Овогодишња девета трибина Библиотеке САНУ била је посвећена књизи академика Матије Бећковића „Три поеме”, коју је објавила Српска књижевна задруга. Све три поеме: „Господе помилуј” , „Учини ми љубав” и „Слава теби Боже”, објављене су првобитно у „Политици”. О књизи су говорили Миро Вуксановић, Јован Делић и Стојан Ђорђић, а песник је казивао своје стихове.

Академик Миро Вуксановић, у уводном слову, говорио је како Матија Бећковић нешто обично и свакодневно премешта у необично, преоблачи у ново и друкчије, са истим, али поетизованим значењем. Његове речи расту и постају новост, око њих бива лепше, као да се не мења само звук, као да се мењају и боје, а осећање бива какво није било. Све то може Матија Бећковић, једноставно као и сви који умеју. Он је у поеми „Учини ми љубав”, већ у првом стиху, да би одмах дирнуо поезију, поновио речи из наслова, једну за другом, и додао дозивницу – душо „најнајнија”.

– Узео је именицу душа из које је поникла љубавна нежност, као код свих и свуда, а потом оно обично „нај” и „нај” развио у придев какав нисмо имали и рекао – „најнајнија”. Суперлатив је дигао на суперлатив, у почетном стиху, и нашао реч која отвара све три поеме, које славе Бога, љубав и молитву, у којима се и где је нема чује реч – „најнајнија”, око које се све мења – објашњава Вуксановић.

Бећковићева љубавна поезија, сматра Јован Делић, достигла је свој врх поемом молитвом „Парусија за Веру Павладољску”. Љубав је спојила гроб и небо, потврђујући своју бесмртност и божанску природу. Љубав није само атрибут божанског већ и његово суштаство. „Парусија” је својеврстан мост од Бећковићеве љубавне поезији ка молитвеној. То је та дантеовска линија коју видимо, ненаметљиво повучену, у Бећковићевој поезији – до божанског води љубав – Беатриче или Вера Павладољска. Бећковић је темом љубави, то јест Вером Павладољском, која га води до божанског, повезан са Дантеом, а очевим духом, који лебди изнад целокупне његове поезије, са Шекспиром и његовим Хамлетом. То што Бећковић не подражава ни Дантеа ни Шекспира само је потврда његове аутентичности и дубине.

Памћење је иманентно језику, а самим тим и поезији и песницима. Зато је језик највеће и најсавршеније чудо што га је творац створио, стварајући свет. Зато је он дубљи од свих свемира: „Од свих свемира бездана видике / Дубљи је свемир и бездан језика.” Бећковићеве молитвене поеме, наглашава Делић, обогатиле су иначе изузетно богату традицију српске молитвене поезије и творе златан беочуг којим се савремена српска поезија повезује са традицијом старог српског песништва и са Његошем. Оне се могу разумети и као нов песников одговор на сопствено питање: „Што ће ново ако има старо?” Да је свет књига, систем, па и лавиринт, закључује Делић, тврдили су не само стари писци и мислиоци него и модерни духом.

За нову књигу Матије Бећковића – „Три поеме” (2015), истиче Стојан Ђорђић, можемо рећи да је триптих религијских поема, о чему сведоче већ и њихови наслови: „Господе, помилуј”, „Учини ми љубав” и „Слава теби Боже”. Прву поему Бећковић је испевао 2013. године, узимајући за основу познату и најкраћу хришћанску молитву која је стала у само две речи: Господе, помилуј. Од те првобитне молитве за милост божију сачинио је модерну епско-лирску творевину – поему од седам строфа, односно седам песама, пошто свака има дванаест стихова александринаца. Сликовито речено, Бећковић је прво слово православне азбуке, оно црквенословенско „Господи, помилуј”, што се у молитви небројено пута понавља, осавременио и проширио: разлистао у осамдесет и четири стиха, распоредио их у седам песама и сложио у јединствену целину, и тиме онај молитвени шапат што потекне из самотничког обраћања Богу развио до епских размера, до песме за све људе, и у име свих људи, до песничке молитве за све, и у име свих нас.

Друга поема, испевана годину дана касније, која носи наслов „Учини ми љубав”, прелази из молитве у похвалу, из молбе за божје спасење у оду највећој милости божјој, милости љубави. Овде се још боље види како Бећковић осавремењује молитвени дискурс, какве иновације уводи у  традицију човекове комуникације с божанским бићем. Од наслова па до свог краја ова поема је похвала љубави и уједно молитва за љубав. Откуд уопште та тема у песми религиозног надахнућа, ако не због тога што је љубав једна од највећих потреба савременог човека.

Трећа поема „Слава теби Боже”, која је написана 2015. године, садржи двадесет песама испеваних у форми сонета, што у збиру даје двеста осамдесет стихова и чини је најдужом у овој књизи. Поема је такође модерно песничко остварење у коме се обједињују и прожимају лирски и епски говор, при чему се сваки развија у пуном свом квалитету. То је песма у којој разговор с Богом постаје истовремено и молитва, и похвала, и химна, и то у јединству најстаријих и најјачих епифанијских просветљења и епских визија.

Бећковићеве „Три поеме”, та модерна песничка конкретизација наших могућности да замислимо и схватимо божанску инстанцију, каже Ђорђић, носе у себи и обнављају у нама оно најстарије човеково осећање јединства с природом и животом – исконски пантеизам и пантеистички порив у човеку.