уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 28.04.2016. у 20:04 Ана Тасић

​Сва чуда људског опстанка

Национални театар из Шкотске је с представом „Последњи сан на Земљи”, према тексту и у режији Каја Фишера, један од добитника овогодишње награде „Премио Европа”
Сцена из представе „Последњи сан на Земљи” (Фото: Фокус агенција/Лучано Росети)

Специјално за „Политику”
Крајова – Петнаесто по реду издање додела најпрестижније европске позоришне награде „Премио Европа” (Premio Europa), коју подржавају Унија европских позоришта, Међународно удружење позоришних критичара и Међународни позоришни Институт, одржано је од 23. до 26. априла је у Крајови, граду на југозападу Румуније. „Премио Европа” је, да подсетимо, награда која се додељује појединцима и институцијама, а установљена је 1986. године у Италији. Првих девет издања је одржано у Таормини, на Сицилији, да би се касније ова манифестација селила од Солуна, преко Вроцлава и Санкт Петербурга до Крајове, појачавајући тако свој интернационални значај и промоцију локалних култура.

Манифестација „Премио Европа” одржана је после пет година паузе. Ове године је главни добитник Матс Ек, редитељ и кореограф из Шведске, док су награде за „нове позоришне реалности” примили Виктор Бодо, мађарски редитељ, Андреас Кригенбург, немачки редитељ, Хуан Мајорга, шпански драмски писац, Жоел Помера, француски драмски писац, и Национални театар Шкотске.

Национални театар Шкотске, један од добитника, је први на сцени позоришта „Колибри” извео представу „Последњи сан на Земљи”, према тексту и у режији Каја Фишера. Ова институција постоји десет година и врло је особене позиције: немају своју зграду и утврђени су као експериментално, путујуће позориште, које често игра представе у неконвенционалним просторима, на аеродромима, у школама, на бродовима, по шумама.

За Фишерову представу се може рећи да припада свеже установљеној категорији „поствизуалног позоришта”, које, како му име сугерише, истражује сценски израз изван визуалности. „Последњи сан на Земљи” је тако налик радио-драми. Гледаоци преко слушалица све време прате звук представе. На почетку је то врста концерта, хипнотичко-минималистичког, да би се постепено претворила у аудио-драму, коју пет извођача драматично говоре у микрофоне. Њихове речи су праћене звуцима и повремено прошаране фотографијама или видео-пројекцијама на платну у позадини, призорима свемира, узбуркане воде... Они приповедају причу о Гагариновим свемирским походима, уплетену са приповестима о емигрантима, а обе наративне линије имају документаристичку основу. У првом случају су коришћени транскрипти разговора Гагарина са својим контролним тимом, док су у другом резултат Фишеровог директног искуства, имајући у виду да је боравио у избегличким камповима на Малти. Иако различите, ове две приповести су повезане идејом преживљавања у екстремним околностима, откривају хероје који иду напред упркос свему, мењајући свет кроз одржавање наде о чудима људског опстанка.

Наредно вече је на истој сцени позоришта „Колибри” Хуан Мајорга представио „Рејкјавик”, дело по свом тексту, који је и режирао (продукција „Ла Лока де ла каса”). Са Мајоргиним радом смо се упознали приликом премијере представе „Југословени”, на сцени Битеф театра, крајем 2013. године. О Мајоргином комаду смо тада написали да је веома слаб, са пребледим ликовима и бескрајним низом општости. Нажалост, драма и представа „Рејкјавик” нису поправили наш утисак о раду овог аутора.

Радња „Рејкавика” се одвија између три лика, који кроз причу о шаховским играчима и њиховим турнирима расплићу личне и политичке драме, дискутују о „хладном рату”, америчкој политичкој доминацији итд. Те приче су опет опште и значењски танке, није им пошло за руком да нам задрже пажњу у касним фестивалским сатима. Режија је у пуном складу са плиткошћу текста, равна је и немаштовита. Игру глумаца илуструју фотографије пројектоване у позадини, које потврђују место дешавања радње, парк или хотел, покушавајући да нам тако очајнички очувају интересовање, нажалост банално и неуспешно.

Упркос досадашњем искуству са Мајоргиним опусом, верујемо у суд угледног интернационалног жирија „Премио Европа”, коме је председавао професор Жорж Бани, и уверени смо да су друга драмска дела Хуана Мајорге ипак уметнички вредна (награда се додељује за укупно уметничко дело).

Коментари1
66ba3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jecana Perkic
Hvala Politici za tekst, sjajno je citati o ovako velikom dogadjaju u pozorisnoj Evropi, da se uporedimo sa njima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља