Катарина, не бој се. Бог ће бити милости према теби; немој да губиш присуство духа!

– Ах, Милева, није он мене баш ни досад штедео... Онај, старији Миодрагов, већ двапут је оперисан на нози... Па како да се смирим и да одахнем, како?... Ужасно!

– О, Катарина, сирота моја Катарина, ја те разумем, али милостиви Бог ће...

– Гле, ја морај силазити.... Па, збогом Милева, збогом мала... Шта ћеш слатка, наше је да све дупло прелазимо!...

– Збогом Катарина, збогом – одврати с пуно топлине и оданости, готово захвално и за то гануће, госпођа Милева, па се окрете кћери: – Красна душа, увек је била пуна осећаја... е, жена је, мајка је, ни њој није лако!...

Но девојка се одби од матере и огорчено је ућутка:

– Иди, иди молим те, ти као да не видиш себе... као да немаш свога терета и својих гробова... И колики је тај твој резервоар суза кад их лијеш свуда, и где треба и где не треба!...

 

(Политика, 6. јануар 1924. године)

 


Коментари2
5bea4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

hajduk
E ,sami kraj priče me je nasmijao .Sva suština u par ,rečenica .
dd
Pre nekoliko dana na istoj relicji, doduše u trolejbusu, odvijala se gotovo identična priča. Prosto je neverovatno da je ceo vek prošao, a iste priče se preživljavaju i pričaju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља