петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:06

Језик је највеће и најсавршеније чудо

Бећковић је темом љубави, то јест Вером Павладољском, која га води до божанског, повезан са Дантеом, а очевим духом, који лебди изнад целокупне његове поезије, са Шекспиром и његовим Хамлетом, истакао је Јован Делић, говорећи о „Три поеме” Матије Бећковића
Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 27.04.2016. у 09:53
Са трибине у САНУ посвећене књизи академика Матије Бећковића (Фото: Танјуг)

Овогодишња девета трибина Библиотеке САНУ била је посвећена књизи академика Матије Бећковића „Три поеме”, коју је објавила Српска књижевна задруга. Све три поеме: „Господе помилуј” , „Учини ми љубав” и „Слава теби Боже”, објављене су првобитно у „Политици”. О књизи су говорили Миро Вуксановић, Јован Делић и Стојан Ђорђић, а песник је казивао своје стихове.

Академик Миро Вуксановић, у уводном слову, говорио је како Матија Бећковић нешто обично и свакодневно премешта у необично, преоблачи у ново и друкчије, са истим, али поетизованим значењем. Његове речи расту и постају новост, око њих бива лепше, као да се не мења само звук, као да се мењају и боје, а осећање бива какво није било. Све то може Матија Бећковић, једноставно као и сви који умеју. Он је у поеми „Учини ми љубав”, већ у првом стиху, да би одмах дирнуо поезију, поновио речи из наслова, једну за другом, и додао дозивницу – душо „најнајнија”.

– Узео је именицу душа из које је поникла љубавна нежност, као код свих и свуда, а потом оно обично „нај” и „нај” развио у придев какав нисмо имали и рекао – „најнајнија”. Суперлатив је дигао на суперлатив, у почетном стиху, и нашао реч која отвара све три поеме, које славе Бога, љубав и молитву, у којима се и где је нема чује реч – „најнајнија”, око које се све мења – објашњава Вуксановић.

Бећковићева љубавна поезија, сматра Јован Делић, достигла је свој врх поемом молитвом „Парусија за Веру Павладољску”. Љубав је спојила гроб и небо, потврђујући своју бесмртност и божанску природу. Љубав није само атрибут божанског већ и његово суштаство. „Парусија” је својеврстан мост од Бећковићеве љубавне поезији ка молитвеној. То је та дантеовска линија коју видимо, ненаметљиво повучену, у Бећковићевој поезији – до божанског води љубав – Беатриче или Вера Павладољска. Бећковић је темом љубави, то јест Вером Павладољском, која га води до божанског, повезан са Дантеом, а очевим духом, који лебди изнад целокупне његове поезије, са Шекспиром и његовим Хамлетом. То што Бећковић не подражава ни Дантеа ни Шекспира само је потврда његове аутентичности и дубине.

Памћење је иманентно језику, а самим тим и поезији и песницима. Зато је језик највеће и најсавршеније чудо што га је творац створио, стварајући свет. Зато је он дубљи од свих свемира: „Од свих свемира бездана видике / Дубљи је свемир и бездан језика.” Бећковићеве молитвене поеме, наглашава Делић, обогатиле су иначе изузетно богату традицију српске молитвене поезије и творе златан беочуг којим се савремена српска поезија повезује са традицијом старог српског песништва и са Његошем. Оне се могу разумети и као нов песников одговор на сопствено питање: „Што ће ново ако има старо?” Да је свет књига, систем, па и лавиринт, закључује Делић, тврдили су не само стари писци и мислиоци него и модерни духом.

За нову књигу Матије Бећковића – „Три поеме” (2015), истиче Стојан Ђорђић, можемо рећи да је триптих религијских поема, о чему сведоче већ и њихови наслови: „Господе, помилуј”, „Учини ми љубав” и „Слава теби Боже”. Прву поему Бећковић је испевао 2013. године, узимајући за основу познату и најкраћу хришћанску молитву која је стала у само две речи: Господе, помилуј. Од те првобитне молитве за милост божију сачинио је модерну епско-лирску творевину – поему од седам строфа, односно седам песама, пошто свака има дванаест стихова александринаца. Сликовито речено, Бећковић је прво слово православне азбуке, оно црквенословенско „Господи, помилуј”, што се у молитви небројено пута понавља, осавременио и проширио: разлистао у осамдесет и четири стиха, распоредио их у седам песама и сложио у јединствену целину, и тиме онај молитвени шапат што потекне из самотничког обраћања Богу развио до епских размера, до песме за све људе, и у име свих људи, до песничке молитве за све, и у име свих нас.

Друга поема, испевана годину дана касније, која носи наслов „Учини ми љубав”, прелази из молитве у похвалу, из молбе за божје спасење у оду највећој милости божјој, милости љубави. Овде се још боље види како Бећковић осавремењује молитвени дискурс, какве иновације уводи у  традицију човекове комуникације с божанским бићем. Од наслова па до свог краја ова поема је похвала љубави и уједно молитва за љубав. Откуд уопште та тема у песми религиозног надахнућа, ако не због тога што је љубав једна од највећих потреба савременог човека.

Трећа поема „Слава теби Боже”, која је написана 2015. године, садржи двадесет песама испеваних у форми сонета, што у збиру даје двеста осамдесет стихова и чини је најдужом у овој књизи. Поема је такође модерно песничко остварење у коме се обједињују и прожимају лирски и епски говор, при чему се сваки развија у пуном свом квалитету. То је песма у којој разговор с Богом постаје истовремено и молитва, и похвала, и химна, и то у јединству најстаријих и најјачих епифанијских просветљења и епских визија.

Бећковићеве „Три поеме”, та модерна песничка конкретизација наших могућности да замислимо и схватимо божанску инстанцију, каже Ђорђић, носе у себи и обнављају у нама оно најстарије човеково осећање јединства с природом и животом – исконски пантеизам и пантеистички порив у човеку.


Коментари13
d901c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

катана 刀
Iнтересу mе изузеци у језику и како је до њих дошло. У српском их има толико да и нису изузеци. Зашто је, н. п. "ПЕСНик" ан не "ПЕСМик"? Или је до тога дошло кад је народни језик, језик непимсеног народа, уздигнут на ниво књижевног Вуковом реформом па је књижевна реч песН(а) постала песМА? Као што је ДНЕвни остао а словенска реч ДEН се у народним ушима претворила у "дан". Питајте се зашто је остао ВоЖДовац а није постао воЂовац и како гротесно би то звучало. Зашто се САНУ не бави језичким недоследностима уместо да се бави вечерама поезије, српксохрватским речницима, и чувањем непотребног двоазбучја? Европски књижевни језици су се стварали тако што се народни језик --језик неписменог народа--оплемењивао књижевним. Код Срба је било обрнуто. Уместо да је прихваћен Његошев језик, прихваћен је језик језичке периферије, улице, пијаце и кафане.
Milan R
Dobro zapažanje (uostalom, korisnik Katana je obaviještena osoba poznata s drugih foruma). Realno, nisam ni razmišljao otkud "pjesma", no znam iz hrvatske jezične povijesti da su stari pisci pisali (ijekavski i ikavski) sve s "n": Dinko Ranjina ima 1564. "Pjesni razlike", a Lovro Šitović Ljubušak "Pisan od pakla" sredinom 18. st. Moglo bi biti tako i u srpskom, da su u književnim djelima dominirali oblici pisan, pjesan, pesan, pjesance,... Ikavski može i pisan i pisna, no ne sjećam se "pisme", osim u narodnjačkoj slavonskoj književnosti sredine 18. st. Očito je u hrvatskom, kao i u srpskom kulturnom krugu, zavladalo narodnjačenje pa su, bar neki, književni oblici potisnuti u korist "narodnih". Sigurno ima u Rječniku JAZU/HAZU. Tako je i čtavac-štavac ili štilac-čtilac potisnut od "čitaoca".
Препоручујем 1
катана 刀
@Jovan Vladimirovic -- Баш Вам хвaла, али то ми неће помоћи. Такви одоговори трaба да буду на интернетским адресама, јер сви Срби не живе у Београду или Новом Саду, па могу тек тако лако да "скокну" до бибилиотеке или књижаре. Да би се очувао језик, такви одоговри--зарад народног просвећивања--треба да буду јавно приступачни, а у међувремену Ви--ако знате одогвор на моје скрoмно питање што се песне/песме тиче--слободно објасните у пар речи.
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Д. Збиљић
Друго. Срби су тако већински изгубили своје писмо зато што српски лингвисти у институцијама за српски језик (у Матици српској, САНУ, САМУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика нису пристали да приликом језичко-правописног нормирања после развода „језичког брака“ између хрватских и српских лингвиста да српској ћирилици врате одузети јој суверенитет, него су је понизили алтернативним хрватским писмом, јер су остали уцвељена млада из развргбнутог језичког брака с Хрватима, па су, као ујклета, млада задржали хрватску абецеду да би се тешили као неутешна одбачена млада. Тако су српски лингвуисти у плаћеним институцијама нанели велику бруку српском народу да више и не знају које је њихово писмо, јер их школски лажу да је хрватска гајица – српско писмо. Брука невиђена у свету и у Европи до сада.
Драгољуб Збиљић
Прво. Да, језик је заиста чздо. Али је ништа мање чудо и писмо којим се записује језик и језичко дело које се може читати и после хиљаду и више хиљада годеина. језик се мора чувати и неговати. И писмо се мора чуватуи и неговати. Срби су своје ћириличко писмо чували у различитим саставима више од хиљаду година. И онда дође нека власт (комунистичка) која после 1954. године одлучи да се српска ћирилица замени постепено хрватском гајицом. Постепено, јер је било незгодно, како се у то време говорило да се она одмах укине и хитно замени јер је била забрањена у Независној држави Хрватској, а и, говорио се, незгодно је целом једном народу тек тако укинути брзо писмо. Тако је постепено замењивање ћирилице било убрзано и одно је сведено на маргинално (до двадесетак процената јавне употребе већ од 1951. до 1970. године. После тога је до данас сасечено још десетак процената, па је данас живе српске ћирилице свега десетак процената међу Србима.
Зоран Николић ( Ваљево )
Свака пројава истине насели ми срце радошћу спокоја. " Срце " ове беседе о Песниковом поемама, истина која се пројављује, јесу речи : " Памћење је иманентно језику, а самим тим и поезији и песницима. " Уистину јесте не само иманентно, већ и трансцедентно, јер је трансцедентно иманентно људском духу и уму. А јесте тако јер су Памћење и Језик онтолошке категорије и зато се пишу великим словом. Као и Песник, баш овај Песник Боготражитељ на Језику српском, чије молитве у стиху и химне у молитви те стихови на похвалу заслужују место у сваком благом дому и да се читају кад се срце ужели спокојне радости... За господина Љубомира Симовића једно је засигурно - читао је са усхићењем Матију Бећковића и то на српском језику. Сваки народ има свог Матију Бећковића и свог Љубомира Симовића какве заслужује.
anstasija.arsić
Sve Dante do Dantea, i Petrarka do Petrarke. Ostaje nejasno kako su se naši dični profesori i akademici ovako zapleli u "epifanijska prosvetljenja epskih vizija" iskonski panteizam i bog zna šta. Jezik je zaista čudo! A od svih ovde pomenutih i naslikanih, u ovom najkonfuznijem tekstu koji sam ikad pročitala u kulturnoj rubrici jedinih pristojnih dnevnih novina, samo je, sigurno, gospodin Simović čitao Dantea, možda i na italijanskom, a ostali, eh, ostali. Ali prema svecu i tropar, tj, svaki narod ima Dantea kakvog zaslužuje! Mada ćemo možda jednom ponovo izaći iz pakla, "per riveder le stelle".
Akademik
Jezik je zaista jedno veliko čudo pogotovo ako govoriš samo jednim jedinim jezikom. Taman posla da se u tim krugovima spomene postojanje tamo nekih svetskih jezika ili ne daj Bože starogrčki, sanskrit ili latinski. U današnje vreme vladanje nekim stranim jezikom zaključno sa ruskim se smatra jeretičkom pojavom među jednim delom akademika kojima je ova veština strana pojava. Njihov omiljeni slogan je: Pričaj srpski da te ceo svet razume. A na tu krilaticu se naslanja ona druga: Istorija počinje sa nama i tu se ona negde i završava. Nego da i mi sa njima ne završimo na nekom sporednom evropskom koloseku pa da se posle isti ti pitaju gde prođe onaj voz koji vodi ka nekom boljem življenju od ovoga koji smo imali prilike iskusiti debelo na svojim leđima dok su nam ovi bivši drugovi prodavali razne vrste magli i šarenih laža.
Препоручујем 2

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља